Potom je usledio muk, pa je Aleksandar Vučić, nimalo bojažlivo, takođe proglasio pobedu istoimene liste baš svugde, pa i u Beogradu. Naprednjački vatromet je osvetlio beogradsko postizborno nebo, nakon čega je usledio još veći i duži muk u redovima u nenasilju ujedinjene opozicije. Kao da nisu mogli da se dogovore šta im je dalje činiti.

Kada su se konačno oglasili, rekli su otprilike: izbori nisu bili fer, bilo je mnogo mućki, od bugarskih vozova, preko kupovine glasova, do 40.000 izdatih ličnih karata sa prebivalištem u Beogradu licima koja u Beogradu ne žive. Miroslav Aleksić i Marinika Tepić izjavili su, bez previše žara doduše, da oni ove izbore ne priznaju, da će se svim pravnim i demokratskim, dakle nenasilnim sredstvima boriti da ih opovrgnu, jer oni su Srbija protiv nasilja.

Onda je opet usledila višečasovna tišina u redovima SPN-a, biće da se žustro raspravljalo o narednim koracima, da bi u ponedeljak oko 3 ujutru izdali "hitno saopštenje" u kojem pozivaju Beograđane da se u ponedeljak u 18 časova okupe ispred Starog dvora da bi potom otišli do RIK-a i GIK-a da im zajedno predaju sve zamerke na izborni proces.

Znači, hajde sve nanovo, već toliko puta viđeno. Rikovi i gikovi će odbijati sve prigovore, sudska veća će odbijati sve tužbe, a tužilaštva će raditi šta im se kaže "odozgo".

Opozicioni lideri će onda pozivati građane da izađu na ulice Beograda, protesti će biti manje ili više masovni i istrajni (ili ih neće biti), Vučić će pustiti da se sve izduva (ako ih bude) i – nikom ništa. Sve već toliko puta viđeno.

Ni jedna reč samokritike u redovima SPN-a, na primer zašto na bilbordima nisu bile fotografije Tepić i Aleksića za republičke i Vladimira Obradovića i Dobrice Veselinovića za beogradske izbore. Birači se identifikuju sa ljudima, sa licima, ne sa nekim apstraktnim, depersonlizovnim dizajnerskim delima. Koji je genije odlučio da se ne promovišu likovi nosilaca liste?

Zašto nisu uspeli više ljudi da izvuku na birališta u Beogradu? Zašto nisu gruvali kampanju na društvenim mrežama čim su se dogovorili da nastupe tako ujedinjeni? Zašto nisu odmah u noći 17. decembra pozvali na proteste, kad su već otkrili krađu glasova tolikih razmera?

Zašto se nisu dogovorili da imaju jednog lidera za beogradske izbore, nego je bilo potrebno kolektivno rukovodstvo? Zašto u Beogradu mnogi Beograđani koji su hteli da glasaju, na primer, za Ponoša ili Mikija Aleksića, pojma nisu imali koju listu treba da zaokruže…svoj sili koja im je bila suprotstavljena uprkos.

I šta sad? Slede Nova godina, pa Božić, pa još jedna Nova godina. A proleće donosi redovne lokalne izbore. Ne treba ih zanemariti. Kampanja bi trebalo da počne danas.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com