Mađioničar stupa na scenu, ogrnut svojim crnim ogrtačem. U središtu pozornice pokazuje svoj šešir: prazan je. Udara ga lagano da prikaže njegovu čvrstinu. Mađioničar onda uzima izvestan predmet i stavlja ga u šešir. U njega smešta zarobljavanje broda u izraelskom vlasništvu koje je izvela grupa Ansar Alah (situacija je pod „budnim okom”); u njega se stavljaju irački napadi na američke baze (koje glavni mediji jedva da beleže); u njega ide i 1.000 raketa koje je na severni Izrael lansirao Hezbolah; tu ide i sve žešći rat na Zapadnoj obali. Mađioničar se okreće prema svojoj publici – šešir je prazan. Publika zna da su ovi predmeti fizička realnost, ali su nekako – magično iščezli.
Upravo na ovaj način glavni zapadni mediji odvraćaju pažnju tako što umanjuju opseg ratnog stanja kroz ono što je Malkolm Kjedžun opisao kao „simulakrum mira” – lagano umanjivanje težine sukoba i tiho nametanje (da parafraziram Kjedžuna) vrlo „post-modernog pitanja”: Šta uopšte znači pojam „ne-borački civili”?
Jedan aspekt slike smirivanja sukoba jeste razmena talaca koja je dogovorena. Ovde je i jedno i drugo stvarno, i u isto vreme podupire simulakrum da jednom kada se Hamas uništi a taoci oslobode – onda se problem 2,3 miliona Palestinaca može ubaciti u mađioničarski šešir gde će iščeznuti. Neki se dobronamerno i iskreno nadaju – jednom kada borbe budu okončane, situacija će ostati mirna, i onda bi okončanje bombardovanja u Gazi moglo da otvori prostor za neko političko „rešenje” – ukoliko se ono može neoročeno produžavati.
„Rešenje” koje se ovde spominjalo nije ništa drugo do pristojan izraz za pokušaj podmićivanja Egipta od strane EU i Jordana. Prema izveštajima, predsednica Evropske komisije, Ursula fon der Lajen, posetila je Egipat i Izrael kako bi im predstavila finansijsku ponudu (10 milijardi dolara za Egipat i pet milijardi dolara za Jordan) u zamenu za raseljavanje stanovnika iz Pojasa Gaze negde drugde – što bi zapravo značilo evakuisanje palestinskog stanovništva sa ovog prostora u skladu sa izraelskim ciljem da etnički očisti Gazu.
Međutim, Ajalet Šaket, jedan od istaknutijih izraelskih političara i bezbednjaka koji sve otvorenije iznose ono što Izrael vidi kao „rešenje” za Gazu, u objavi na Tviteru poručuje: „Nakon što pretvorimo Kan Junis u fudbalsko igralište, moramo da kažemo državama da svaka od njih preuzme određenu kvotu: nama je potrebno da svih dva milione ode. To je rešenje za Gazu!” Baš ovolikom otvorenošću, Šaket je, po svoj prilici, potkopao inicijativu fon der Lajen – pošto nijedna arapska država ne želi da bude uključena u novu Nakbu.
Hudna ili „pauza” je, neizbežno, izuzetno krhka. Tokom borbi 2014. godine, kada su snage izraelske vojske započele vojni upad u Gazu, primirje koje je tada postignuto je okončano razmenom vatre i zapravo kolapsom sporazuma o primirju. Borbe su nastavljene još čitav mesec.
Dve ključne lekcije koje sam naučio pokušavajući da ostvarim primirje u ime EU tokom Druge intifade jeste da je „primirje – primirje”, i ništa više od toga – obe strane ga koriste da se pregrupišu za narednu rundu sukoba. I drugo, to zatišje ograničeno na jedan lokalitet ne širi deeskalaciju na druge geografski odvojene lokalitete. Naprotiv, žestoko nasilje koje izbije na jednom mestu gotovo poput zaraze se širi na druga geografska područja.
Sadašnja razmena talaca usredsređena je na Gazu. Međutim, Izrael ima tri fronta koja su otvorena u ovom sukobu – Gaza, njegova severna granica prema Libanu i Zapadna Obala. Incident koji bi se odigrao na bilo kojem od ova tri fronta mogao bi da bude dovoljan da izazove kolaps poverenja u uspostavljeno primirje u Gazi, te da iznova pokrene izraelski napad na Gazu. Uoči nastupanja primirja, na primer, izraelske snage žestoko su bombardovale i Siriju i Liban. Sedmorica boraca Hezbolaha su poginula.
Poenta je: jednostavno rečeno, ranija iskustva u pokušajima da hudne (primirja) budu uvod u političke dogovore nisu tako blistava. Puštanje talaca, samo po sebi ne razrešava ništa. Pitanje koje je u središtu sadašnje krize dopire mnogo dublje. Kada su, „jednog dana”, Britanci obećali Jevrejima domovinu, zapadne sile su takođe (1947. godine) obećale i Palestincima državu – ali to obećanje nikada nisu ostvarile. Ova praznina na kraju doseže vrhunac direktnim suočavanjem.
Ambicije izraelske vlade za jevrejskom državom na biblijskoj zemlji Izraelu jednostavno su usmerene prema blokiranju nastanka bilo kakve Palestinske države, bilo u delu Jerusalima ili drugde u istorijskoj Palestini. U ovom kontekstu, delovanje Hamasa je bilo usmereno upravo prema tome da prekine ovo zatišje i beskrajnu paradigmu besplodnih „pregovora”.
U tom kontekstu, ne bi trebalo da bude iznenađujuće to što je izraelski ministar odbrane odmah objavio izraelsku nameru da smesta obnovi borbe po okončanju primirja. Izraelski zvaničnici su rekli svojim američkim kolegama da očekuju još nekoliko nedelja borbenih operacija u severnom delu Pojasa Gaze pre nego što budu preusmerili svoju pažnju prema jugu.
Za sada, izraelska vojska dejstvuje u priobalnom području Pojasa Gaze i u mestima kao što je Vadi – južno od grada Gaza – gde plitko zemljište onemogućava gradnju tunela. Stoga, ovo su područja gde Hamas ne raspolaže znatnijim odbrambenim kapacitetima. Ukoliko dođe do obnove vojne akcije – izraelska vojska će se, po svoj prilici, kretati od severnog priobalnog područja prema središtu grada Gaza – što će omogućiti lakše manevrisanje Hamasovih snaga i nanošenje većih gubitaka Izraelskim odbrambenim snagama i njihovim oklopnim vozilima. U ovom smislu – daleko od simulakruma – rat je tek počeo.
Premijera Benjamina Netanjahua i u Izraelu i u zapadnim glavnim medijima opisuju kao „hodajućeg mrtvaka” u političkom smislu. No, bilo kako bilo, Netanjahu raspolaže strategijom: otvoreno je prkosio Bajdenovom timu po svim pitanjima vezanim za vođenje rata, izuzev cilja iskorenjivanja Hamasa.
Tokom konferencije za štampu prošle nedelje, Netanjahu se hvalio „diplomatskom gvozdenom kupolom” rekavši da neće popustiti „pod sve snažnijim pritiskom… koji je protiv nas usmeren proteklih nedelja… Odbacujem ovaj pritisak i saopštavam svetu: nastavićemo borbu do pobede – dok ne uništimo Hamas i ne vratimo taoce kućama”.
Jonatan Friman, sa Hebrejskog univerziteta, prepoznaje vešt gambit u neodređenim Netanjahuovim izjavama: on prkosi Bajdenovom timu – ali pažljivo ostavlja dovoljno „manevarskog prostora” tako da uvek može da okrivi Bajdena – kad god ga Amerika „prinudi” na neki ustupak.
S tim u vezi, strategija izraelske vlade počiva na velikoj opkladi da će se održati raspoloženje izraelskog javnog mnjenja – uprkos sunovratu Netanjahuovog rejtinga – zbog ogromne javne podrške u ovom trenutku za dva proklamovana cilja koja je istakla ratna vlada: 1) uništenje „Hamasovog režima” i njegovih kapaciteta i 2) oslobađanje izraelskih talaca.
U svojoj srži, „opklada” se sastoji u uverenju da će osećanje javnosti – koje je izraelska vlada namerno kontekstualizovala u apsolutnim manihejskim pojmovima (svetlo protiv tame; civilizacija protiv varvarstava; svi stanovnici Gaze su saučesnici „Hamasovog zla”) – na kraju narasti do talasa podrške za dodatni korak kojim bi se „jednom za svagda” isključila „fikcija” Palestinske države iz domena rasprave. Pozornica je postavljena za dugotrajan rat protiv „kosmičkog zla”.
„Rešenje”, kako ministar nacionalne bezbednosti Smotrič i njegovi savetnici naglašavaju, jeste staviti Palestince pred izbor „da se odreknu svojih nacionalnih aspiracija i da nastave da žive na svojoj zemlji u inferiornom položaju” ili da se isele van zemlje. Direktno rečeno: „rešenje” je uklanjanje nepotčinjenih Palestinaca sa teritorije Velikog Izraela.
Obratimo pažnju sada na suprotstavljenu perspektivu: „Ujedinjena osovina”, koja podržava Palestince, primećuje da Izrael nastavlja da se drži svog prvobitnog vojnog plana uništenja Gaze do trenutka kada tu više ništa neće preostati – nikakva civilna infrastruktura gde bi stanovnici Gaze mogli da žive, ukoliko uopšte budu pokušali da se vrate svojim porušenim kućama.
Oni smatraju da Bajden u potpunosti podržava izraelski cilj, sudeći po izjavi njegovog portparola: „Mi verujemo da imaju pravo da [nastave sa daljim izvođenjem borbenih operacija u Gazi] ali da bi te operacije trebalo da podrazumevaju veću i pojačanu zaštitu života civila”.
Analitičar regionalnih bezbednosnih prilika, Hasal Ilaik, zabeležio je: „Zvaničnici osovine takođe veruju da američke izjave koje zvuče pomirljivo i koje ponekad sugerišu da je faza deeskalacije nadohvat ruke, nisu ništa drugo nego medijski manevar da se popravi imidž u javnosti, teško narušen američkom podrškom besprekidnom izraelskom masakru Palestinaca u Gazi”.
Stoga, da li Izrael – kojeg podržavaju Bajdenov tim i neki lideri EU – zaista pobeđuje?
Tom Fridman, ličnost bliska Bajdenovom timu, nakon putovanja po Izraelu i Zapadnoj obali 9. novembra je napisao za Njujork tajms: „Sada razumem zbog čega se toliko toga promenilo. Sada mi je kristalno jasno da je Izrael u stvarnoj opasnosti – većoj opasnosti nego u bilo kom trenutku od Rata za nezavisnost 1948. godine.” Preterivanje? Možda i nije.
Ranije, 2012. godine, američki autor Majkl Grir je napisao da je Izrael osnovan u posebno povoljnom trenutku, uprkos tome što je bio okružen neprijateljskim susedima:
„Nekoliko ključnih zapadnih država podržavalo je novu državu znatnom finansijskom i vojnom pomoći; od barem podjednakog značaja, članovi verske zajednice odgovorne za stvaranje nove države – koji su ostali u tim istim zapadnim državama – bili su uključeni u energično nastojanje da prikupe sredstva kojima bi podržali novu državu i u podjednako energične političke napore da se održi ili poveća pomoć koju su vlade već davale. Resursi koji su se tako stavljeni na raspolaganje novoj državi dali su joj znatno vojno preimućstvu u odnosu na neprijateljsko susedstvo – i njeno postojanje postalo je svršen čin, te su pojedini susedi odstupili od potpunog suprotstavljanja postojanju ove države”.
„Ipak, državni opstanak zavisi od tri stvari. Prvo – i najvažnije – jeste besprekidno priticanje podrške od zapadnih sila za plaćanje vojnih kapaciteta, mnogo većih od onih koje ekonomski i prirodni resursi date teritorije dopuštaju. Drugo je produžetak fragmentacije i relativne slabosti okolnih država. Treći je održanje unutrašnjeg mira u okvirima države i kolektivna odanost jasnom skupu prioriteta, tako da se punom snagom može odgovoriti na spoljašnje pretnje – umesto da se ograničeni resursi rasipaju na građanske sukobe ili popularne projekte koji ni na kakav način ne doprinose nacionalnom opstanku. Dugoročno – nijedan od ova tri uslova ne može biti neoročeno ispunjen. Kada se desi da se ovi rani obrasci podrške naruše, Izrael bi se ponovo mogao naći sateran u ćošak”.
Prošle nedelje vodeći izraelski analitičar je zabeležio: „Možete razmišljati o predsednikovoj poseti, predsednikovom govoru, tri posete državnog sekretara, dve posete ministra odbrane, raspoređivanju dve flotne grupe nosača aviona, nuklearnoj podmornici i ekspedicionim snagama Marinskog korpusa, i obavezivanju da će biti data hitna vojna pomoć u iznosu od 14,3 milijardi dolara – kao svedočenju nepokolebljive američke podrške koja je usmerene ka Izraelu”.
„Razmislite još jednom! Ispod površine potpune i čvrste podrške Bajdenove administracije, postoje opasna i zlokobna strujanja koja narušavaju i krune naklonost javnosti prema Izraelu širom SAD. Istraživanja javnog mnjenja, objavljena prošle nedelje, sadrže najalarmantnije i najrečitije podatke: javna podrška Izraelu naglo pada – posebno u starosnoj grupi od 18 do 34 godine. Drugo istraživanje javnog mnjenja pokazuje da 36% Amerikanaca kaže da se protive dodatnim sredstvima za Ukrajinu i Izrael, a davanje finansijske pomoći samo Izraelu ima podršku svega 14% ispitanih”.
Ono što je zaista upečatljivo jeste da su predvodnici novih narativa omladinci iz generacija Zed, Ipsilon i Alfa. Koristeći društvene mreže i obraćajući se direktno svojim vršnjacima – oni su muke Palestinca preneli celom svetu. Mnogi od njih imaju vrlo ograničena znanja o Palestini, ali njihov nezamagljeni osećaj za pravdu podstrekuje zajednički bes protiv izraelskog etničkog čišćenja Palestine.
Grirov drugi i treći uslov za opstanak Izraela takođe metastaziraju dok se pomeraju i melju globalne tektonske ploče: nezapadne sile se ne svrstavaju uz Izrael. One se udružuju u protivljenju aspiracijama izraelske vlade da okonča samu mogućnost palestinske države, jednom za svagda. Pored toga, Izrael je danas oštro podeljen u vezi sa vizijom sopstvene budućnosti – odnosno prema pitanju šta zapravo čini „Izrael”, a postavlja se i jedno prilično postmoderno pitanje: „šta znači biti Jevrejin?”
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Prevod: Miloš M. Milojević/Novi Standard
Izvor: strategic-culture.su
Naslovna fotografija: Christopher Pike/Reuters
BONUS VIDEO:
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Rami G Khouri
Tarik Cyril Amar
Mort Laitner
Rachel Marsden
Bradley Blankenship
Michael Kwet
visit website
