Da li postoje države koje su deo hijerarhijski uspostavljenog globalnog „imperijalnog” poretka i ispunjavaju „prokonzularne” dužnosti, ali i same imaju nezanemarljivu sopstvenu moć? Ne znam da li takva kategorija postoji u oblasti međunarodnih odnosa, ali Klinton Fernandes je uvodi u svojoj kratkoj i britkoj knjizi Subimperijalna moć: Australija u međunarodnoj areni. Fernandes je profesor na Univerzitetu Novog Južnog Velsa i ranije je bio uključen u različita vladina savetodavna tela.
Fernandes definiše subimperijalnu silu na sledeći način: „Subimperijalna sila je i subimperijalna i moćna. To nije država klijent. Važne aspekte svog suvereniteta, odbranu i spoljnu politiku, ona potčinjava službi imperijalnom sistemu, istovremeno pokazujući značajnu moć u sopstvenoj zoni uticaja”. Čini se da Australija skoro savršeno odgovara ovoj definiciji. Ona takvu ulogu nije preuzela sa uspostavljanjem sistema Pax Americana posle Drugog svetskog rata, već je ju samo zadržala prateći smenu vlasti na vrhu imperijalnog sistema od Ujedinjenog Kraljevstva do Sjedinjenih Država. Naime, nije teško uočiti da je Australija, zvanično protektorat do Vestminsterskih reformi 1931, igrala istu ulogu i u britanskom sistemu. Ona je bila ispostava Britanske imperije, naseljena britanskim građanima koji su očigledno osećali jaku vezu prema matičnoj zemlji, a time i prema imperiji.
Dobročinstvo britanske krune je uzimano zdravo za gotovo, kao što pokazuje nekoliko prilično izdašnih pohvala (koje navodi Fernandes) imperiji koja je „vladala drugima zbog njihovog dobra“. Australija čak nije bila voljna da prihvati veće slobode koje joj je davala reforma britanskog imperijalnog sistema, pa su Vestminsterske reforme ratifikovane u zemlji tek deset godina kasnije, 1942. Kada je posle 1945. došlo do smene imperija, Australija je naravno i u novom sistemu zadržala istu ulogu, postajući predstraža Sjedinjenih Država prema Aziji. Ona je, kako to ne baš delikatno kaže izraelski ambasador u Australiji, za Aziju bila „autsajder”, evropska zemlja koja se kao i Izrael (po njegovim rečima) slučajno nastanila u Aziji.
Subimperijalni status podrazumeva dužnosti i privilegije. Dužnost je da zemlja prati spoljnu politiku imperijalne države u njenim ključnim aspektima. Subimperijalna sila ne sledi politiku SAD u svim detaljima, ali to mora da čini u oblastima u kojima je to važno. Australija je Americi pružala bespogovornu podršku na Pacifiku od 1951. najpre kao članica ANZUS-a (Sporazuma o bezbednosti Australije, Novog Zelanda i Sjedinjenih Država), a sada u novom formalnom savezu SAD, Velike Britanije i Australije. Ranije, u vreme Korejskog i Vijetnamskog rata, to je činila slanjem vojnika, logističkom podrškom i razmenom obaveštajnih podataka (Fernandes navodi malo poznatu, ali važnu ulogu koju su australijski obaveštajci imali u rušenju vlade Salvadora Aljendea u Čileu).
Subimperijalna sila uživa neke privilegije. Može da igra kvazi-imperijalnu ulogu u sopstvenom „polju operacija“, koje u slučaju Australije uključuje Istočni Timor i niz pacifičkih ostrvskih zemalja. Ovo možda ne izgleda mnogo, ali, podseća nas Fernandes, može da postane i veoma važno, kao na primer u slučaju australijske nedvosmislene podrške Suhartu posle državnog udara u Indoneziji („možda najvažnijoj svetskoj figuri u drugoj polovini dvadesetog veka“ prema Timu Fišeru, zameniku australijskog premijera u Hauardovoj vladi), ili kada politika strateški važnih, ali malih i siromašnih suseda, postane važna (negodovanje u vezi sa nedavnim vojnim sporazumom između Kine i Solomonskih ostrva).
Ekonomski aspekat subimperijalnog statusa nije, prema Fernandesu, očigledna neto dobit. Zahvaljujući politici Svetske trgovinske organizacije, koju obično diktiraju razvijene zemlje, Australija ima koristi u pojedinim oblastima, ali Fernandes smatra da ona daje previše podsticaja američkim investitorima (tretirajući ih povoljnije od domaćih) i da trpi gubitke kroz politiku jake zaštite prava intelektualne svojine koju diktiraju SAD. U vezi sa ovim poslednjim, Fernandes ima u vidu prvenstveno zaštitu farmaceutskih proizvoda i široko definisanih prava intelektualne svojine na pronalaske, što postaje način za izvlačenje novca.
Možda još kontroverznije je kako Fernandes vidi komparativnu prednost doktrine koja je Australiju kao izvoznika minerala i prirodnih resursa zadržala u podređenoj ulozi. Prilično očito je da je Velika Britanija „predodredila” Australiju za takvu ulogu, ali je manje sigurno da isto važi za period posle Drugog svetskog rata. Ipak, postoje neke upečatljive statistike koje Fernandes navodi: na primer, skoro dve trećine australijskog izvoza čine sirovine, pri čemu pet po vrednosti najvećih čine rude gvožđa, ugalj, nafta, zlato i pšenica. Među zemljama OECD-a, Australija ima najniži nivo izvoza prerađevina u odnosu na sirovine. Čini se da je, poput Rusije, Australija država koja sve što je proizvedeno na zemlji ili iskopano iz nje koristi za izvoz. Čak i kompanije koje se često smatraju australijskim, pokazuje Fernandes, u većinskom su vlasništvu stranaca.
Postoje tri konstitutivna dela „imperijalnog” poretka. Prvo, on funkcioniše bez potrebe da hegemon direktno imenuje lokalne vođe ili kontroliše politiku subimperijalnih i po statusu nižih (vazalnih) država, iako se ponekad u tu svrhu može koristiti ekonomska prinuda ili gruba sila. Ekonomska zavisnost je, prema Fernandesu, obezbeđena lažnom doktrinom komparativne prednosti, u koju same Sjedinjene Države u periodu svog uspona nisu verovale. („Da su Amerikanci sledili princip komparativne prednosti izvozili bi krzna i meso bizona“, kaže u knjizi). Drugo, javno mnjenje mora biti oblikovano na način da se u javnosti nikada ne pokreću najvažnija i najškakljivija pitanja, dok se o mnoštvu drugih tema može raspravljati po volji. Treća komponenta je političko i ideološko opravdanje hijerarhijskog sistema, „otelotvorenog” u maglovitom pojmu „globalnog poretka zasnovanog na pravilima”. Ta pravila su fleksibilno definisana tako da u bilo kom trenutku odgovaraju interesima dominantne sile. Dakle, „pravila“ mogu da podržavaju pravo naroda na samoopredeljenje, kao što mogu biti i protiv samoopredeljenja; mogu da opravdaju mešanje u unutrašnje poslove drugih zemalja, ili nemešanje. Ona se dakle razlikuju od pravila međunarodnog poretka zasnovanog na Ujedinjenim nacijama, koja Fernandes preferira i koja nisu toliko „fleksibilna“.
Fernandes je napisao knjigu o Australiji, ali Australija se u njoj vrlo lako može zameniti zemljama poput Velike Britanije, Francuske, Nemačke, pa čak i Japana, kako bi se videlo da one u globanom sistemu zauzimaju položaje slične australijskom. Velika Britanija je, zahvaljujući svojoj još uvek široko rasprostranjenoj imperiji, „viša“ subimperijalna sila, dok su Francuskoj i Nemačkoj data „prokonzularna“ prava u bivšim francuskim kolonijama u Africi, odnosno u istočnoj Evropi. Čak se i trenutni sukob između Rusije i „kolektivnog Zapada“ može posmatrati kao sukob izazvan nespremnošću Amerike da Rusiji dozvoli slična „prokonzularna“ prava nad bivšim sovjetskim republikama.
Možemo se zapitati kako bi sadašnji hijerarhijski sistem mogao da prihvati Kinu koja očigledno pokazuje snažnu želju da bude nezavisni pol uticaja i da dominira istočnom Azijom. Sadašnji sistem ima problema da u sebe uključi i druge rastuće neevropske sile (Indiju, Brazil, Nigeriju, Južnu Afriku, Indoneziju) koje iz istorijskih i kulturnih razloga nemaju nivo afiniteta prema SAD jednak onom koji imaju sadašnje subimperijalne sile.
Dakle, iako u potpunosti posvećena Australiji, Fernandesova knjiga rezonira mnogo šire. Ona se bavi ključnim pitanjima u vezi sa opcijama za preuređenje sveta u toku: održavanje unipolarnog „imperijalnog“ sistema ili uspostavljanje multipolarnog sistema, od kojih je svaki unutar sebe hijerarhijski organizovan. Ili pak povratak sistemu utemeljenom u Povelji UN, u kome bi vladala približno jednaka prava velikih i malih država, sistemu koji je najpoželjniji, ali je malo verovatan.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Global Inequality and More 3.0/RTS OKO
Naslovna fotografija: Reuters/Jason Reed
BONUS VIDEO:
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Rami G Khouri
Ali Fathollah-Nejad
Nikkei Editorial
visit website
