Ministar finansija onomad reče, od 2020. godine u Srbiju se slilo 15,9 milijardi stranih direktnih investicija i po tome smo rekorderi na Zapadnom Balkanu. Da bi to ubedljivije delovalo, dodade da od ukupnih stranih investicija ovog regiona u Srbiju dolazi 60 odsto, a potom nabroji i druge uspehe koji se mogu direktno ili indirektno pripisati stranim investicijama.
Nije nimalo čudo što se hvalimo visokim stranim investicijama. U našem slučaju to četverostruko „vredi“.
Što bi se reklo, jednim udarcem ubijamo četiri muve. Za taj iznos su veće ukupne investicije.
Prilivom deviza po ovom osnovu povećava se ponuda deviza iznad tražnje za devizama, što presudno jača kurs dinara u odnosu na evro.
Treće, devizama od stranih investicija pokrivamo deficit tekućeg računa platnog bilansa bez zaduživanja po tom osnovu, a preostali deo povećava devizne rezerve.
Najzad, to omogućuje visok uvoz na koji se obračunavaju budžetski prihodi (PDV i akciza), pa budžet sve manje zavisi od ostvarenog bruto domaćeg proizvoda (BDP).
Manje više, tu funkciju imaju i devize po osnovu zaduživanja države i doznaka iz inostranstva, s tim što doznake plus pozitivno utiču na standard primaoca doznaka i povećavaju tražnju na tržištu potrošnih dobara i usluga.
Najmanji pozitivan uticaj strane direktne investicije su imale u pogledu rasta BDP-a, što je suprotno osnovnoj svrsi stranih investicija da svojim tehnološkim nivoom i drugim inovacijama podižu efikasnost domaćih investicija.
Jesmo li, stvarno, ekonomski tigar?
Naime, za te četiri godine BDP je uvećan za 23 milijarde evra, sa 46,1 na 69,1 milijardu evra. Realno (stvarno) je povećan za 5,5 milijardi evra ili skoro tri puta manje od vrednosti stranih direktnih investicija, a ostatak rasta do 23 milijarde evra je po osnovu inflacije u tom periodu, uz primenu skoro fiksnog kursa, godinama unazad.
Za to vreme, javni dug je povećan za 12,2 milijarde evra a priliv doznaka bio blizu 20 milijardi evra.
Naravno, vlast je zadovoljna, a zadovoljna je i većina, zahvaljujući nespornoj i zavidnoj veštini aktuelne vlasti da, faktički, tavorenje ekonomije prikaže kao izuzetan rezultat aktuelne razvojne i ekonomske politike.
Istini za volju, nivo investicija i zaposlenosti je značajno porastao, izgrađenih auto-puteva i drugih javnih investicija realizovano je, kažu, koliko za vreme svih dotadašnjih vlasti, devizne rezerve su na istorijskom maksimumu, javni dug je zahvaljujući visokom inflatornom rastu BDP-a ostao u odnosu na BDP na nivou koji se samo poželeti može, a visok kurs dinara u odnosu na evro godinama istrajava, zbog čega ekonomske vrednosti poput BDP-a, plata i penzija iskazane u evrima izgledaju znatno više, a devizni dugovi preračunati u dinare deluju podnošljivo.
Jedino ne valja što je većina nabrojanog postignuto na tuđoj osnovi.
Samo to. Strane direktne investicije, faktički, nadomeštaju hronični manjak domaćih privrednih investicija, što se ne može nazvati razvojnom politikom, niti su mogući zadovoljavajući rezultati, ni u pogledu rasta BDP-a a pogotovo kvalitativnog pomaka u funkcionisanju ekonomije.
Zašto su toliko strane investicije zastupljene u našoj, nazovi, investicionoj politici, odnosno zašto nemamo više domaćih investicija, naročito u krupne poslovne sisteme?
Ne valja ni sada, a tek 2027.
Ima više razloga. Začudo, možda je na zadnjem mestu oskudan investicioni potencijal u rukama potencijalnih domaćih investitora.
Nije odlučujuće ni nepostojanje interesa banaka, pretežno u stranom vlasništvu, da podržava rizične projekte domaćih investitora u investicionom i poslovnom ambijentu od koga i sami domaći potencijalni investitori zaziru.
Osnovni uzrok je, dakle, obeshrabrujući i destimulativan sistem za domaći biznis, koji je bogomdan za strane investicije, koje defektan sistem i sve nuspojave koje ga prate, ne dotiču.
U uslovima deficita domaćih investicija, sve to im, čak, ide naruku, pa dolaze, uglavnom, oni koji u uređenijem sistemu i investicionom ambijentu, ne mogu sa svojim programom da prođu, a kod nas su u poziciji da diktiraju uslove pod kojima dolaze, o kojima u svojoj ili nekoj drugoj uređenoj ekonomiji, mogu samo da sanjaju.
Nažalost, vlast je shvatila da nije u stanju da stvori sistem i da definiše razvojnu politiku i ekonomsku politiku za maksimalizaciju učinaka domaćih materijalnjih, finansijskih, a potovo najkvalitetnijih ljudskih resursa, a i da jeste, ne bi joj to bilo po meri.
Autor je ekonomista iz Beograda
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
Ime *
Komentar
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Rami G Khouri
Mort Laitner
Tarik Cyril Amar
Rachel Marsden
Bradley Blankenship
Michael Kwet
visit website
