НЕНАУЧЕНЕ ЛЕКЦИЈЕ О политичким пријетњама Српској не треба трошити ријечи – познате су. Но српска власт и народ – у Српској и Србији истовремено – никако да науче лекције деведесетих. Заправо, и народ и власт најчешће имају исту илузију: ону да му Запад може бити савезник „у неком распореду снага“. Можемо ми из народа да себе заваравамо да је „Слоба крив за све“ и да ће Запад да нас мање мрзи „након пада Милошевића“. Можемо да рачунамо да у некој констелацији снага и Запад и народ могу да имају користи ако се бар промијени и „упристоји“ горњи ешалон профитера транзиције. Друштвена правда, ипак, не интересује Запад: свака нова власт непогрешиво је настављала тамо гдје је претходна стајала када је у питању друштвена (не)правда, тј. неофеудализам као неоколонијализам.
Српске власти могу бити криве само ако су у било којем регистру дјеловања суверенистичке, тј. српске и баш зато и само толико јесу неподесне Западу. Са друге стране, исте те власти никако да прочитају „Правила ћутања“ трагичног Момира Булатовића. Оне и саме данас живе у илузији о „компромису са Западом“, лажући себе и нас да је предуслов нашег прогреса – бар нека послушност Западу, препуштање колонијалној моћи. Но пут од „фактора мира на Балкану“ када се препушта Крајина и блокира Српска до Схевенингена није тако далек као што се чини. Книн се бранио – и пао – у Београду, али је Београд 1999. пао у Книну 1995. Ту лекцију је одавно требало читати с другим топонимима: да се бранила Митровица (умјесто што се „мирно интегрисала“ у сецесионистичке институције), данас не бисмо били у ситуацији у којој јесмо. Земља, али и народ се брани свугдје гдје је под чизмом или ће та чизма наставити да гази по њему. Ко то не схвата, може бити технолог власти, али недвосмислено је недостатне основне интелигенције. Политика........

© Печат