O ličnosti i politici Josipa Broza Tita – nekadašnjeg doživotnog jugoslovenskog predsednika – prećutano je mnogo toga. Okolnost da su posle njegove smrti 1980. godine najvažnije svetske arhive od Vatikana, Londona, Vašingtona i Moskve, do Maršalata u Beogradu – i dalje zatvorene za istraživače – našoj zadatoj temi daje izrazito „konspirološko” značenje. Iz ove svojevrsne „zavere ćutanja o Titu” slobodan sam da, pre svega, zaključim da proces dekompozicije postjugoslovenskog prostora na štetu srpskog naroda još uvek nije okončan.
Upravo zbog toga je demistifikacija „titoizma” pitanje od prvorazrednog značaja za srpsko društvo. Jer nema nikakve sumnje da se tragedija Jugoslavije nije dogodila preko noći – već je dugo i temeljno pripremana – ne bez znanja i saglasnosti vrha države na čelu sa njenim doživotnim predsednikom. Razume se, i uz obilatu asistenciju nesrećnih srpskih komunista, koji su bili saučesnici u jednom zločinačkom planu razbijanja države za koju su živote dali milioni naših sunarodnika.
Potpuno svestan navedenih ograničenja, odlučio sam da u protekla dva meseca održim dve tribine u Kulturnom centru Novog Sada pod detektivskim naslovom Tajni dosije Broz (1945-1980). U prvom delu izlaganja obuhvatio sam razdoblje od 1945-1970. godine, dok sam se u nastavku bavio poslednjom decenijom Titove vladavine i života (1970-1980). Uprkos svojevrsnoj algoritamskoj cenzuri koja traje od početka rata u Ukrajini (koju gledaocima emisije Dijalog ne treba posebno pojašnjavati – prim. autora) gledanost i komentarisanost ovih tribina su prevazišle naša očekivanja. To je ujedno i najjači argument u prilog održavanja ove tribine i određenih zamerki da je reč o izboru teme koja nije aktuelna.
Čitaocima Novog standarda pokušaću da objasnim i zašto se o određenim pitanjima iz „dosijea Broz” nisam izjašnjavao. Razmišljajući o konceptu izlaganja odlučio sam da najpre preskočim kontroverzno pitanje Brozovog identiteta. Naime, o ovoj temi posle Titove smrti pisali su mnogi autori, od kojih sam neke – poput Momčila Jokića, poznatog disidenta, i dr Aleksandra Matunovića, Titovog kardiologa – svojevremeno intervjuisao. Mogu slobodno da kažem da sam s Jokićem bio lični prijatelj i iz razgovora sa njim saznao mnoge tajne iz istorije jugoslovenskog komunističkog pokreta.
Kao što je poznato, Jokić i Matunović su prilično ubedljivim argumentima osporavali ne samo Brozov porodični i hrvatski identitet, već su ukazivali na manire i način života, koji odaju aristokratsko poreklo njegove ličnosti. Ipak, smatrao sam da sa ove vremenske razdaljine ovo pitanje više golica maštu čitalaca popularne literature. Jer nema nikakve sumnje da se Tito više puta javno deklarisao kao Hrvat, a koliko je meni poznato poslednji put je to učinio u razgovoru sa Stevom Krajačićem, uoči usvajanja Ustava iz 1974. godine. Tako da njegovu ličnu oporuku svakako ne treba dovoditi u pitanje.
Druga eventualna primedba, s kojom sam unapred računao, jeste ona o tome zašto sam obuhvatio samo period 1945-1980. godine. Odgovor proizilazi iz jednostavnog razloga što su sve Brozove odluke donete u tom razdoblju bile državničkog karaktera. Dakle, sve pre toga vremena bilo bi razmatranje odnosa snaga unutar jednog „sektaškog kulta”, što je u osnovi bila predratna KPJ. Otuda ovo pitanje i sve intrige i obračune unutar KPJ rado prepuštam zvaničnoj istoriografiji.
Svetsku slavu Broz je stekao 1948. godine u vreme Rezolucije IB i sukoba sa Staljinom. Malo je poznato da je ovaj događaj imao izrazito geopolitička obeležja. Dakle, ovde nije bilo samo reč o raskolu unutar jednog do tada monolitnog komunističkog bloka, već se prvenstveno radilo o realizaciji Trumanove doktrine u okviru koje su posleratne SAD preuzele britanske obaveze u Turskoj i Grčkoj. Izvlačenje SFRJ iz komunističkog bloka bilo je deo tzv. „Rimland – strategije” američkog ovladavanja obodom Evroazije, a radi daljeg potiskivanja Sovjetskog Saveza ka unutrašnjosti ogromnog kontinenta.
Reč je o geopolitičkom modelu koji je osmislio čuveni Nikolas Spajkman. U praktičnom smislu njegove teorije doživele su punu verifikaciju u tzv. Strategiji obuzdavanja Sovjetskog Saveza koju je osmislio Džordž Kenan. On je u svojstvu američkog ambasadora u Moskvi, 22. febuara 1946. godine, napisao čuveni Dugi telegram u okviru kojeg je objasnio da je „cela osnova američke politike prema Sovjetskom Savezu tokom i posle Drugog svetskog rata bila pogrešna”.
Povod za Dugi telegram bila je situacija u Grčkoj i Turskoj gde je pretila promena društvenog uređenja i spoljne politike, ali i priznanje britanske politike 1947. godine da nije u stanju da ovim državama pruži finansijsku i vojnu pomoć. Te godine predsednik Truman je izjavio da SAD preuzimaju dotadašnje britanske obaveze prema ovim državama, uz napomenu da je Amerika spremna da podrži sve snage u svetu koje se budu odupirale sovjetskom uticaju.
Malo je poznat podatak da se surov obračun Broza sa staljinističkom opozicijom u zemlji odvijao po direktnom nalogu britanske obaveštajne službe, koja je još tada procenila da „pobeda nad komunizmom nije moguća bez totalne likvidacije staljinističkih kadrova u svim državama iza gvozdene zavese”.
Na osnovu deklasifikovanih dokumenata saznalo se za perfidnu logiku Albiona koji je, preko svoje obaveštajne strukture, odmah posle rata u zemljama iza gvozdene zavese, organizovao suđenja pod izgovorom progona antistaljinista, a u okviru kojih su na meti bili zapravo staljinistički kadrovi. Ovakva cinična logika primenjena je i na tlu SFRJ, iako je Broz, čak i tih godina, pored sovjetskog imperijalizma, javno osuđivao i američki imperijalizam, svestan da je jedini izvor legitimiteta njegove vladavine u tekovinama revolucije koja je tekla uporedo s dešavanjima na našem tlu od 1941. do 1945. godine.
Već smo naveli da je Amerika 1948. godinu iskoristila za realizaciju svojih strateških planova u Evropi koji potiču još iz perioda Drugog svetskog rata. Naime, reč je o ideji uspostavljanje jedne „istočnoevropske federacije” država od Baltika do Jadrana koja je u to vreme tretirana kao ekskluzivna zona atlantskih interesa na Starom kontinentu. Tako su u Vašingtonu, 24. jula 1942. godine, predsednik Ruzvelt i kralj Petar II potpisali Preliminarni ugovor koji je bio na fonu realizacije ovog koncepta, a kojim je područje dolina Vardara i Morave definisano „kao pitanje od najvećeg američkog bezbednosnog interesa u Evropi”.
Nakon pobedonosne misije Crvene armije 1945. godine privremeno se odustalo od ove ideje, ali su dešavanja 1948. godine podstakla Ameriku da od Broza zahteva obnovu ovog ugovora, što je on šaljući ličnog izaslanika Lea Matesa u Vašington bespogovorno i prihvatio. Tako je SFRJ od tog momenta postala deo zapadne interesne sfere. Kasniji Bledski dogovori 1954-1955. godine sa Grčkom i Turskom bili su samo dodatna formalizacija ovih ideja, koje su dograđivane i 1960. godine, kada se SFRJ obavezala na punu logističku podršku Zapadu u slučaju nekog „velikog rata u Evropi”. Posle Titove smrti 1980. godine – u ime Predsedništva SFRJ – pravnu valjanost pomenutog ugovora potvrdio je Lazar Koliševski.
Početkom 1960-ih godina 20. veka postepeno se menjao američki odnos prema SFRJ. U Vašingtonu se nije blagonaklono gledalo na pomirenje Tito-Hruščov, ali i na formiranje Pokreta nesvrstanih 1961. godine. Pod uticajem snažnog katoličkog lobija, SFRJ je 1962. godine odlukom Kongresa izgubila status najpovlašćenije nacije u trgovini sa Amerikom. Ova odluka – koja je sledeće godine stavljena van snage – ipak je veoma pogodila jugoslovensku privredu koja je bila „čvorno vezana za SAD”.
Iz tog vremena potiče i jedna analiza koja govori o tome da je ondašnja Jugoslavija imala čak 179 ugovora sa SAD, u raznim oblastima saradnje, posebno u naučno-tehnološkoj sferi. Titova ambivalentna politika bila je u to vreme i povod za polemike između Stejt departmenta (u kojem je postojao tradicinalno snažan prokatolički lobi) i ambasadora Džordža Kenana, koji je početkom 1960-ih godina prošlog veka bio akreditovan u Beogradu, i koji je iskazivao otvorene simpatije prema ondašnjoj Titovoj spoljnopolitičkoj orijentaciji.
Upravo u to vreme, početkom 1960-ih godina, Broz je sa zadovoljstvom prihvatio inicijativu o normalizaciji diplomatskih odnosa sa Vatikanom. Ovu inicijativu Sveta stolica pokrenula je veoma oprezno 1963. godine, prilikom Titove posete Latinskoj Americi. Tada je Vatikan tajnim diplomatskim kanalima uspešno sprečio planirane proteste proustaške emigracije u tom delu sveta i na taj način pomogao Brozu da izbegne svojevrsnu diplomatsku izolaciju na Zapadu.
Na ovom mestu vredi naglasiti da je za Vatikan pitanje obnove odnosa sa SFRJ bilo višestruko značajno. Naime, u odnosima sa našom tadašnjom državom Sveta stolica je testirala svoju novu istočnu politiku koja se zasnivala na odlukama Drugog vatikanskog koncila (1962-1965) u okviru kojeg je zauzet „mekši stav” prema komunističkim državama. Pitanje SFRJ je za rimsku crkvu bilo posebno važno zbog izvršenog genocida u NDH i direktne umešanosti katoličkih sveštenika u ovim zločinima. Tito je u svemu tome odigrao prvorazrednu ulogu – jer je baš u to vreme sprečio terenska istraživanja jama širom bivše NDH – a postoje i ozbiljne indicije da je Vatikanu tada predata osetljiva državna arhiva iz vremena Drugog svetskog rata.
Osnovu za uspostavljanje međusobnih diplomatskih odnosa predstavljao je Protokol o razgovorima između predstavnika SFRJ i predstavnika Svete stolice, koji je potpisan u Beogradu 25. juna 1966. godine. Ovaj dokument su, u ime dve strane, potpisali Milutin Morača i Augusto Kazaroli. Iako se radilo o aktu manje formalnog karaktera u odnosu na konkordat, ovaj dokument je imao ogroman uticaj na buduće odnose, i kao takav je predstavljao pravni osnov za uspostavu punih diplomatskih odnosa koji će uslediti početkom 1970-ih godina. Veoma je indikativno da je odmah po potpisivanju ovog protokola održan Brionski plenum na kojem je smenjen Aleksandar Ranković. Nema sumnje da su u smeni Aleksandra Rankovića učestvovale zapadne obaveštajne službe – posebno britanska obaveštajna služba – koja je na području Jugoslavije delovala sinhronizovano s Vatikanom.
Nema sumnje da je Protokol iz 1966. godine podrazumevao i posebne tajne dogovore Josipa Broza s vrhom Rimokatoličke crkve. Jedino u tom kontekstu je moguće tumačiti povratak jednog od lidera ustaške emigracije Krunoslava Draganovića u Jugoslaviju 1967. godine. Naočigled jugoslovenske javnosti u zemlju se vratio jedan od organizatora „pacovskih kanala” koji je u svojim memoarskim sećanjima podrobno zabeležio i svoj poslednji susret s Pavelićem u Italiji.
Razgovor koji Draganović opisuje tekao je u prijateljskom tonu uz zahvalnost „dragom Bogu” koji je omogućio vođi zloglasne NDH da od svih nacističkih zločinaca jedini preživi rat, kao i da pod novim identitetom ostatak života provede mirno u Argentini. Prilikom poslednjeg susreta Draganović jedino moli Pavelića da se u emigraciji politički pasivizira, kao i da svoje ustaše pozove da se pridruže zapadnim saveznicima, pod izgovorom borbe protiv komunizma. Takav Draganović preminuo je prirodnom smrću u Sarajevu 1983. godine, a da jugoslovenska štampa nikada ništa nije napisala o njegovim zločinima za vreme Drugog svetskog rata.
Zbog protivrečnosti unutar američkog establišmenta i Brozove ambivalentne politike, američki SIO je 1967. godine razmatrao iscrpan izveštaj o Jugoslavini. Njegov pisac bio je ugledni član Saveta za inostrane poslove Džon Kembel. Ovaj autor precizno je opisao stanje u zemlji (nacionalizam u vrhovima partije – prim. autora), za koju nije video jasne perspektive i čija je budućnost, još u to vreme, bila sumnjiva.
Svestan hipokrizije Brozovog režima u njegovoj unutrašnjoj i spoljnoj politici, Kembel je savetovao da se odnosi s Jugoslavijom i nadalje neguju „kao primer i uzor Istoku”, odnosno da se posmatraju u jednom širem hladnoratovskom kontekstu. Uprkos ovom kritički intoniranom izveštaju, Bžežinski je javno naglašavao da SFRJ predvodi sve komunističke države u ekonomskoj reformi, otvorenosti društva i ideološkoj umerenosti u odnosu na ostale komunističke države. Zanimljivo je da se tih godina Zbignjev Bžežinski privatno sastajao s Matom Meštrovićem i Bogdanom Radicom – predvodnicima hrvatske emigracije u SAD – što je na neki način nagoveštavalo promenu američkog kursa u odnosu na Jugoslaviju.
Uticajni katolički pokret tih godina počeo je da pokazuje interesovanje i za događaje na Kosovu i Metohiji. Tako je 1968. godine Karl Kosel, referent u Kongregaciji za širenje vere, u razgovoru sa Stjepkom Humelom – tadašnjim savetnikom jugoslovenskog izaslanstva pri Svetoj stolici – izrazio očekivanje da će Albanci dobiti republiku u Jugoslaviji, definišući ovu mogućnost kao „akt plemenitosti, političke mudrosti i dalekovidosti”.
Podsetimo, odmah po završetku Brionskog plenuma i unutarpartijskog trijumfa antisrpskih snaga, predsednik Tito je održao govor u Prištini. Reč je o događaju koji je presudno uticao na dalji razvoj situacije u južnoj pokrajini. Tito je tada prvi put javno rekao da su Albanci većina na Kosovu, kao i da svi (misleći na Srbe) moraju da nauče albanski jezik. Takođe je istakao da Albanci imaju pravo na zastavu, koje niko ne može da im oduzme. Svega mesec dana nakon ovog obraćanja počeo je progon srpskih i crnogorskih kadrova.
Bila je to najava dramatičnih događaja koji će pogoditi Jugoslaviju u narednih dvadesetak godina, a što će dovesti do njene totalne destrukcije početkom 1990-ih godina prošlog veka. U ovim procesima nemoguće je isključiti ličnu odgovornost Josipa Broza – koji je bio obavešten o svim operativnim planovima za razbijanje države – koju je formalno predvodio do kraja svog života 1980. godine. O svemu tome pisaću opširnije u drugom delu ovog teksta.
Milorad Vukašinović je srpski novinar i publicista. Autor je knjiga „Suočavanja-izabrani razgovori” (2003), „Trenutak istine” (2006), „U tamnom srcu epohe” (2010), „Rat za duše ljudi” (2011) i „Misliti prostorno” (2021). Ekskluzivno za Novi Standard.
________________________________________________________________________________
LITERATURA:
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Universal Images Group North America LLC/Alamy Stock Photo
BONUS VIDEO:
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Tarik Cyril Amar
Rami G Khouri
Dr Ramzy Baroud
Mort Laitner
Bradley Blankenship
Michael Kwet
visit website
