Možda se iz samog naslova ovog teksta na prvi pogled ne vidi područje borbe, pa je zbog toga neophodno preciznije pojašnjenje naslovnih pojmova. Pod Srbijom se prvenstveno podrazumevaju – Srpski nacionalni interesi, dok se pod „sektom bogataša” podrazumeva nekoliko srodnih pojmova od istog tkiva:
1) Kolektivni zapad,
2) Duboka država,
3) NATO pakt,
4) Globalistička ideologija i sl.
Svi ovi pojmovi prozapadne provenijencije – pored lako uočljive sveobuhvatnosti – temelje se na materijalnoj moći iz koje je učvršćivana čitava civilizacija. Koliko god da zvuči uprošćeno, možda čak i zaverenički, čitav spektar masovnih odnosa zapadne civilizacije počiva na bankarskom kapitalu nekoliko porodica, kao i njihovih korporacijskih satelita. Onih istih porodica koje su vlasnici FED-a u Americi (Federalne rezerve u SAD, pandan Narodnoj banci bilo koje evropske države), kao i vlasnici ili akcionari u svim vodećim zapadnim bankama, medijskim monopolima, proizvodnim kompanijama i tržišnim korporacijama.
Centralizam zapadnog upravljačkog modela nije ništa manje centripetalan od upravljanja kineskom državom. Dok je u Kini, zvanično i transparentno na vlasti moderna komunistička ideologija, na Kolektivnom zapadu je oficijelno na vlasti liberalna demokratija, ali se stvarni model upravljanja sprovodi arkadijskom ponornicom. Ovaj podzemni centralni tok – kojim se disciplinuju sva zapadna društva – sopstveni izvor pronašao je u učenju Klausa Švaba, a ušće u Soroševom „Otvorenom društvu”. Zato bi, ipak, najbolji termin za ovu pojavu bio „sekta bogataša”. On u sebi objedinjuje oznaku za tačno određene „bogataše” – vlasnike zapadnih društava, kao i jednu „sektu” – zatvorenu, zavereničku i pro-satansku zajednicu.
Sudaranje srpskih nacionalnih interesa sa „sektom bogataša” uočljivo je u mnogim segmentima, ali se uslovno može podeliti u tri osnovna pravca:
„Sekta bogataša” je preuzela upravljanje tradicionalnim zapadnim državama, istorijski modeliranim na principu „nacija – država”. U mnogim segmentima tradicionalni istorijski interesi zapadnih sila su se podudarili sa interesima „sekte bogataša” – naročito kada je reč o brutalnom neokolonijalnom statusu država „Trećeg sveta”. U takvim procesima moćne zapadne države poput Velike Britanije, SAD ili Francuske, postale su platforma za ostvarenje interesa „sekte bogataša”, ostvarujući paralelno i sopstvenu državnu korist.
Na onim poljima gde nije bilo zajedničkog interesa, „sekta bogataša” je uspevala da putem infiltiranja sopstvenih kadrova u vrhove zapadnih država, ostvari separatne interese suprotstavljene interesima tih država. Najbolji primer u tekućem vremenu je sukob u Ukrajini – gde skoro svi evropski lideri podržavaju finansijske interese vojnih i energetskih kompanija u vlasništvu „sekte bogataša” – umesto da podržavaju interese matičnih država. Kupovinom preskupih energenata iz SAD umesto nabavke istih iz Rusije (koji su mnogo pouzdaniji, jeftiniji i kvalitetniji), kao i kupovinom oružja za Ukrajinu koje je takođe proizvedeno u SAD i čija cena se utrostručila u međuvremenu – briselska politička oligarhija iz EU samo potvrđuje lojalnost „sekti bogataša”.
Proces zauzimanja zapadnih državnih vrhova od strane kadrova lojalnih „sekti bogataša”, vršen je planski i po „trockističkom” modelu zavereničke infiltracije. „Sekta bogataša” je oduvek kontrolisala bankarske tokove zapadne civilizacije, samim tim putem kreditnih linija i proizvodno-uslužne procese, dok je u poslednjim decenijama prošlog veka praktično preuzela čitav medijski prostor. Najveći izazov je bio privatizacija političkog prostora. Za ovu operaciju, tokom dugog niza decenija i godina, odgajane su dve osnovne kategorije budućih političkih lidera.
Vremenom su ovi kadrovi – poput Analene Berbok i Kaje Kalas – iskovani između čekića Džordža Soroša i nakovanja Klausa Švaba, dolazili u vrhove vodećih zapadnih političkih partija. „Sekta bogataša” nije strateški zauzimala stranu između „desnih” (konzervativnih i narodnjačkih) i „levih” (socijal-demokrata ili zelenih liberala) stranaka, njima je bilo jedino važno da pokrije oba politička pola sopstvenim činovnicima. Tokom političke karijere, „sekta bogataša” im je zdušno pomagala medijima, uticajem i finansijama. Tako su skoro svi izbori postali pobednički za „sektu bogataša”, jer bi se na pobedničko postolje u oba slučaja popeo „njihov čovek”. Vremenom je „sekta bogataša” tradiocionalne interese zapadnih država podredila sopstvenim interesima.
Poseban status ima vojno-industrijski kompleks, u kome je „sekta bogataša” sporije i teže ostvarila sopstveni inters, nego u civilnim proizvodnim oblastima. Istorijska nauka nas uči da su očevi osnivači „sekte bogataša” iz porodice Rotšild, Rokfeler, Morgan i drugih, od samog početka podsticali ratove, da bi zatim finansirali obe zaraćene strane. Slično je i danas, s tim što u vojnim vrhovima postoji za nijansu veći autoritet sopstvenog odlučivanja, nego što je to u ostatku zapadnih društava. Zbog svega ovoga, kontrola NATO pakta je od vitalnog značaja za egzistenciju „sekte bogataša”. Preko ovog lažnog mirotvornog vojnog saveza, „sekta bogataša” ostvaruje sopstvene invazione planove.
Zbog toga je NATO paktu u zapadnim društvima dodeljena vrednosna uloga, gde mu je pripisana ideološko-civilizacijska komponenta. Oni danas se u medijima otvoreno govori o „NATO vrednostima”, opravdavajući česte agresije ove alijanse misionarskim poduhvatima. Pre nekoliko dana otvorena je u Kučovu (Albanija) prva vojna baza u vlasništvu NATO pakta (u svim ostalim slučajevima vojne baze su u vlasništvu matične države na čijoj teritoriji se nalazi vojna baza), čime ova predatorska alijansa po prvi put – preko teritorije u vlasništvu – dobija i državne atribute. Stiče se utisak da naše pokoljenje postaje svedok rađanja militarističkog Vatikana.
Iz ugla srpskih nacionalnih interesa, postojanje „sekte bogataša” samo je dodatno pojačalo neprijateljstva prema Srbima. Tradicionalne evropske politike koje su u kontinuitetu bile neprijateljske prema Srbiji – posebno engleska i nemačka – samo su ojačane u savremeno doba. Prelaz konvencionalnih evropskih politika iz nacionalnih u globalističke formate, formiranje evro-unijatske zajednice kao američkog protektorata, kao i širenje invazionog potencijala NATO pakta do samih granica Ruske Federacije – u svemu su bili suprotstavljeni srpskim nacionalnim interesima.
Priznanje AVNOJ-evskih granica kao budućih državnih granica (osim u slučaju Kosova i Metohije), etničko čišćenje Srba iz Hrvatske, radikalne sankcije protiv SR Jugoslavije, bombardovanje Republike Srpske, agresija na SR Jugoslaviju, upotreba zabranjene municije sa osiromašenim uranijumom – koja decenijama kasnije pospešuje kancerogene bolesti – falsifikovanje referenduma u Crnoj Gori, sponzorisanje secesije Kosova i priznavanje ove kvazi-države – samo su neki od neprijateljskih činova od strane Kolektivnog zapada u poslednjih nekoliko decenija. U aktuelno vreme to su pritisci za ukidanje Republike Srpske, ultimatumi za priznanje Kosova i Metohije, agresivni napadi na SPC, zahtevi za uvođenjem sankcija Ruskoj Federaciji…
Zaključak: na političkom planu, „sekta bogataša”, ili Kolektivni zapad – kako se često označava kod nas, najveći je i trajni neprijatelj srpskih nacionalnih interesa! Svaki dalji korak integracija u evropski politički prostor samo umanjuje potencijal suverenosti srpske države i dovodi nas u dublju okupaciju.
Slična dijagnoza bi se mogla utvrditi i za ekonomski koncept, jer je politika „sekte bogataša” ekvivalent njenih ekonomskih interesa. Srbija je za njih samo i jedino kolonija koju treba politički okupirati, ekonomski potčiniti i kulturno preumiti. Prema srpskim nacionalnim interesima se primenjuje ista doktrina koja je oprobana u mnogim sličnim slučajevima kod ostalih država „Trećeg sveta”. Današnje ekonomsko ropstvo u ovakvom konceptu zamenjuje nekadašnju vojnu okupaciju, koja je primenjivama kroz istoriju. Postoji izvesno olakšanje koje je prirodno nastalo kao rezultat „razvoja ideje slobode” u čovečanstvu, odnosno kao rezultat razvoja normi i tehnologije. Srbija se geografski nalazi u Evropi i nemoguće je tretirati je kao brutalnu robovlasničku teritoriju poput Afrike, odnosno neophodno je da se kolonizacija Srbije izvodi suptilno – sa merom i bez vidljivih zločina.
Na ovom mestu ćemo se poslužiti knjigom – najboljim neživim čovekovim prijateljem – da bi bolje pojasnili ovaj vazalni ekonomski koncept. Nekada je takav koncept bio brutalno okupacioni, danas je uvijen u Davosku ambalažu, ali mu je kolonijalna suština nepromenjena. Pozivamo se na autora Džona Perkinsa i njegovo autobiografsko delo Ispovesti ubice ekonomija. Na samo početku ove vredene knjige autor piše: „Ubice ekonomije vrlo su dobro plaćeni profesionalci koji na prevaru uzimaju milijarde dolara od država širom sveta. Oni prebacuju novac iz Svetske banke, USAID-a i drugih stranih agencija za ‘pomoć’ u kase ogromnih korporacija i džepove nekoliko imućnih porodica koje drže pod kontrolom prirodne resurse Zemlje. Njihovo oružje su, između ostalog, lažni finansijski izveštaji, namešteni izbori, podmićivanje, iznuđivanje, seks i ubistva. Oni igraju igru staru koliko i imperije, a ta igra je poprimila nove, zastrašujuće dimenzije u današnje vreme globalizacije. Ja to najbolje znam, bio sam jedan od njih.”
Ubrzo nakon toga autor Perkins piše o ljudima koje je poštovao, o predsedniku Ekvadora Haimeu Roldosu i o predsedniku Paname Omaru Torihosu, koji su obojica poginuli u avionskim nesrećama. Autor kaže: „Njihove smrti nisu bile nesrećni slučajevi. Ubijeni su jer su se suprotstavili bratstvu korporacijskih, vladinih i bankarskih glavešina čiji je cilj globalna imperija. Mi, ubice ekonomija, nismo uspeli da ih obrlatimo, pa je na naše mesto došla druga vrsta plaćenih ubica – šakali koje je odobrila CIA i koji su nam uvek bili za petama.” Ovo je realni i stvarni ekonomski model koji „sekta bogataša” primenjuje na države poput Srbije.
U stvarnosti mi vidimo samo medijsku maglu oko ove teme, gustu mrežu „međunarodnih institucija” i lažljivih medija čiji je zadatak da sakriju suštinu. Sve ove finansiske institucije – koje u svom nazivu sadrže prideve poput „svetski”, „međunarodni”, „evropski”, „američki”, „globalni” i slično – i o kojima se pohvalno govori u srpskoj javnosti kao o dobronamernim „partnerima” u biti su privatne zelenaške banke „sekte bogataša”. Ako ne uspeju da nateraju države „Trećeg sveta” na nepotrebne i nepovoljne kredite (koje oni samo elektronski upumpaju bez ikakvog stvarnog troška po njih) – dolaze plaćene ubice koje vam šalje CIA. Smatram da su ovi pasusi, iako ne dugački po formi, dovoljno sadržajni da oslikaju ekonomski model koji se primenjuje i u „evropskoj Srbiji”. Nema potrebe dužiti da bi se na bezbroj drugih činjenica dokazivalo isto.
Posebna osobenost srpske ekonomije je privatizacija koja je sprovedena odmah nakon „petooktobarske revolucije”. Tada je rasprodat celokupan zdrav proizvodno-uslužni potencijal u Srbiji, naročito onaj koji je imao državni monopol. Značajnim delom ova profitabilna imovina je otuđena od strane stranih (zapadnih) država, uz oksimorkski naziv „privatizacija”. Nakon toga je samo povećan nivo okupacije srpske ekonomije, odnosno njena vazalna potčinjenost gorenavedenoj „sekti bogataša”.
Prvo što je prodato – po izričitoj zapovesti koju su izvršile „demokratske vlasti” dan nakon petog oktobra – bile su sve domaće banke! Zato danas Srbija – dve i po decenije kasnije – nema u državnom vlasništvu nijednu pravu banku, jer joj nije dozvoljeno da ih poseduje. U prestižnom naučnom časopisu Ekonomist (u vlasništvo porodice Rotšild) objavljeno je tumačenje visokog briselskog diplomate, potvrđeno i u objašnjenju bivšeg predsednika Češke Republike gospodina Vaclava Klausa, na njegovom neposrednom iskustvu, koje glasi: „Jednom kada neka zemlja aplicira da se priključi EU – ona postaje naš rob!”
„Sekta bogataša” – kao kontrolni vlasnik skoro svih zapadnih korporacija – koristi zapadne države kao platforme-nosače za kontrolu svetskih ekonomskih tokova i bogatstva. U poslednje vreme sve češće dolazi do sukoba interesa između tih država i interesa ove „sekte bogataša”, a na štetu zapadnih državnih zajednica. Pravilo koje je nekada važilo „ono što je dobro za Dženeral motors – dobro je za svakog Amerikanca” (u čemu je „Dženeral motors” paradigma za sve američke planetarne korporacije), odavno nije važeće, jer se razvojem svetsko-ekonomske paradigme mutiralo u novo pravilo koje glasi „ono što je dobro za Dženeral motors – dobro je za Ameriku”. U naše doba ovo pravilo doživelo je novu mutaciju i glasi: „ono što je dobro za Dženeral motors dobro je za Sektu bogataša“.
Zaključak: na ekonomskom planu interesi „sekte bogataša” (Kolektivnog zapada) suštinski su suprotstavljeni srpskim nacionalnim interesima, jer putem kolonijalnog statusa poništavaju ideju ekonomskog suvereniteta Republike Srbije.
Dok je na Kolektivnom zapadu tradicionalna kultura smatrana njenom i svetskom baštinom – nije bilo nikavih značajnih udara na srpske nacionalne interese. Naprotiv, između naše nacionalne kulture i evropske kulture postojala je srodnost. Srpska umetnost je oduvek bila satelit svetske umetnosti, u kojoj je zapadna umetnost imala značajnu ulogu. Prvi udari dolaze sa zapadnim uticajima koji su ostvarivani preko popularne (mejnstrim) kulture, ali ovaj proces je bio svetsko-istorijski i nije činio nikakvu specifičnost na našem prostoru. Kolektivni zapad je putem „meke moći” uspeo da preumi mnoga društva na planeti, menjajući im svakodnevne navike. Neka ozbiljna tumačenja govore o tome da je Varšavski pakt srušen upravo kroz podrivanje putem „meke moći”, a nikako kroz vojne poraze.
Područje dejstva zapadne „meke moći” je veoma široko, ali bi njegov simbolički koncentrat mogli da reprezentuju sledeći fenomeni:
Silovit uticaj na srpski svet tokom svih ovih decenija bio je nazadrživ, kao i skoro svuda na planeti. Problem nastaje od vremena naglih kulturoloških promena u samom srcu kulture Kolektivnog zapada, kada nastupa era postmodernizma. Naravno, sve vreme govorimo o shvatanju kulture kao najširem životnom području, a ne o institucijama za reprodukciju ili čuvanje visokih umetničkih dela. „Sekta bogataša” – kao vlasnik svih velikih produkcijskih i medijskih kuća – odlučuje da započne radikalnu promenu kulturnog modela. U biti ovog postmodernističkog eksperimenta je urušavanje tradicionalnog čoveka, odnosno njegovog genotipskog identiteta. Prvo se okončava napad na Boga i crkvu, zatim na nacionalnu pripadnost, potom na tradiciju i običajnost, onda na porodicu kao jedini trajni oslonac čoveka, kasnije na seksualnost i pol, da bi za kraj preostao stampedo na bilo koje identitetsko uporište čoveka rođeno kroz kolektivno nesvesno, kroz poznato pamćenje, kroz nasledno sećanje.
Nekada sveta ljudska ideja o pojedincu – kao sveobuhvatnom i sveprisutnom ličnom identitetu – danas treba da se, pod uticajem „sekte bogataša”, preumi u degeneraciju jedinke kao celokupnom anti-identitetu. Za Borhesa se nekada čitav život čoveka sadržao u onom trenutku kada spozna ko je i šta je, dok za „sekularno sveštenstvo” iz redova „sekte bogataša” čovek mora da zaboravi sve što je bio i postao. Dakle, ne sme biti otac ili majka, ne sme biti muškarac ili žena, ne sme biti Srbin ili Španac, ne sme biti pravoslavac ili katolik, ne sme biti latentno heteroseksualan, jednom rečju: ne sme biti ništa, a od toga ništa – ponajmanje sme imati tradicionalno nasleđe ili konzervativnu običajnost.
Ova nehumana tranzicija – koja se agresivno i krivično-posledično forsira u svim državama Kolektivnog zapada – pogađa i konvencionalne zajednice tih društava. I tamo pogađa svakog pojedinca koji ne prihvata ove trans-humanističke mutacije, kao što pogađa svaku tradicionalnu porodicu. Sigurno je da nikada u poznatoj i pisanoj istoriji čovečanstva nije zabeležen eksperiment sličan ovome. Nikome nije do kraja jasna namera ove genotipske revolucije i njena ideologija poništavanja svakog ljudskog identiteta.
Naslućuje se da je ona prethodnica u pokušaju realizacije projekta „Zlatna milijarda”, planu prema kom bi trebalo da se eliminiše sa planete oko 80% njenog stanovništva. U nešto manje apokaliptičnim previđanjima naslućuje se da je na sceni pokušaj pretvaranja čoveka u „ekonomsku životinju”, zarobljenu u digitalnom kavezu konzumerizma, koja ima algoritamski broj umesto imena i prezimena. U ovakvom konceptu, podrazumeva se da su svaka umetnost, teologija ili filosofija suštinski neprijatelji planovima „sekte bogataša”, jer oni podstiču čoveka na razmišljanje, na kritičko preispitavanje, na skromnost i posvećenost nematrijalnim idejama – sasvim suprotno naumu „sekte bogataša”.
Svakom zdravorazumskom biću na planeti ova postmoderna kultura je strana i neprihvatljiva, dok je mnogima čak i morbidna. U najmanju ruku isto važi i za srpski narod. Srbi su patrijahalan, konzervativan i bogobojažljiv narod – čije je kolektivno pamćenje izgrađeno na mitu o junaštvu i stradanju, tradiciji slobodarstva, kao i na narodnim običajima. Srpska narodna kultura – koju je obožavao Gete – suštinski se protivi dekadenciji postmoderne kulture Kolektivnog zapada. Srpska elitistička umetnost – koja se. sa jedne strane, naslanja na narodne umotvorevine dok, sa druge strane, podupire klasičnu svetsku baštinu – nije kultura negacije već kultura konstrukcije.
Zaključak: postmoderna kultura koju generiše „sekta bogataša” do poslednjeg atoma predstavlja sveobuhvatnu negaciju srpskih nacionalnih interesa. Srpska narodna kultura – kako je pisao Ava Justin Popović – teži prisustvu Boga u čoveku, da bi tako bilo što više čoveka u čoveku. Postmoderna kultura Kolektivnog zapada teži suprotnom – ubistvu Boga u čoveku, kako bi bilo što manje čoveka u čoveku.
Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija“. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Attila Kisbenedek/AFP/Getty Images
BONUS VIDEO:
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Rami G Khouri
Mort Laitner
Tarik Cyril Amar
Rachel Marsden
Bradley Blankenship
Michael Kwet
visit website
