Ignasio Ramone, univerzitetski profesor i višegodišnji urednik časopisa Le monde diplomatik (Le Monde diplomatique), napisao je knjigu Geopolitika haosa (1997) koja je posvećena analizi ključnih tendencija u međunarodnoj politici u tzv. posthladnoratovskoj eri. Ramone je obrazlagao da se u izmenjenom političkom i društvenom ambijentu dogodio preobražaj moći koji je bez istorijskog presedana. Kao pronicljiv osmatrač društvenih kretanja, ukazivao je na dvosmislenost samog procesa globalizacije, koji se u isto vreme ispoljavao kroz pojavu integralizma (kao što je Evropska unija) i dezintegralizma, gde se centralna vlast suočavala sa sve agresivnijim zahtevima manjina za nezavisnost (Alžir, Čečenija, Ruanda, Kongo). Sve je to doprinosilo pojavi tzv. „globalnog nereda” i, samim tim, izostanku jedne univerzalno prihvaćene političke i pravne saglasnosti o minimumu principa u međunarodnoj politici i ekonomiji.
U posthladnoratovskim okolnostima, međunarodne organizacije i institucije proživljavaju očiglednu krizu legitimiteta. Pre svega, ovde je reč o Ujedinjenim nacijama (UN) i sve češćim zahtevima pojedinih država za promenama u Savetu bezbednosti UN, čiji način odlučivanja u postojećim okolnostima deluje prevaziđeno. Ramone je pisao i o krizi legitimiteta Sevornoatlantske vojne alijanse koja se od 1990-tih godina nalazi u grozničavom traganju za novim globalnim neprijateljem. Kriza NATO pakta svakako je posledica i gubitka jasne predstave na Zapadu o tome ko im je glavni neprijatelj – koji se pod uticajem tamošnjih „vojnih struktura” u novom izdanju prikazuje kao „čudovište sa hiljadu lica”. Prema ovom teoretičaru, nekada je to islamski integrizam, povremeno je reč o etnički motivisanom fanatizmu, zatim o nekontrolisanom širenju nuklearnog oružja, potom putevima droge, ali i iznenadnim pandemijama, migratornim kretanjima i sličnom fenomenima, čije rešavanje prevazilazi domete jedne nacionalne države.
Preobražaj moći podstakao je ne samo ubrzanu promenu društvene strukture, već i radikalnu izmenu društvene svesti. Tako je sociolog Ralf Dorendorf prvobitno izneo stanovište o „kraju društvenih klasa”, a u kasnijim istupima najavio i „kraj klasne politike”, uočavajući u zemljama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) pojavu „jedne nove većinske klase, koja predstavlja od 60-80% birača, koji žele da sve ostane isto i ne zahtevaju nikakve društvene promene. Sve što oni traže u izmenjenim društvenim okolnostima jeste: više bezbednosti, malo sreće, vladu koja im puni džepove i bankovne račune koji ne prestaju da rastu”. U međuvremenu se jedno takvo neograničeno poverenje u kapitalizam izgubilo – prvenstveno pod teretom velike ekonomske krize koja je započela 2008. godine u SAD – a koja se kasnije prelila na ostatak sveta i izazvala tektonske geopolitičke promene.
Ignjasio Ramone se u svojim radovima eksponirao kao kritičar mondijalizacije privrede koja je, prema njegovom mišljenju, ne samo svetski trend nego i „novi način osvajanja sveta”. Reč je o „mondijalističkim koncernima” koji proizvode tamo gde je najjeftinije tržište energije, sirovina i radne snage, a finalne proizvode prodaju u onim delovima sveta u kojima žive najbogatiji stanovnici naše planete. On upozorava da u svim sporovima, koji se pojavljuju između interesa rada i interesa kapitala, presude su uvek protiv interesa rada. Posledice se negativno ispoljavaju u širem spektru: od produbljivanja već ogromnih socijalnih razlika do pojave ekoloških katastrofa koje prete da unište čitav svet. Ramone ukazuje na pojavu velikog broja finansijskih mreža koje brzim transakcijama neprekidno omogućavaju proces mondijalizacije privrede. Takozvani finansijski kapital brzinom svetlosti širi se planetom, što moćnicima omogućava da izazivaju ekonomske krize i destabilizuju bilo koji deo sveta, koji iskazuje težnju ka vođenju samostalne državne politike.
Pod okriljem mondijalističke privrede nastaje i ideologija koja je zasnovana na dva potpuno nova obrasca. Prvi novi obrazac ogleda se u pojavi interneta, a drugi se ispoljava kroz glorifikaciju tržišta koje postaje okosnica novog svetskog poretka. Ramone je naročito naglašavao da se na taj način uspostavlja novi dogmatizam i jednoumlje koje svojim totalitarizmom ugrožava demokratiju „kao temelj zapadne civilizacije”. Kao posebno rizičan, urednik časopisa Le monde diplomatik, ističe trend deregulacije svetskih finansijskih i drugih tokova kojima se faktički marginalizuje uloga države. Time se celokupno svetsko društvo podvrgava logici tržišta, uključujući i samu kulturu. U takvoj izmenjenoj paradigmi stvarni gospodari sveta nisu više državnici ili vojskovođe – nego MMF, Svetska banka, Svetska trgovinska organizacija i multimedijalni centri (danas su to razne platforme i društvene mreže).
Na koji način pomenute nove paradigime utiču na svetske geopolitičke procese? Ramone ih u Geopolitici haosa (1997) označava kao istovremene procese fuzije i fisije. Tako je proces fuzije rezervisan za najbogatije države, odnosno prilagođen je njihovoj težnji da tako objedinjeni ostanu centar nove imperije – koji se spaja po ekonomskim, političkim, vojnim, finansijskim, informatičkim i drugim osnovama – a radi lakše kontrole periferije koju treba eksploatisati, kontrolisati i getoizovati. Reč je o nerazvijenom svetu (Afrika), ali i drugim brojnim oblastima naše planete koje će u budućnosti naseljavati većina svetskog stanovništva. Upravo radi njegove efikasnije kontrole bogati će u tim delovima sveta podsticati procese fisije (dezintegracije).
Ignasio Ramone, međutim, još krajem 1990-tih godina, nameće i temu potencijalne fisije koja bi mogla da zahvati zapadni svet. Pored dubokih socijalnih razlika, on kao najveću opasnost za nametnuti nivo integracije Evrope uočava pojavu nacionalizma, koji se ispoljava, ne samo na Balkanu i u Istočnoj Evropi, nego i u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Španiji, Italiji i drugim državama. Kada se ovim činiocima dodaju i nove opasnosti koje su posledica mondijalizacije privrede, onda se stvara predstava o jednom novom svetu, prepunom neizvesnosti, koji Ramone naziva „geopolitičkim arhipelagom”. Jedna od karakteristika tog arhipelaga biće i ogromna migratorna kretanja ka bogatom severu, kao i haotično širenje gradova sa katastrofalnom socijalnom, zdravstvenom i ekološkom situacijom.
Ugledni teoretičar međunarodnih odnosa je svoje viđenje tzv. „globalnog nereda” upotpunio i pronicljivim opažanjima o porastu iracionalnog, kao novom društvenom fenomenu posthladnoratovske ere. Nema sumnje da je reč o pojavi koja dodatno usložnjava bilo kakva predviđanja budućeg razvoja događaja na našoj planeti. On je podsetio na neke od istorijskih poznatih primera ovog fenomena o kojem je čuveni pisac Tomas Man pisao u svojoj noveli Mario i čarobnjak (1930).
Na ovom mestu navodimo jedan karakterističan citat koji se odnosio na raspoloženje u nemačkom društvu 1930-ih godina prošlog veka: „Mase su počele da misle da velike nevolje koje ih satiru ne nalaze leka u logičkom rasuđivanju o stvarnosti, nego u sredstvima koja ih, zapravo, odvraćaju od nje (stvarnosti), kao što su sredstva magije i to, u tolikoj meri, da je ugodno i manje mučno sanjati nego misliti. Na ovim psihosocijalnim premisama je bio spremljen teren za svojevremeni dolazak Hitlera na vlast”.
Ramone je još krajem 1990-tih upozoravao na masovnu pojavu ezoterizma u njegovoj Francuskoj, a u kojoj, prema nekim procenama, tiraž astroloških časopisa prevazilazi neverovatnih 100.000 primeraka. Prisutan je i masovni fenomen koji spaja televiziju, sport i nacionalizam. Posebno zabrinjava činjenica da magijski gurui osvajaju sve više ne samo medijskog nego i političkog prostora. Tako je nekadašnji francuski ministar Žak Lang svojevremeno u gradu Bloa otvorio „Nacionalni centar umetnosti magije i iluzije”. Ramone ukazuje i na ogromne mogućnosti širenja ovakvih koncepcija usled fenomenalnog razvoja nauke i tehnologije.
Pored popularizacije magijskih koncepcija preuređenja društva, savremenici smo i porasta fundamentalističkih religijskih pokreta, koji se manifestuju bez izuzetka u svim kulturama i civilizacijama. Ovaj fenomen je naročito izražen u SAD gde razne protestantske denominacije osvajaju sve više javnog prostora. Takođe, bitno je skrenuti pažnju na pojavu „radikalnog islamizma” čiji virus iracionalnog sve više pokreće sledbenike u velikim gradovima zapadne hemisfere. To je, prema Ramoneu, eksplozivna smesa sa kojom je prvenstveno suočena Evropa.
Inače, pogrešno je zaključiti da su pojava „novog ezoterizma” i njegovih sledbenika dešavanja ekscesnog karaktera. Naime, teoretičari „novog doba” zaklonjeni mističnim simbolima, uključeni su u realizaciju konkretnih političkih i ekonomskih projekata, koji se uglavnom javno ne saopštavaju. Ideja o „novom svetskom poretku” – koja je još od 1970-tih godina promovisana kao strateško opredeljenje elitističkih krugova – u osnovi je politički manifest sledbenika neospiritualnog pokreta „Novo doba”.
Uspostavljanje „nove ere” zahteva jedinstvo celog sveta, odnosno doživljaju totalnog jedinstva bića u kosmičkoj svesti odgovora njihova težnja da se obrišu sve granice i svet učini homogenijim, što se savršeno uklapa u osnovne premise ideologije mondijalizma. Tako jedan od vodećih teoretičara pokreta Dejvid Spengler „novi svetski poredak” definiše ne samo kao manifestaciju „duhovne evolucije čovečanstva”, već ga posmatra i kao „socijalni poredak zasnovan na čvrstoj hijejarhijskoj organizaciji”. U novoj eri planetom će upravljati vlada od 12 „apostola” sa „Spasiteljom” na čelu, proriču sledbenici pokreta, što potpuno odgovora političkoj viziji sveta kojim upravlja „jedinstvena svetska vlada”.
Zanimljivo je da su pristalice ovog pokreta ostvarile prodor u mnogim međunarodnim i nevladinim organizacijama, uključujući Ujedinjene nacije gde je jedna od najuticajnijih teoretičarki pokreta Blavacka 1991. godine doživela svetsku promociju. Podsetimo, upravo te godine je završen Hladni rat, dok je američki predsednik Buš stariji novonastalu geopolitičku realnost opisao „kao novi svetski poredak”. Tada je rečeno da upravljanje krizama i globalno planiranje podrazumevaju „globalno preoblikovanje sveta”, koje nije moguće bez stvaranja novih efikasnijih instrumenata za rešavanje opštesvetskih problema.
Sve to podrazumeva ne samo rušenje međunarodnog pravnog i političkog poretka, zasnovanog na državi kao subjektu međunarodnog prava, već i „globalizaciju svesti elita” koje bi trebalo da budu pod presudnim uticajem ideologa „Novog doba”. Javnosti je gotovo nepoznata činjenica da su političke promene na nekadašnjem „komunističkom istoku”, podstakli, između ostalog, i ideolozi pokreta „Nju ejdž” (New age). Prema verovanju njuejdžera, Rusija ima naročitu ulogu u „uspostavljanju nove ere”, jer je, pored Blavacke, dala čitavu plejadu poznatih okultista (Gurđijeva ili Uspenskog).
Pojava Gorbačova protumačena je kao „misija čoveka koji izvršava planove Hijerarhije za ujedinjenje sveta i pripremu za dolazak mesije”. Izvesni stavovi poslednjeg sovjetskog predsednika ukazuju na ličnost koja je u mnogim aspektima bila nadahnuta ideologijom „novog doba”. Naime, Gorbačov je bio pristalica „teorije konvergencije” koja je nastala 1980-ih godina u krugovima „globalne elite”, a koja se u suštini svodila na stapanje dva do tada suprotstavljena ideološka koncepta – zapadnog „demokratskog” i istočnog „komunističkog” – što je politička teorija koja se savršeno uklapala u verovanja sledbenika pokreta „Novo doba” koji, kao što je već rečeno, počiva na „konvergenciji neospiritualističkih i sektaških pokreta najrazličitijih pravaca”.
Posle razaranja Sovjetskog Saveza, nekadašnji sovjetski predsednik nastavio je političko delovanje u okviru Fonda Gorbačov, koji je kasnije preimenovan u „Svetski forum”. Forum je još 1993. godine predložio formiranje Organizacije ujedinjenih religija, dok je lično Gorbačov zastupao ideje o potrebi „konsenzusa” između buduće svetske vlade i nacionalnih država, predlažući državama da odustanu od suvereniteta u korist međunarodnih zakona, kojima bi se svim stanovnicima planete diktirala „zajednička verovanja, vrednosti, standardi i način života”.
Na skupu Foruma koji je održan 1996. godine, sledbenici pokreta imali su istaknute referate. Tako je filozof Kin govorio o omiljenoj temi njuejdžera – regulisanju broja stanovnika na Zemlji, dok je jedan od najvažnijih referata izložio predsednik Instituta za duhovne nauke Harman, guru psihodelične narkomanije iz 1960-ih godina prošlog veka. Pored razmatranja scenarija smanjenja broja stanovnika na planeti, razgovaralo se o preraspodeli svetskog bogatstva i faktičkom urušavanju strukture Ujedinjenih nacija. Kao alternativni model promovisan je izbor 100 ljudi novatora – mislilaca, jedna vrsta „globalnog trusta mozgova” koji bi upravljao globalnim procesima čovečanstva.
Konačno, struktura Svetskog foruma uobličena je 1997. godine i suštinski je predstavljala operacionalizaciju ideje o svetskoj vladi. Naime, pored predsednika Saveta Harimana i predsedavajućeg uprave Gorbačova, izabrano je još 17 kopredsednika i Savet od 10 članova, koji su imali karakter rukovodnih organa. Formirani su i Međunarodni koordinacioni savet od 44 člana i Savet San Franciska od 16 članova, dok je operativno upravljanje Direktorijumom preuzelo 14 članova. Među članovima organizacije nalaze se neke od najistaknutijih ličnosti „nju ejdža”, poput Teda Tarnera, zatim futurologa i pisca Nejsbita, člana Bilderberga Merion Edelman, nekadašnjeg državnog sekretara Bejkera, predstavnika Saveta za inostrane poslove SAD i Trilateralne komisije, fondacija Rokfeler i Karnegi, čelnika korporacija Ševron, Britiš ervejz i drugih.
Određeni analitičari uočili su uticaj sledbenika „Novog doba” i na predsednika Baraka Obamu koji je u časopisu Forin afers (Foreign Affairs, jul-avgust 2007) objavio tekst Obnavljanje američkog liderstva (Renewing American Leadership). Reč je o manifestu „globalnog liderstva Amerike” koji je zasnovan na „velikoj perspektivi i istorijski predodređenoj misiji Amerike”. Mesijanske pretenzije Amerike treba da ostvari globalna vlada – kao vrhovni svetski autoritet – uz snažne oružane snage koje su „najneophodnije za podršku miru”, odnosno „sposobne da brane naše životne interese, svuda gde budu izvršeni napadi ili gde iznikne neposredna opasnost”. Pojašnjavajući dalje šta podrazumeva pod „životnim interesima Amerike”, tadašnji predsednik je još 2007. godine istakao da je reč o „opštoj bezbednosti, koja postaje fundament globalne stabilnosti”. Iz svega navedenog nije teško zaključiti, da nema gotovo nikakve razlike u odnosu na strategiju Buša mlađeg, čiji je strateški koncept „rata protiv globalnog terorizma” obuhvatao ceo svet. Preciznije, jedina razlika je u frazeologiji.
Ugledna ruska analitičarka Tatjana Gračova ukazala je na tzv. „duhovnu poziciju američkog predsednika”. Naime, Obamine stavove podržale su najekstremnije nevladine grupacije i udruženja – poput Nacionalne lige za zaštitu prava na abortus, zatim Nacionalne organizacije za prava lezbejki, kao i Američkog saveza za građanske slobode – a koje se nalaze pod presudnim uticajem sledbenika ideologije novog doba. Ova ruska analitičarka je naglašavala da „Obamino novo jevanđelje” sadrži snažan „antihrišćanski duh” koji sledbenici „nove ere” pokušavaju da unesu u svakodnevni život, koristeći ogroman finansijski, medijski i politički uticaj. Reč je o načelima koja su suštinski usmerena protiv tradicionalnog načina života, pre svega porodice kao osnovnog subjekta zdrave društvene zajednice. Tako jedan od najkontroverznijih teoretičara pokreta „Volš”, smatra da bi roditelji trebalo da brigu o svojoj deci prepuste „čitavoj zajednici”, koja treba da zadovoljava telesne, društvene i duhovne potrebe dece, uz obrazovanje i vrednosti koje nude stariji.
Pored neizbežne podrške „pravima homoseksualaca”, ideolozi pokreta ogromnu energiju usmeravaju i na rešavanje tzv. ekoloških problema. Opsednutost ovim temama u potpunosti oblikuje svest sledbenika „religije nove ere”. Ovakva uverenja imaju svoju eshatologiju koja je tipično panteistička, odnosno proističe iz „verovanja koje ne postavlja jasne granice između bogova, ljudi i prirode”. Afirmacija magijskog opštenja čoveka i prirode, to je duhovni praksis modernih njuejdžera. Sledbenici „novog doba” ubeđeni su da je „mistični nivo najviše duhovno stanje u vasioni” i da zakonomerno vodi reševanju složenih problema. Prema ovom verovanju „mistična znanja doprinose prevazilaženju nepotpunosti ljudskog mišljenja, odnosno omogućavaju efikasno upravljanje materijalnim svetom“.
Ruski teoretičar Čapnin ističe da sledbenici pokreta „ekomisticizam proglašavaju za glavnu strategiju preživljavanja čovečanstva”, uz obavezno upražnjavanje drevnih misterija. Izvesne ekološke teorije imaju izrazito mizantropski karakter i savršeno se uklapaju u stavove globalističke elite o depopulaciji svetskog stanovništva. Jedan od avatara pokreta Džin Hjuston najavila je da bi se moglo desiti da ljudska rasa završi kao „ogroman neuspešni eksperiment“, uz napomenu da je reč o guruu koja je pomogla Hilari Klinton da stupi u vezu sa „duhom Eleonore Ruzvelt”. Za Vilijama Tompsona „čovek je prelazna životinja, a čovečanstvo je stiglo do kraja puta, ali to nije kraj već samo zatvaranje poglavlja”, dok Robert Miler govori o „osveti Zemlje najnaprednijim vrstama koje su počele da je uništavaju”, predskazujući nestanak čovečanstva.
Teoretičar Metju Foks je, u svom mističnom zanosu, predložio formiranje „Konferencije ujedinjenih vrsta” koji bi bio reprezentativniji od Ujedinjenih nacija (UN). Na ovako zamišljenom forumu, predstavnici svake od vrsta na Zemlji, najverovatnije bi glasali o progonu ljudi na neko udaljeno mesto u galaksiji tako „da majka Zemlja može da nastavi svoje rađanje lepote, divote, boja i zdravlja”, tvrdi ovaj autor. Koliko su mondijalističke strukture pod uticajem sledbenika pokreta svedoče i neki stavovi Komiteta 300, koji je u svojim projekcijama sveta budućnosti predvideo i masovnu nezaposlenost (čitaj: svetsku ekonomsku krizu) pod karakterističnim naslovom „Zavera Vodolija” (doba vodolije je tipičan simbol pokreta „Novo doba”). Istovremeno, ovaj ideološki diskurs, savršeno se uklapa u strategiju globalističkih elita koje teže uspostavljanju „novog svetskog poretka” kojim bi upravljala „svetska antihrišćanska vlada”.
Milorad Vukašinović je srpski novinar i publicista. Autor je knjiga „Suočavanja-izabrani razgovori” (2003), „Trenutak istine” (2006), „U tamnom srcu epohe” (2010), „Rat za duše ljudi” (2011) i „Misliti prostorno” (2021). Ekskluzivno za Novi Standard.
________________________________________________________________________________
LITERATURA:
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: George H.W. Bush Presidential Library, P13298-18
BONUS VIDEO:
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Tarik Cyril Amar
Rami G Khouri
Dr Ramzy Baroud
Mort Laitner
Bradley Blankenship
Michael Kwet
visit website
