Kada je pre par nedelja Bild je izašao sa novim „otkrićem”, priča je odmah izazvala pažnju u različitim krugovima. Pozivajući se na dokumenta, list je pisao da je deda nemačke ministarke spoljnih poslova Analene Berbok bio oficir Vermahta i nacista. Ovo „otkriće” odmah je pokrenulo rasprave.
Ministarka Berbok je našla vremena da se oglasi i objasni da o ratnoj prošlosti svoga dede nije ništa znala. Drugima je to predstavljao još jedan povod za otvaranje stare rane nemačke prošlosti i za novi talas „prevladavanja istorije” i „suočavanja sa prošlošću”.
Našli su se i oni koji su ovim „otkrićem” pokušali da pojednostavljeno objasne sadašnju nemačku spoljnu politiku, a posebno politiku prema Rusiji. U prevodu, deda je bio nacista, i borio se protiv Rusa, pa sada unuka nastavlja njegovo zaveštanje, juriša na Rusiju i naoružava nacističke Ukrajince. Prema takvom tumačenju ispalo bi da je „feministička spoljna politika” koju je najavila Analena Berbok zapravo nacizam. Iako je agresivno držanje Berbokove i njenih kolega prema Rusiji više nego očigledno – pitanje motiva zahteva nešto podrobniju analizu i tumačenja koja se ne završavaju sa pretresanjem porodične prošlosti.
Koliko god ovakva objašnjenja na prvu loptu delovala privlačno potrebno je čuvati ih se, jer nema ničeg opasnijeg od pogrešnih dijagnoza. Kada je dijagnoza postavljena pogrešno nema nade da će se bolest uspešno izlečiti. Ukazivanje na porodičnu istoriju ovde neće rešiti problem – jer se na tip ljudi kome pripada nemačka ministarka ne može vršiti pritisak pozivanjem na njihove pretke.
Zapravo, insistiranje na antifašističkom pristupu i držanje Nemaca pod stalnom sumnjom za povratak nacizma dugoročno blokira mogućnosti nemačke autonomne spoljne politike – bazirane na zaštiti nacionalnih interesa – čime se mesto ove države u transatlanskom bloku dodatno cementira.
Ali šta je sve pogrešno u čitavoj priči? Stvari loše stoje već sa senzacionalnim „otkrićem”, jer činjenica da je nekom Nemcu deda, baba ili neki drugi rođak služio u Vermahtu i nije neko posebno otkriće. U Drugim svetskom ratu u redovima Vermahta i SS-a služilo je 18.2 miliona Nemaca. Na toj strani se borilo i više od milion građana SSSR-a, od čega preko 700.000 onih slovenskog porekla. U zadnjim mesecima rata na front su slati čak i dečaci iz Hitlerove omladine, pa i vremešni starci.
Do kraja rata nacionalsocijalistička partija imala je oko 8,5 miliona članova. Kao i u svakom totalitarnom sistemu, među njima je bilo i onih koji se nisu mnogo brinuli za ideologiju i koji su na članstvo u stranci gledali kao na način da poboljšaju svoj društveni položaj. Poznato je da su mnogi Nemci požurili da steknu partijsku knjižicu nakon januara 1933, kada je NSDAP već došla na vlast.
Uzme li su u obzir da je oko 80% omladine bilo organizovano u nacionalsocijalističke organizacije, odnosno da je članstvo u Hitlerjugendu bilo obavezno čak i ako su se roditelji tome protivili (kao uostalom i članstvo u Brozovoj pionirskoj organizaciji), ne treba mnogo napora da se nekom Nemcu u porodici pronađe nekakav nacistički rođak. Totalitarna društva – bez obzira na ideologiju koju sprovode – se tako nazivaju, između ostalog, baš zato što ideološki aparat nikoga ne ostavljaju na miru. Njima ne smeta samo onaj ko se otvoreno buni – već i onaj ko ne učestvuje i želi da gleda svoja posla.
Ali, da li je ministarkin deda bio više od običnog oficira? U Bildu se navodi dokument da je Valdemar Berbok pročitao Hitlerovu knjigu Moja borba. Međutim, ni taj momenat ne dokazuje previše. Za Adolfa Hitlera se ne može reći da je predstavljao oličenje skromnosti. Imao je toliko visoko mišljenje o sebi i o svojoj knjizi da je smatrao da svi Nemci moraju da je pročitaju. Sa pozicija vlasti dao je sve od sebe da tako i bude, a partija je radila na tome da vođinu knjigu svakom Nemcu gurne u ruke.
Od dolaska NSDAP na vlast prodaja knjige je eksplodirala, pa je samo 1933. prodato preko milion primeraka, naravno po više nego povoljnim cenama. Ali vlastima ni to nije bilo dovoljno, pa su mladi bračni parovi umesto Biblije od države na poklon dobijali svoj primerak Moje borbe. Pored toga, knjiga se koristila u školama kao nastavni materijal. Sa ili bez čitanja Hitlerove knjige se u ono vreme ideološkoj indoktrinaciji nije moglo umaći. Tako ni lektira Valdemara Berboka ne govori ništa posebno o njemu i njegovim ubeđenjima, niti o tome šta je od toga on istinski prihvatio, pogotovo u posleratnom periodu. „Otkrivena” dokumenta još manje mogu objasniti politička ubeđenja njegove unuke.
Neposredno posle rata, među političarima SR Nemačke ili Austrije bilo je i onih koji su i sami bili pripadnici Vermahta i dosta onih koji su za svoju službu u ratu dobili visoka odlikovanja. Ako je – kako piše Bild – Valdemar Berbok u ratu odlikovan krstom za ratne zasluge to samo znači da je bio dobar vojnik. Primera radi, Helmut Šmit, bivši nemački kancelar iz redova Socijaldemokratske partije (SDP), koga svakako niko ne bi mogao optužiti za nacizam, bio je za svoje držanje u ratu odlikovan Gvozdenim krstom druge klase, dok je njegov ratni drug i Predsednik SR Nemačke iz redova CDU, Rihard fon Vajcseker, zaslužio Gvozdeni krst prvog reda. Isto odlikovanje nosio je i Valter Šel, koji će kasnije obavljati funkciju vicekancelara u Brantovoj socijalno-liberalnoj vladi.
Pri tome su neki od nosilaca ovog odlikovanja umeli da prave razliku između služenja zemlji i služenja režimu. Liberalni politačar Erih Mende u javnosti je sa ponosom nosio svoje odlikovanje, pošto je prethodno sa njega odstranjen kukasti krst. U Luftvafeu je služio i Egon Bar, takođe socijaldemokrata i tvorac nemačke politike popuštanja prema SSSR-u. Drugim rečima, služba u Vermahtu ne govori ništa o nečijem odnosu prema Rusiji. Ni u Nemačkoj Demokratskoj Republici stvari nisu bile mnogo drugačije. I tamo je pod sovjetskom kontrolom u strukturama vlasti bilo mnogo onih koji su pre članstva u staljinističkoj socijalističkoj stranci posedovali člansku kartu nacionalsocijalističke partije. To je bio slučaj sa članom SA i studentskim vođom Zigfridom Dalmanom, koji je od 1950. do 1952. obavljao dužnost ministra finansija Brandenburga.
Stranka istočnonemačkih komunista (SED) je još od 1947. pokušavala da pridobije „male naciste”. Početkom 1950-ih godina od 5.833 funkcionera SED koji su radili u ministarstvima DDR – njih 940 je ranije pripadalo NSDAP. S obzirom na broj Nemaca koji su bili deo struktura Trećeg rajha drugačije i nije moglo biti. U svakom slučaju ponovo se dolazi do zaključka da politički angažman i uverenja Valdemara Berboka malo znače, a još manje mogu biti povezani sa politikom vlade u kojoj sedi njegova unuka.
Zapravo, Zeleni su stranka onih koji su opterećeni krivicom zbog angažmana sopstvenih očeva i stranka onih koji su želeli da prevladavaju prošlost, i to ne samo onu iz perioda od 1933-1945. nego i dublju nemačku istoriju. To je stranka onih koji su rođeni posle rata u zavetrini istorije i koji su za sebe tražili moralno pravo da sude sopstvenim očevima i svim generacijama svojih predaka. Sa perverznim ponosom političari Zelenih govorili su o zločinama svojih roditelja, da bi u sopstvenim očima izgledali bolje i moralnije. Upravo su Zeleni ona stranka koja je bila prethodnica i zagovornik svih mera koje služe potkopavanju nacionalnog ponosa.
Stoga kada se govori o nacističkoj prošlosti porodice Analene Berbok – bilo da je ta prošlost stvarna, preuveličana ili sasvim izmišljena – time se neće uticati na to da se njena politika promeni. Naprotiv. Ona i njeni kamaradi će to videti kao još jedan podsticaj da se dokažu i demonstriraju koliko su se udaljili od sopstvenih deda, baba, rođaka, pa i sopstvene nacije i istorije. Njihova politika rezultat je kulturološke samomržnje koja je ukorenjena među pripadnicima političko-medijske klase. Taj fenomen opisao je Frank Lison u svojoj pažnje vrednoj knjizi Preziranje sopstvenog. Lison prepoznaje da politika prevladavanja prošlosti vodi ka želji da se izgubi u maglovitoj i nejasnoj zajednici građana sveta, gde niko više neće primetiti da su ti ljudi nekada bili Nemci, jer su evo, postali građani sveta, te se više ne razlikuju od drugih, koji su se takođe odrekli svog identiteta.
„Čovek koji je ispunjen ̕samomržnjom kulture̕ ne mrzi sebe lično, već samo mrzi kulturu sredine u kojoj se rodio i gde živi, mrzi svoje poreklo i svoje korene, jer mu njegovo poreklo udara pečat krivice, on se oseća kao da je nasledio krivicu svoga naroda. Pošto je on ovu krivicu preuzeo od svojih predaka, odnosno, saznanje da je on naslednik zločinaca, on u sebi vodi borbu sa tom tradicijom – jer je ona opterećena osećanjem krivice. On nastoji da se oslobodi tog tereta i to tako što preterano, histerično priznaje sve grehe svoga naroda. Time takav pojedinac veruje da je moralno iznad većine članova svog naroda, odnosno da se izlečio od osećaja krivice.”
Iako je Lison ove redove napisao pre nego što je Analena Berbog postala ministar ovaj opis joj prilično dobro pristaje. Sasvim logično, onaj ko se prvi oslobodio predaka, istorije, kulture, identiteta, a posledično i nacionalnog suvereniteta ima moralnu obavezu da i drugima pomogne u tome kako na unutrašnjem, tako i na spoljašnjem planu. Otuda potiče misionarska svest kod Zelenih, koji sebe vide kao borce protiv svih oblika nacionalizma. Na srpskom bi se to reklo da Analena Berbok i njene stranačke kolege pripadaju „drugoj Nemačkoj”. Zelena stranka je od osnivanja bila bliska intelektualnim krugovima u kojima se tvrdilo da Nemce koji umišljaju da su ponosni na svoje poreklo treba držati pod kontrolom.
Sve to, naravno, sa sobom nosi i posledice po spoljnopolitičku orijentaciju. Samo onaj ko ima jasnu svest o sopstvenom identitetu je u stanju da formuliše i zastupa nacionalne interese, kao i da vodi suverenu spoljnu politiku. Nasuprot tome, onaj ko želi da prevlada prošlost i da se oslobodi predačke krivice mora voditi politiku baziranu ne na interesima, već na nekakvoj hipermoralističkoj ideologiji. Zato ni ne treba da čudi da su Zeleni svoju agresivnu spoljnu politiku do sada pravdali sopstvenim antifašizmom. Kada je Joška Fišer – zeleni ministar spoljnih poslova u vladi socijaldemokrate Gerharda Šredera – pozivao na agresiju protiv SR Jugoslavije obrazlagao je to parolom: „Nikada više Aušvic”.
Levica u Nemačkoj iz sopstvene prošlosti izvodi potrebu za nacionalnim prevaspitavanjem – što znači još snažnije slepo vezivanje za transatlanske strukture. Drugačije rečeno: što se više problematizuje sopstvena prošlost – tim je jača prozapadna orijentacija. Problematični očevi, babe i dede tu služe za dalju borbu protiv patriotizma i desnice, kako u unutrašnjoj tako i u spoljnoj politici. Sume koje nemačka država troši na borbu protiv desnice, kao i novi plan socijaldemokratske ministarke unutrašnjih poslova Nensi Fezer, pružaju jasne dokaze u tom smeru.
Javno mnjenje i političari – koji su zbog prošlosti operisani od svakog patriotskog osećaja – ostaju nesposobni da uoče i formulišu sopstvene nacionalne interese. Vođeni svojom hipermoralističkom ideologijom oni su čak spremni i da rade suprotno interesima svoje države i naroda. Zapravo, iz te perspektive je i sama ideja nacije i nacionalnog interesa duboko problematična. Tako Lison s pravom govori o tabuu koji se odnosi na istoriju nacionalizma. „Funkcija tabua ovde ima za cilj da uništi sve mostove koje nemački narod mogu povezati sa istorijom, kako ne bi imao pristup sopstvenim korenima i kulturi”.
Odatle sledi zaključak da Zeleni i ne žele da vode nemačku spoljnu politiku, već spoljnu politiku nekakve zamišljene „zajednice vrednosti građana sveta”. Svejedno da li je reč o energetskoj politici ili o sve snažnijem konfrontiranju sa Rusijom – za takav tip ljudi je prevaspitavanjem usađena ideologija uvek rangirana iznad jasnih nacionalnih interesa.
Oni koji ovo ne razumeju lako mogu upasti u klopku da se bore u starim bitkama i protiv neprijatelja koji više ne postoji. Istovremeno se izlažu opasnosti da se njihova politika pretvori u nadmetanje u antifašizmu – a u takvom nadmetanju su Analena Berbok i njene kolege nenadmašni. Da se u takvom nadmetanju politika lišava svoje suštine jasno je samo po sebi, kao što bi trebale biti jasne i katastrofalne posledice tog čina.
Dr Dušan Dostanić je saradnik Instituta za političke studije. Ekskluzivno za Novi Standard
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Zoran Žestić/Tanjug
BONUS VIDEO:
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Rami G Khouri
Mort Laitner
Donald Low
Ali Fathollah-Nejad
Nikkei Editorial
Michael Kwet
visit website
