Poznati francuski mislilac Pjer Burdije pisao je još pre nekoliko decenija o tome kako talasi globalizacije „s one strane Atlantika” sistematski urušavaju francuski ekonomsko-socijalni sistem. Opisujući neoliberalnu paradigmu, on je ukazivao na jedno od njegovih najvažnijih stremljenja – a to je ono o rušenju svih oblika kolektiviteta. Naime, neoklasična ekonomija jedino zna za pojedinca, bilo da je reč o preduzećima, sindikatima ili porodicama, a tom destruktivnom cilju posvećene su i sve političke mere, od kojih je svakako najvažnija podrška konceptu finansijske deregulacije. Burdije je kao tipičan primer navodio čuveni multilateralni sporazum AMI (AMI – Accord multilatéral sur l’investissement) kojim su ulaganja stranih preduzeća potpuno izuzeta iz nadležnosti nacionalnih država, čime je obezbeđeno kretanje ka ostvarenju neoliberalne utopije.
Francuski sociolog je ukazivao da je snaga neoliberalizma u sprezi finansijskih deoničara i sredstava za brz prenos informacija, što ovom kapitalu omogućava neviđenu mobilnost i kratkoročnu rentabilnost ulaganja. Na taj način ovakvi deoničari imaju mogućnost da neprekidno ucenjuju menadžere preduzeća koji svoje kompanije nastoje da prilagođavaju „zahtevima tržišta”. Istovremeno se uspostavlja vladavina apsolutne fleksibilnosti i stvara invidualizacija odnosa između poslodavca i zaposlenih. Tako se u ekonomskoj sferi kreira „darvinistički odnos”, koji je jedna vrsta strukturalnog nasilja koje proizvodi teške društvene i moralne posledice: nezaposlenost, prekaritet, društvenu patnju, itd.
Francuski teoretičar je isticao i da neoliberalizam stvara karakterističnu kulturu unutar preduzeća, koja se ne ogleda samo u sve većem broju radnika koji se angažuju na određeno vreme, nego i u neograničenim mogućnostima tzv. mobinga, koji se ispoljava u stalnom strahu zaposlenih od otkaza ili premeštaja na slabije plaćeno radno mesto. Sve to utiče na porast broja samoubistava i upotrebu opojnih droga. Radi se o psihološkim strategijama osmišljenim kako bi se obezbedila potpuna kontrola nad zaposlenima, ali i širom društvenom zajednicom. Razume se da je tu i rezervna armija nezaposlenih koja je po prirodi svoga statusa atomizovana i gotovo potpuno isključena iz društva.
Za Burdijea su se „prva signalna svetla” u Francuskoj upalila 1970-ih godina prošlog veka, kada se pojavilo nasilje u predgrađima koje je povezivao sa tzv. prostornom segregacijom (fenomen pariskih predgrađa je počeo tada – prim. autora). On je ovaj problem analizirao u širem društvenom kontekstu, koji je kasnije opisivao jednom od svojih najpoznatijih metafora o „levoj i desnoj ruci države”. Tako je pojavu društvene patnje povezivao sa sve manjim novčanim izdvajanjima u oblastima obrazovanja i socijalnih davanja čija je ministarstva nazivao „levom rukom države”, nasuprot sve većim izdvajanjima za „desnu ruku države” koju simbolizuju ministarstva sile i sektor finansija. Odnos između ove dve ruke države je takav da – pod izgovorom globalizacije – desnu ruku države zapravo više i ne zanima šta radi leva ruka države. Ipak, svi ovi procesi, koji su se naslućivali pre nekoliko decenija, došli su do punog izražaja tek po okončanju Hladnog rata.
O tome šta se suštinski dogodilo posle kraha Sovjetskog Saveza verovatno je najlucidnije pisao veliki ruski filozof i geopolitičar Aleksandar Sergejevič Panarin. Jedinstvenost Panarinovog intelektualnog bagaža ogleda se u prevrednovanju (reinterpretaciji) istorije Hladnog rata u kojem se, ispod pokorice zvanične ideološke sučeljenosti, suštinski odvijao „globalni građanski rat” u okviru kojeg su SAD zastupale „partiju bogatih”, a Sovjetski Savez veliku većinu siromašnih i ugnjetenih. U tom ratu pobedila je izvesno „partija bogatih” i svi procesi u posthladnoratovskoj eri mogu se jedino razumeti u tom kontekstu. Ovaj rat je bio jedinstven u svetskoj istoriji jer se dešavao (i dešava se još uvek) mimo granica suverenih država i civilizacijskog identiteta, a socijalna paradigma nam omogućava da spoznamo ponašanje učesnika u ovom sukobu, odnosno njihove transteritorijalne i transnsnacionalne motive.
Panarin je podrgavao kritici ključne izraze „nove liberalne ideologije”, posebno pojam „individualizacije”, koji je „neoliberalima” poslužio za prevrat, kako u socijalnoj ontologiji (učenju o svetu) , tako i u aksiologiji (učenju o moralu). Naime, ako je, po „novim liberalima”, individua „jedina prava realnost savremenog društva” i kao takva oslobođena bilo kakvih socijalnih veza (i nacionalnih veza), onda iz ovakve ontološke predstave proizilazi i moralni zaključak o tome „da svi odbačeni, poniženi i unesrećeni nemaju da krive nikoga za svoj udes, osim isključivo sebe”. Razume se, na ovakav način se „retuširala” socijalna stvarnost i prikrivala odgovornost „političkih i ekonomskih elita” za teške neuspehe u procesima „tranzicije” u Rusiji i državama nekadašnjeg socijalističkog bloka. Dodao bih: sve do pojave Vladimira Putina.
Aleksandar Sergejevič je u radovima ukazivao i na „duhovne represalije” koje su „neoliberali” vršili nad ostatkom ruskog naroda (zanimljivo je da Burdije na identičan način opisuje ovu pojavu u Francuskoj izrazom medijatizacija – prim. autora). Reč je o medijskoj sferi čija je osnovna uloga bila da „opravdani socijalni gnev ruskog naroda preobrati u njegovo mazohističko mučenje”. Manipulacija je bila usmerena ka forsiranju određenog načina viđenja tadašnjih društvenih zbivanja. Tako su se, u to vreme, u medijima mogle čuti samo one ličnosti koje su iznosile negativne i samorazarajuće ocene o celokupnoj ruskoj stvarnosti, njenoj istoriji i tradicionalnim vrednostima. Jednostavno, radi očuvanja nove socijalno-ekonomske stvarnosti, celokupan društveni život i potencijali zemlje, prikazivani su kao neprekidni sukob sa zdravim razumom – što je oslabilo nacionalni imunitet – uzrokujući smanjenje životne dobi i demografsku katastrofu. Rusiju je, smatra Panarin, za vreme 1990-ih godina pogodio fenomen „istorijskog beznađa”.
Posle kraja Hladnog rata dogodila se još jedna vrsta prevrata i to u ekonomskoj sferi. Reč je o „globalnom prevratu” u kojem je koncept „masovne potrošnje zamenjen elitističkom potražnjom”. U suštini reč je o „novoj feudalizaciji ekonomije” u okviru koje je nekadašnji „masovni potrošač” gurnut na društvenu i ekonomsku marginu, prinuđen da radi sve više, a za sve bednije nadnice (slogan američkog pokreta „Okupiraj Volstrit” pre mnogo godina bio je 1:99). Panarin je smatrao da je u uslovima globalizacije proizvodnje, nova postmoderna kapitalistička klasa osmislila strategiju „ekonomskog genocida” koja je višeslojna i nije jednostavna za razumevanje.
Poput slavnog disidenta Aleksandra Zinovjeva, i on je uočavao da se u posthladnoratovskom periodu dešava „proces unutrašnjeg socijalnog i idejnog razgraničenja na Zapadu” gde je u toku frontalni napad globalista na ostatke socijalne države i, samim tim, na tradicionalne vrednosti. Panarin je ovu promenu socijalne percepcije na Zapadu povezivao sa „drugim talasom sekularizacije” koji je iz zapadne kulture „izbrisao levičarske recidive” i odstranio društvenu saosećajnost. Na temeljima ovako izmenjene paradigme socijalnu državu je zamenila „militaristička država”, a SAD se pojavljuju u ulozi globalnog zaštitnika transnacionalne „partije bogatih”.
Govoreći o perspektivama sveta, Panarin je zastupao stav o tome da u savremenom „građanskom društvu” nema socijalne snage (samim tim i političke snage) koja je sposobna da se suprotstavi „partiji bogatih”. Kao neophodan preduslov za otpor „partiji bogatih” smatrao je obnovu uloge države, ali ne kao usko nacionalne zajednice već u okviru širih integracija koje treba da služe socijalnoj zaštiti najslabijih. U tom pogledu smatrao je da „ruska ideja koja oličava solidarnost sa slabima, siromašnima i ugnjetavanima” predstavlja alternativni model za 21. vek.
Poznati ekonomski stručnjak i nobelovac Džozef Štiglic napisao je još 2000. godine delo Globalizacija i njene protivrečnosti, koje je vremenom postalo ugaoni kamen debate o fenomenu koji je obeležio poslednjih nekoliko decenija međunarodne politike i ekonomije. Štiglic je u ovoj knjizi dokazao da su MMF, Svetska banka i trgovinski sporazumi – kao ključni instrumenti globalizacije – podsticali siromaštvo ne samo u zemljama u razvoju nego i u najbogatijem delu sveta, uključujući SAD i zapadnoevropske države. Podstaknut Bregzitom i svojevremenim izborom Trampa za američkog predsednika, on je svoje istraživanje dopunio podnaslovom Antiglobalizacija u Trampovoj eri (2017) gde je detaljno objašnjavao razloge nastanka „novog protekcionističkog pokreta”.
Štiglicova osnovna hipoteza zasniva se na stavu o „lošem upravljanju globalizacijom” koje je izazvalo nezapamćene društvene nejednakosti. Sve to je ugrozilo život srednje klase, povećalo stres i, u kombinaciji sa sve manjim ulaganjima u sistem zdravstvenog osiguranja, izazvalo „porast mortaliteta i oboljevanja sredovečnih belih Amerikanaca nehispanskog porekla u 21. veku”, koji u istoj populaciji u drugim delovima sveta opadaju. Kada se ovome dodaju alkoholizam, upotreba droga i porast broja samoubistava – kao sve izraženijih socijalnih deformacija u SAD – onda i ne čudi podatak da je do 2016. godine očekivana dužina života u ovoj zemlji bila u stalnom opadanju (Brukingsov panel o ekonomskoj aktivnosti, 23-24. mart 2017). U isto vreme postoje i oni koji se mogu smatrati velikim dobitnicima globalizacije. Reč je o jednom procentu multimilijardera, kao i rastućoj srednjoj klasi u Kini i Indiji. To svakako govori da se globalizacija sve više selila na Istok i da je kao takva sve više poprimala nezapadna obeležja.
Mada nema nikakve simpatije prema Trampovoj protekcionističkoj orijentaciji, Štiglic podseća da je „ekonomska segregacija” u SAD započela još 1980-ih godina u „eri reganizma”, kao i da je kasnije nastavljena tokom Klintonove administracije i vladavine Buša mlađeg, kada je porez na kapitalnu dobit iznosio svega 15 procenata. Tako se dogodilo da najbogatiji Amerikanci plaćaju manji procenat poreza od svojih prihoda nego oni sa znatno manjim primanjima. Po Štiglicu, sve je to doprinelo opštedruštvenoj regresiji, razbijanju zajednice i posledično stvaranju pogodnog ambijenta za pojavu „trampizma” i obnovu slogana „Amerika na prvom mestu”.
U međuvremenu su se antiglobalizacijski impulsi preneli i na ostatak sveta. Reč je o svojevrsnom „antiglobalističkom resetu” koji ambijent krize tumači kao jedinstvenu priliku za jačanje unutrašnjih (ne isključivo ekonomskih) potencijala. Ovde nije reč samo o ekonomskim džinovima Rusiji, Kini i Indiji, nego i o buđenju država tzv. Globalnog juga (dobar deo Azije i Afrike) koje sa sve više samopouzdanja nastupaju u međunarodnoj areni, što stvara utisak da je u toku jedna „globalna perestrojka”.
Ipak, analizi međunarodnih odnosa u novim okolnostima poželjno je oprezno pristupiti. Tim pre što je epoha globalizacije ispoljila ne samo snažan unutrašnji dinamizam, već je i doprinela svojevrsnoj „diverzifikaciji moći” koja je u proteklim decenijama sa države „delegirana” na uticajne nedržavne aktere (korporacije, nevladine organizacije) koje nisu spremne da olako prepuste svoju moć. Upravo se na primeru Amerike i delovanja globalističke duboke države ovaj impuls najjasnije uočava.
U knjizi Rat za duše ljudi (2011) pisao sam o tome da svetu preti diktatura globalnih razmera, kao i da različiti pravci neoglobalizma svoj pseudolegitimitet crpe iz teške zloupotrebe naučnih istraživanja. U pomenutoj knjizi naveo sam i mnoge dokaze o brojnim okultnim uticajima na donosioce strateških odluka na Zapadu. Reč je o fenomenima koji, naročito iz naše perspektive, nisu jednostavni za razumevanje, koji ambijent krize tumače u svom ključu, a čija je jedna od osnovnih karakteristika „mistični zanos koji čak i ako se jednom javi potresa čitavu ličnost i njegovu svest”. Izgleda da je savremena višedimenzionalna kriza samo podstakla ovakve predstave o preuređenju ljudskog društva na novim mističnim osnovama. U središtu novog misticizma je primera radi tzv. zelena ekonomija.
Nameću se određene istorijske paralale i kritičari koji upozoravaju „da neostvarivost utopija zakonomerno vodi stvaranju totalitarne države”. U shvatanju sledbenika tzv. zelene ekonomije je mistično verovanje u novo doba koje treba da nastupi kao rezultat „duhovne revolucije” čovečanstva. Takva isključivost neminovno otvara i poglavlje o kontrarevolucionarima koje treba uništiti, pritom je sasvim svejedno da li „silama kosmičke energije” ili drugim, pre svega, vojnim sredstvima. Zanimljivo je da se u deklasifikovanim dokumentama određenih tajnih društava i organizacija, kao jedan od strateških ciljeva – radi efikasnije kontrole stanovnika na planeti – predviđa veštačko stvaranje masovne nezaposlenosti, što je trend koji je veoma izražen od 1990-ih godina prošlog veka (The Aqvarian Conspirasy).
Milorad Vukašinović je srpski novinar i publicista. Autor je knjiga „Suočavanja-izabrani razgovori” (2003), „Trenutak istine” (2006), „U tamnom srcu epohe” (2010), „Rat za duše ljudi” (2011) i „Misliti prostorno” (2021). Ekskluzivno za Novi Standard.
________________________________________________________________________________
LITERATURA:
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: wng.org
BONUS VIDEO:
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Tarik Cyril Amar
Rami G Khouri
Dr Ramzy Baroud
Mort Laitner
Bradley Blankenship
Michael Kwet
visit website
