U Skupštini tadašnje Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine 14. oktobra 1991. godine vodila se žučna rasprava o Memorandumu o suverenosti BiH, čije su usvajanje tražili poslanici Stranke demokratske akcije i Hrvatske demokratske zajednice. Tim dokumentom najavljeno je neučestvovanje u saveznim ustanovama i neprihvatanje odluka saveznih vlasti ukoliko u njihovom donošenju ne učestvuju sve članice SFRJ – uključujući i Sloveniju i Hrvatsku – koje su tada već bile u procesu secesije.
Najblaže rečeno, ovaj dokument je podrazumevao otcepljenje BiH „preko posrednika” (Hrvatske i Slovenije) i odlučivanje većinom, bez obzira na ustavne odredbe o zaštiti konstitutivnosti tri naroda. Srpska demokratska stranka na to je odgovorila rezolucijom koja je predviđala učešće u ustanovama, ali i pokretanje mehanizma za samoopredeljenje konstitutivnih naroda, ukoliko Hrvatska dobije međunarodno priznanje.
Na toj sednici lider SDS-a i potonji prvi predsednik Republike Srpske, Radovan Karadžić, istakao je da su svi Srbi – uključujući i poslanika Socijalističke demokratske partije (ranije Saveza komunista, a kasnije Socijaldemokratske partije) Bora Bjelobrka – protiv tog memoranduma. Kada se Bjelobrk pobunio rekavši da je on Jugosloven, Karadžić se izvinio rekavši da je, s obzirom na to da Bjelobrk nastupa kao Jugosloven, pomislio da je Srbin. Dakle, svi Srbi su bili protiv tog memoranduma, a muslimani (i sam Alija Izetbegović je svoj narod u to vreme tako nazivao) i Hrvati (kao i poneki Jugosloven) su bili „za”.
U vrlo nadahnutom (i kao što vidimo povremeno duhovitom) govoru, Karadžić je upozorio da je „put kojim vode BiH ista ona autostrada pakla i stradanja kojom su pošle Slovenija i Hrvatska”. „Nemojte misliti da nećete odvesti BiH u pakao, a muslimanski narod možda u nestanak, jer muslimanski narod ne može da se odbrani ako bude rat ovde”, dodao je Karadžić i to je jedna od stvari koje su mu kasnije stavljene na teret. Optužen (i osuđen) je da je pretio i već tada kovao plan o „genocidu”, iako je zaista samo upozoravao na ono što će sasvim logično uslediti ako volja srpskog naroda bude bačena u blato i on se preglasavanjem (tzv. majorizacijom) nađe u obespravljenom položaju.
S druge strane, Alija Izetbegović je uveravao građane BiH da se tim memorandumom praktično ništa ne menja, da nema razloga za strahovanje i da to što bi se time omogućilo da se odluke donose voljom većine i preglasavanjem Srba ništa ne znači. „Ja, ipak, želim da poručim građanima BiH, neka ne strahuju, do rata neće doći – to je moja prognoza zasnovana na činjenicama, prema tome, spavajte mirno. Ne trebate se bojati, jer za tuču i za svađu trebaju dvoje. Mi nećemo dignuti ruku ni na koga. Ja sam to rekao u nekoliko mahova, sada ponavljam: izjavljujem svečano da muslimanski narod neće dignuti ruku ni na koga”, rekao je on tada.
Izetbegović je još uveravao kako oni nemaju ništa protiv JNA: „Pokušavaju nas na svaki način zavaditi s Armijom. Govore, poručuju kako mi radimo protiv Armije, kako smo se mi digli protiv Armije i kako je naša neutralnost usmerena protiv Armije (…) I neka zna Armija, s nama s te strane neće imati nikakvih problema.” Ovaj memorandum usvojen je u noći 15. oktobra, bez pristanka SDS-a, u obliku Rezolucije o suverenosti BiH.
Manje od šest meseci kasnije po Sarajevu je započeto s ubijanjem srpskih svatova, a mladi vojnici JNA nisu imali nikakav problem s povlačenjem iz Sarajeva, osim što su poubijani u Dobrovoljačkoj ulici. Jugosloven Boro Bjelobrk je ostao ponosan što se tih dana „suprotstavio zlu”, stao na stranu onoga ko je obećavao „miran san”, a ne onoga ko je „pretio” „autostradom pakla i stradanja”. Drugi Jugosloven, kasnije zamenik načelnika generalštaba takozvane Armije BiH, general Jovan Divjak je organizovao pokolj svojih dojučerašnjih vojnika u Dobrovoljačkoj.
Zašto sada podsećamo na ove događaje od pre 33 godine? Iako je reći da je istorija učiteljica života opšte mesto – iz istorije treba nešto naučiti – a današnja situacija umnogome podseća na tu iz 1991-1992. godine. Kao što je nekada Ustav SR BiH – na koji se Karadžić u gorepomenutom govoru ekstenzivno pozivao – garantovao prava i konstitutivnost sva tri naroda u BiH, pa čak i srpskom, tako to danas čini Dejtonski sporazum kojim je stavljena tačka na „pakao i stradanja”.
Kao što su onda Hrvati i Muslimani (potonji Bošnjaci) želeli da taj ustav zaobiđu („Pozivate se na Ustav i na zakone kad vam treba, a kad vam ne treba, onda idete s političkim proklamacijama”, Karadžić, 14.10.1991) – tako se i danas zaobilazi Dejtonski sporazum, kada ne odgovara njihovom naumu – uz sve udaranje u grudi kako se upravo Dejtonski sporazum štiti od nasrtaja „Boga rata” za kojeg je te 1991. proglašavan Karadžić (Rasim Kadić u Skupštini SR BiH, 14.10.1991), a sada se isto čini s Miloradom Dodikom. Situacija je do u detalj ista – političko Sarajevo teži majorizaciji i unitarizaciji BiH, a Banjaluka se poziva na samoopredeljenje konstitutivnog naroda koji ne želi da živi pod diktatom većine. Jedina je razlika što se danas interesi Hrvata u BiH malo više poklapaju sa srpskim, jer je i njima dosta bošnjačke nametljivosti.
I danas se muslimanski, odnosno bošnjački interesi pokušavaju da ostvare nekakvim rezolucijama koje imaju podršku Zapada, a na štetu srpskog naroda u BiH. U konkretnom slučaju, reč je o rezoluciji o navodnom genocidu u Srebrenici, čiji su glavni sponzori Nemačka i Ruanda (što je apsurd o kojem je u našoj javnosti već mnogo toga rečeno), ali uz nelegalnu saradnju političkog Sarajeva, koje mimo legalnih i legitimnih političkih i društvenih mehanizama u BiH stavlja težinu te države iza tog dokumenta. Pokazuje se da je diplomatsko predstavništvo BiH u Ujedinjenim nacijama isto onoliko bosansko-hercegovačko koliko je to bila i tzv. Armija BiH (podsetićemo samo da su tokom rata u BiH i Srbi, i Hrvati imali svoje vojske, a da je ta „armija” bila muslimansko-bošnjačka i otud ono takozvana).
Nisu u ovih 33 godine nestali ni Bjelobrci i Divjaci. Danas ih je, doduše, mnogo više u Beogradu nego u Banjaluci, odnosno Sarajevu (u multietničkom Sarajevu sada zapravo skoro da i ne živi niko osim Bošnjaka). Oni nam danas – kao što je Izetbegović nekada – poručuju „spavajte mirno”, „ova rezolucija ne znači ništa, nego se donosi, eto tako, iz principa”, „ona je za vaše dobro, jer će njome biti skinuta stigma kolektivne krivice sa celog srpskog naroda”.
Paradigma toga mogao bi biti Radomir Lazović – lider Zeleno-levog fronta – pseudokomunističke i neojugoslovenske stranke u okviru koalicije „Srbija protiv nasilja”: „Ta rezolucija se koristi ovde da bi se manipulisalo, naša Narodna skupština je već donela Rezoluciju o zločinima u Srebrenici i ona je povezana sa odlukom Međunarodnog suda pravde, tako da je ta tema još tada odlučena! Oni sada pokušavaju da se pokažu kao spasioci srpskog interesa, a Međunarodni sud je doneo presudu da Srbija nije odgovorna za taj genocid, ali da se genocid desio tako da ne znam čemu strašenje ljudi sada sa tim, to jeste moralno pitanje i vi morate osuditi te zločine!”
Znači, ništa strašno, to nas samo „srbijanski bog rata” Aleksandar Vučić i njegova klika zastrašuju da bi skrenuli pažnju sa rušenja u Savamali i ostali duže na vlasti, s koje će ih skinuti vrla prozapadna opozicija. Ili programska direktorka Inicijative mladih za ljudska prava Sofija Todorović (nova generalka Armije BiH) koja kaže da nacrt rezolucije o „genocidu” u Srebrenici ne sadrži „ništa” što bi moglo da ugrozi interese Srbije.
„Taj genocid je presuđen, to je jedan od najdokumentovanijih zločina u istoriji čovečanstva”, dodaje ona ignorišući činjenicu da se ne zna ni broj žrtava u tom „najdokumentovanijem zločinu”, jer ni Haški tribunal to nije ustanovio, pošto se u različitim presudama navode različiti brojevi, a nigde onaj magični podatak od 8.732 sa mezarja u Potočarima na kojem je sahranjen i otac Emira Suljagića – direktora Memorijalnog centra u Potočarima – Suljo, vojnik Nasera Orića poginuo u napadu na selo Voljavica 24. decembra 1992.
Takođe je vrlo primetno da pristalice ove rezolucije u Srbiji ističu da ona ne sadrži ništa što već nije zapisano u Deklaraciji Skupštine Srbije o osudi zločina u Srebrenici (koju lažno predstavljaju kao rezoluciju) u kojoj se nijednom ne pominje reč „genocid”. Uostalom, tu deklaraciju usvojili su isti oni među nama koji se danas zalažu za usvajanje ove rezolucije u Generalnoj skupštini UN. Ali sve i da je tako, da li Srbi treba da snose kolektivnu odgovornost za sva Tadićeva izvinjavanja, ili mogu tome da se suprotstave? I da li su, onda, svi oni „genocidni”, kako to kaže Aida Ćorović? Tijo noći, što bi rekao Alija Izetbegović, pardon čika Jova Zmaj.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Pečat
Naslovna fotografija: TANJUG / TANJA VALIC
BONUS VIDEO:
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Mort Laitner
Rami G Khouri
Ali Fathollah-Nejad
Nikkei Editorial
visit website
