Histerija izazvana izveštajem o navodnom tajnom sastanku u Podstamu, za kojom su sledili protesti vlasti protiv opozicije u Nemačkoj se i dalje ne smiruje (OVDE). Saveznoj vladi kao da nije bilo dovoljno to što je na osnovu krajnje upitne priče jedne angažovane ekstremno levičarske novinarske platforme pokušala da kreira sliku o navodnoj desnoj opasnosti, već je u ime borbe protiv desnice posegla i za daljom zloupotrebom vlasti.
Tako je 13. februara Nensi Fezer, ministarka unutrašnjih poslova iz redova SPD-a, predstavila plan za borbu protiv desnog ekstremizma u 13 tačaka. Vladi naklonjeni mediji stvar su prikazali kao odlučan potez vlade koja je hitro reagovala na navodno spontane proteste građana protiv desnice. Nemci su iskazali svoju zabrinutost, a vlada im je izašla u susret – što je dokaz da demokratija funkcioniše.
Međutim, ovakvo objašnjenje pati od očiglednih slabosti. Naime, u međuvremenu je postalo jasno ne samo da priča koju je lansirao „Korektiv” nije tačna, već i da je ista novinarska platforma bogato finansirana iz državnih sredstava (OVDE). Takođe, brzo je izašlo na videlo da demonstracije protiv desnice teško da se mogu nazvati spontanim. Ne samo da su se na njima od početka pojavljivali članovi vlade, odnosno političari iz stranaka vladajuće koalicije, nego su oni davali ton skupovima. U tom smislu, protesti su više ličili na seriju režiranih kontramitinga. Ukratko, čitava priča o desnoj opasnosti – koja služi za opravdanje plana od 13 tačaka – ne počiva ni na čemu.
Svejedno, demonstracije su poslužile kao platforma ekstremno levičarskim snagama koje su čitavu stvar pokušale da iskoriste u sopstvene svrhe. Tako je vlada koja sada predstavlja plan za suzbijanje desnice pokazala da ne zazire od saradnje sa levičarskim ekstremistima. To navodi na pomisao da suština plana Nensi Fezer svakako nije borba protiv ekstremizma, već borba protiv suprotnog mišljenja i ućutkivanje političkih protivnika, a to su dve potpuno različite stvari. Sumnju budi i to što je plan predstavljen nedugo posle pomenutih demonstracija, kao da je unapred bio pripremljen. Neko bi primetio da je reakcija vlade na proteste poljoprivrednika bila sasvim drugačija.
Predstavljajući plan, ministarka Fezer je izjavila da je njegov cilj korišćenje sredstava pravne države kako bi se zaštitila demokratija. Čitav uvodni deo je prepun opštih mesta i patetičnih zaklinjanja u demokratiju – do te mere da je ispalo da prema ministarki „demokratija čini našu demokratiju”. Logičke vratolomije i inflatorna upotreba reči „demokratija” kao da služe tome da se prikrije stvarna namera. „Želimo da slomimo mreže desnih ekstremista, sasečemo njihovi izvore finansiranja i oduzmemo im oružje.” Ovakvo objašnjenje deluje zbunjujuće i teško da bi izdržalo nepristrasnu analizu.
Oni od kojih Nensi Fezer navodno štiti demokratiju u Nemačkoj nisu na pozicijama moći. Desnica nije u vlasti, ne raspolaže medijima, pa ni značajnim resursima. Opozicija u liku Alternative za Nemačku (AfD) se stalno žali na tretman od strane vlasti. Njihovi poslanici, funkcioneri i aktivisti trpe napade, čak i fizičke (OVDE), predizborni materijal im se uništava, a mediji ih uglavnom bojkotuju. Već decenijama u nemačkoj javnosti važi pravilo da se sa desničarima ne razgovara. Moguće je jedino govoriti o njima, i to sa jasno suprotstavljene pozicije. Sa druge strane, oni sa kojima Nensi Fezer i njeni partijski drugovi žele da brane demokratiju za taj posao već primaju značajna materijalna sredstva iz budžeta. Tu spadaju gomile nevladinih organizacija, angažovanih novinara i raznih stručnjaka za borbu protiv desnice.
Od državnog novca za borbu protiv desnice su do sada profitirale čak i levičarske organizacije čiji ekstremistički karakter je neupitan. Reklo bi se da je ovoj pravoj industriji nasušno potrebna desnica, ili još bolje „desničarska opasnost”, kako armija vazda zabrinutih eksperata i agilnih menadžera projekata tolerancije ne bi ostala bez posla. Mere pravne države, o kojima Fezer priča su još manje jasne, jer je SR Nemačka definisana kao „borbena demokratija”, što znači da su instrumenti za borbu protiv ekstremizma oduvek postojali i nije bilo nikakvih prepreka za njihovo korišćenje. Međutim, jasno je da se u borbi protiv desnice već odavno izašlo izvan okvira pravne države.
Zapravo, kada se stvari pogledaju izbliza shvata se da je ovde desni ekstremizam samo izgovor. „Desni ekstremisti žele da podriju poverenje u stabilnost i sposobnosti delovanja države”, objašnjava ministarka. Oni ovaj cilj dele sa spoljnim akterima, koji bi takođe imali interes u tome da oslabe demokratiju. Tako „autokratske države” zavaravaju ljude na internetu lažnim nalozima na društvenim mrežama i na razne druge načine. Tom koordiniranom kampanjom uticaja pokušava da se manipuliše slobodnim obrazovanjem mišljenja i političkim debatama, odnosno da se demokratija oslabi. Sada treba formirati nove timove koji bi takve pokušaje prepoznali i sasekli u začetku. Publicista Martin Lihtmes nazvao je ove reči ministarke Fezer „nemerljivom drskošću”.
Uostalom, sve to dosta podseća na teoriju zavere, jer, eto, postoji mračni savez desničara i stranaca. Reč „desničari” može se komotno zameniti rečima: „strani plaćenici i domaći izdajnici”, „sile mraka i bezumlja” ili „saboteri i međunarodna reakcija”. U osnovi, ministarka Fezer je ponovila priču prema kojoj strani botovi na društvenim mrežama potpiruju negativno raspoloženje prema vlastima. Nemci koji su nezadovoljni politikom vladajuće koalicije nisu, dakle, pogođeni ni cenama energenata, ni inflacijom, ni rastom kriminala i nasilja, nego su ih zbunile lažne vesti sa društvenih mreža. Iza ovakve naracije nije teško prepoznati neverovatnu aroganciju vlasti. Nensi Fezer i njeni saradnici upravo tvrde da građane treba držati pod prismotrom, jer nisu u stanju da razlikuju laž od istine i podvalu od stvarnosti. Podanici se shvataju kao neka nedozrela deca, dok se političari pretvaraju u njihove dobronamerne čuvare. Tako demokratski izabrani političari čuvaju demokratiju od naroda, a naivne podanike od njih samih. Tako izgleda demokratija kakvu zamišljaju socijaldemokratska ministarka i njeni borci protiv desnice.
Pri tome, pada u oči da se barata gomilom neprihvatljivih poistovećivanja: trenutna vlast je isto što i država – s tim da je svako ko ih podržava demokrata, dok je svako ko nema poverenja u vlast – označen kao onaj ko podriva državu i automatski biva svrstan među „neprijatelje demokratije”, odnosno među desne ekstremiste i barem potencijalno među saradnike mračne strane sveta – a to je, naravno, Rusija. Zato će oni koji ismevaju vlast, odnosno državu, morati da se suoče sa kaznom, što će ih naučiti pameti. Ovo nije tek slobodna interpretacija. Preko Tvitera, ministarka Fezer preti da će okrenuti svaki kamen da pronađe ekstremiste, te da će oni koji ismevaju državu imati posla sa snažnom državom. Vlast koja preti građanima teško da se može nazvati demokratskom, ma koliko se pozivala na otvorenost i različitost. U svakom slučaju, političari sa pozicija vlasti dele građane na dve grupe: one koji su ispravno nastrojeni i ekstremiste za koje važe posebna pravila.
Uopšte, na ovom mestu se ponovo može postaviti pitanje šta zapravo znači „snažna država” o kojoj govori Nensi Fezer. Da li je država snažna kada ispunjava svoje klasične funkcije, štiti granice, sprovodi zakon i održava red, ili ona koja svoje mišiće pokazuje tako što maltretira opoziciju i kritičare vladajuće politike? Da bi se sve to izvelo, Fezer se zalaže i za izmenu ustava, zatim izmene zakona o oružju, kao i mogućnosti da se desni ekstremisti u budućnosti lakše otpuste sa posla, ukoliko su radili u javnom sektoru. Pored toga planom se predviđaju i mere za sprečavanje putovanja desnih ekstremista – naravno onoliko koliko je to moguće. Ako se već tvrdi da postoji sprega između domaćih ekstremista i stranih država onda im treba otežati kontakte. Prvi na udaru našao se austrijski aktivista Martin Zelner kome je zabranjen ulazak u Nemačku.
S druge strane, o kontroli ilegalnih migracija ministarka unutrašnjih poslova nema šta da kaže. Planom se predviđa i stroža kontrola izvora novca, kao i mogućnost lokalne policije da zabranjuju desničarske manifestacije. U praksi to znači olakšano zamrzavanje sredstava na računu, odnosno svako ko donira novac grupama koje se mogu označiti kao ekstremističke naći će se na udaru. Posebno je zanimljiva tačka 10 koja govori o političkom obrazovanju za borbu protiv desnice, kao i tačka 11 kojom se predviđa instrumentalizacija sportskih društava. Sve to neodoljivo podseća na ideološku indoktrinaciju i mobilizaciju društva. Nabrojane mere temelje se na „Akcionom planu protiv desnog ekstremizma”, koji je Fezer predstavila još u martu 2022. godine. To takođe upućuje na zaključak da plan nije došao tek kao reakcija vlasti na „spontane” proteste.
Ukratko, plan predviđa pooštravanje unutrašnje kontrole i čvršće zatvaranje zemlje. Istovremeno, stiče se utisak da oni koji gaje pogrešna ubeđenja više neće moći da računaju na zaštitu od države, odnosno da za njih više ne važi jednakost pred zakonom. Kako primećuje Lihtmes, sve to i nije tako novo, ali je stepen zaoštravanja toliki da se ne može prevideti. Drugačije rečeno, partijska država se sve očiglednije pretvara u vladavinu samovolje. To se vidi i po sasvim proizvoljnoj upotrebi pojmova „demokratija”, „ekstremizam” i „populizam”. Nijedan od njih više nije jasno definisan i upotrebljava se još samo u skladu sa političkim afinitetima. To posebno važi za pojam demokratije, koji je usled inflatorne polemičke upotrebe potpuno ispražnjen od značenja. Može se reći da su tom pojmu „branioci demokratije” više naštetili nego bilo kakvi desni ekstremisti. Fezer i njeni saradnici su taj pojam okrenuli u njegovu suprotnost.
U njihovom ponašanju ne samo da nema ničeg demokratskog, već svoje neprijateljstvo prema demokratiji projektuju na druge. Lihtmes je sasvim u pravu kada kaže da plan deluje kao objava rata velikom delu naroda, a njegova primena neće rešiti nijedan jedini stvarni problem koji postoji u Nemačkoj, nego će ih još dodatno zaoštriti. Drugačije i ne može biti, jer je očigledno da vlast nije u stanju da kritički razmišlja o sistemu, ideologiji ili politici koju vodi. U tom smislu se političko-medijska klasa ponaša poput partijske vrhuške u komunističkim zemljama krajem 1980-ih godina. I tada se govorilo da su za sve krive „kontrarevolucionarne snage” i „agenti stranih sila”, te da je najbolji lek za krizu socijalizma još više socijalizma. Vladajuća klasa koja nije u stanju da prepozna sopstvene greške i nema drugog izbora do demonizacije političkih protivnika, ili kako piše Lihtmes, „drugi moraju biti đavoli, da bi oni ispali anđeli, a ko je bolji kandidat za đavola od desničara?”
I nije trebalo da prođe dugo vremena da na videlo izađu posledice atmosfere lova na veštice. Ne samo što se intenziviraju priče o zabrani Alternative za Nemačku i pritisci na tu stranku – tačnije, o oduzimanju političkih prava jednom od njenih funkcionera – nego pred regionalne izbore u Tiringiji dolazi do novih bizarnosti. Naime u ovoj pokrajni, u kojoj je AfD pojedinačno najjača stranka, državni univerziteti studentima nude novac da promene prebivalište, kako bi u mestu studiranja mogli da glasaju na predstojećim izborima. Prema pisanju medija, svota koja se nudi za „jačanje demokratije” ide od 100-300 evra. Sve to liči na kupovinu birača, sličnu onoj kakva je viđena nedavno i u Srbiji.
Pokretači ove inicijative teško bi mogli objasniti kako to izborne manipulacije jačaju demokratiju. Ipak, i tu borba protiv desnice i antifašizam mogu da pomognu. Tako omladina Levice poziva studente da spašavaju Tiringiju od fašizma. Izborne manipulacije tako postaju manje strašne ukoliko za cilj imaju borbu protiv desnice. Otuda sledi zaključak da je u Nemačkoj uspostavljena vladajuća ideologija, a ona se zove borba protiv desnice ili militantni antifašizam. U skladu su tom ideologijom redefinišu se pojmovi (demokratija, pravna država, ekstremizam), menjaju pravila igre, a društvo deli na „naše” i „njihove”. Drugim rečima, Antifa grupe nisu samo skupine nasilnika i ekstremista sa margine, već je čitav državni aparat postavljen na istoj osnovi, a ministarka Fezer je jedna od njih.
Dr Dušan Dostanić je saradnik Instituta za političke studije. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Jason Tschepljakow/dpa via AP Photo
BONUS VIDEO:
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Rami G Khouri
Mort Laitner
Donald Low
Ali Fathollah-Nejad
Nikkei Editorial
Michael Kwet
visit website
