Pojma nismo imali da su i strani ambasadori bili pozvani da prisustvuju trećoj rundi pregovora o poboljšanju izbornih uslova između vlasti i opozicije, izjavio je predsednik Narodnog Pokrerta Miroslav Aleksić nakon što je rezignirano napustio pregovarački sto. Taj iskaz govori o tome, sa kime ambasadori Evropske unije i ambasador Sjedinjenih Država komuniciraju, a sa kime ne, i na koji način predsednica Narodne skupštine Ana Brnbić saziva ove predizborne seanse.

Ali neka, dobro je da su bili prisutni, nadovezala se posle potpredsednica Stranke slobode i pravde Marinika Tepić, da sami mogu da se uvere kako stoje stvari, da vlast jednostavno ne želi da napravi nikakve ustupke ne bi li za 2. juni zakucani ponovljeni vanredni beogradski izbori i ostatak lokalnih izbora nepoznatog datuma bili održani pod iole fer i demokratskim uslovima.

Pojavio se potom pred kamerama i ambasador predvodnika slobodnog sveta Kristofer Hil koji je raspršio nade nekih opozicionih lidera da će konjica sa Zapada stići na vreme i spasiti njihovu stvar.

„Danas je dijalog protekao u dobrom tonu“, izjavio je Hil, pa dva puta ponovio da će problemima, koje on nije da ne vidi, „morati da se bave Srbija i Srbi“. A i, čisto da i to bude jasno, međunarodna zajednica, tj. SAD i EU, ne gledaju blagonaklono na bojkot izbora.

Vlast igra na vreme

Možda delagacija „Srbije protiv nasilja“ koja trenutno gostuje u Bundestagu u Berlinu bude naišla na više razumevanja da su problemi koje prepoznaje Hil zapravo ukrštanje kopalja Davida i Golijata, samo što srpska stvarnost nije bajka, te da bi srpskom Davidu dobro došlo malo konkretne podrške. Međutim, i da za to postoji politička volja, za komplikovano pokretanje nekih međunarodnih akcija i mehanizama za predstojeće srpske izbore jednostavno više neme vremena.

I na to igra vlast. Dok se vode ovi pregovori, za koje smo i pre nego što su počeli napisali da nikuda ne vode, neumitno teče odbrojavanje do 2. juna. Partije vlasti su formirale svoju beogradsku listu „Aleksandar Vučić – Beograd sutra“, strpale na nju sve što su mogle, od Rasima Ljajića do Milice Zavetnice, i vode kampanju punom parom.

Opoziciju Vučić trenutno ima baš tamo, gde je hteo da bude: ponovo posvađanu, ovoga puta oko toga treba li izbore pod nepopravljenim izbornim uslovima bojkotovati ili ne, neodlučnu, pasivnu, zaokupljenu sobom, ni blizu početka neke ozbiljnije izborne kampanje.

Pošto srpski opozicionari, izuzev Ćute, ne pokazuju nikakav revolucionarni potencijal, ne preostaje im ništa drugo nego da prestanu da uludo gube vreme na čitavu paletu sizifovskih rabota, proglase najjačeg kandidata za gradonačelnika Beograda koga imaju i krenu u kampanju daleko žešću, nego što su je u poslednjih dvanaest godina ikada vodili i obezbede kontrolu izbornog procesa do sada neviđenih razmera.

Da bi sprečila pobedu tako ustrojene opozicije u Beogradu, a pobedila bi svim do sada poznatim prevarnim radnjama uprkos, vlast bi takođe morala da pribegne do sada neviđenoj represiji i mahinacijama. Ali to je onda sasvim drugačija igra.

A posle bitke za Beograd sledi borba za svaku pojedinačnu opštinu i grad širom Srbije.