Ovo je naslov knjige Siniše Stefanovića, koju je u oktobru objavio Andrićev institut (Odjeljenje društvenih nauka).
***
Siniša Stefanović je istoričar, zaposlen u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka (Beograd). On već duže od decenije istražuje kulturološke aspekte srpskog matičnog pisma. Bio je koordinator Zavodovog projekta Pregled položaja srpske ćirilice u kulturi i javnoj komunikaciji iz kog su proizašli Stefanovićevi naučni članci, kao i važan deo građe za ovu knjigu.
Neću prepričavati Stefanovićevu knjigu, jer je cela dostupna na sajtu Andrićevog instituta (ovde). Ova digitalna dostupnost je odlična jer, iako postoji u katalogu, knjige zasada nema ni u jednoj biblioteci u Republici Srpskoj (ovde), a u Srbiji čak nije ni kataloški zavedena (ovde).
Reći ću samo zašto je ova kapitalna knjiga (590 str.) od izuzetne važnosti za srpsku kulturu. Ona daje istorijski pregled kulturnih borbi oko ćirilice, kao i državne kulturne politike u poslednjih dva veka.
Tu je sve pažljivo prikazano i objašnjeno:
Stefanović na konkretnoj građi pokazuje, recimo, da su najveći padovi u upotrebi ćirilice vezani za Inforbiro (1948) i Sedmi kongres SKJ (1958), a ne za Novosadski dogovor (1954) – što jasno označava političku, a ne lingvističku pozadinu ovog pitanja.
Objašnjava političku diskvalifikaciju ćirilice kao „šovinističkog pisma“ i nastojanje Pavla Ivića da, u iznudici, definiše dvoazbučnost srpske kulture, kako bi odbranio njeno jedinstvo. Opisuje latinizaciju širokih slojeva stanovništva u Srbiji (do 1990), te uvođenje „dvoazbučnosti” srpskog jezika (posle 1990) – pri čemu je „drugo pismo” standardna hrvatska latinica.
Autor je akademski pristojan i samo blago opisuje antićiriličnu histeriju ovdašnjih perjanica autošovinizma, uzdržavajući se od oštrijih kvalifikacija (poput reči koje sam koristio u ovoj rečenici). To je svakako pohvalno, mada pretpostavlja da imamo posla s racionalnim akterima koji uvažavaju snagu argumenata. Ali, rekao bih da je ovde pre reč o fanatičnim ideološkim bojovnicima – koji strasno mrze sve što ima bilo kakve veze s tradicijom, pravoslavljem i Rusima.
Podsetiću da je Džordž Alen – američki ambasador u Jugoslaviji 1949-1953. – tražio od jugoslovenskog ministra prosvete i kulture Rodoljuba Čolakovića da se, kao dokaz potpunog „raskida s Rusima”, napusti ćirilica i pređe sasvim na latinicu. „U izvesnom smislu to i radimo”, odgovorio je ministar. „Trudimo se da svako dete u Jugoslaviji nauči latinicu, pa će do toga doći samo od sebe”. (ovde 148).
Jer, dokle god pišu ćirilicom – Srbi su za atlantiste „mali Rusi na Balkanu”. Zato je posle 5. oktobra 2000. sistematski vršena latinizacija gotovo celokupnog javnog prostora. I zato je Venecijanska komisija protestovala zbog ćirilice u članu 10 srpskog Ustava (2006).
Od tada se taj član neprestano napada. Tako je ovih dana i moja koleginica s Instituta društvenih nauka, Suzana Ignjatović, u Peščaniku, napisala da se „ništa strašno neće desiti ako deregulišemo pismo u sledećem ustavu – ćirilica će i dalje biti korišćena za nadgrobne spomenike, za svojeručne potpise, za krasnopisna školska svedočanstva i na reklamnim tablama nekog kafića – iz štosa”.
Dakle, sve priče o „bogatstvu dvoazbučnosti” završavaju mestom koje je ćirilici istinski namenjeno – to su groblja i sprdanje. Jer, kako stoji na Gruhonjićevom portalu autonomija.info: „A šta nam govori manjak ćiriličnih tabli (u Novom Sadu)? Prva je da se Novi Sad globalizovao, da više nije ona stara ‘srpska Atina’, u kojoj se ‘mislilo i na ćirilici pisalo’. Druga stvar je otmeno prisustvo latinice”.
Otmena latinica i primitivna ćirilica – to je rezime kulturrasističke politike naših kompradora. Zato oni dobijaju epi napade kad god se spomene zaštita ćirilice od atlantističkog kulturcida. Kada je, 2021. godine donet zakon o zaštiti ćirilice – inače, namerno skrojen kao neefikasan, bezub i neprimenjiv – zavapili su do neba kako je on izraz „snažne nacionalističke mobilizacije i sredstvo prinude i zastrašivanja građana” (Helsinški odbor za ljudska prava), „izraz političke regresije i pritiska na Srbe koji koriste latinicu” (E. Pavlović, autonomija.info), deo „kampanjske faze buke i besa, u kojoj će poneki malerozni latinični ‘nerodoljub’ biti egzemplarno streljan” (Teofil Pančić), akcije kojom se najavljuje „država Srbija kao kasarna u kojoj se strelja za upotrebu latinice” (Saša Ilić, Peščanik), te kako će od sada ljudi koji pišu latinicom u Srbiji morati nositi „žute trake – ili bele, kakve su tokom rata 1990-ih u Prijedoru nosili muslimani”. (Mijat Lakićević)
Zakon, naravno, nije imao nikakvog efekta – jer je tako i skrojen: kao prosti simulakrum. Ali, Peščanik ne prestaje da vapi kako je posredi „svojevrsna hajka na latinicu i stalni pokušaji njenog nasilnog izopštenja iz srpske kulture” (Marija Mandić), kako je „latinica ponovo izložena službenoj diskriminaciji”, kao „tridesetih godina (?!), kada je ćirilica bila deo represivnog mehanizma državnog aparata” (Saša Ilić), ili da je „to način za ostvarivanje pretenzija SPC u oblasti kulture i sticanje monopola nad srpskom kulturom – što je sasvim anahrona težnja”. (Vladimir Veljković)
I zato, u cilju zaštite jadne, progonjene latinice – koje valjda nigde nema na našim ulicama, ili na našim TV ekranima – „proevropski” političari, poput Marinike Tepić, predlažu štampanje udžbenika u srpskim školama na latinici. Verovatno je malo 258 miliona Laguninih latiničnih knjiga, potrebno je da se i knjige za decu štampaju latinicom, kako se slučajno i ona ne bi zarazila tim „nacionalističkim” i „palanačkim” pismom.
A ćirilica? Nju treba pustiti da skonča pred atlantističkim planiranim kulturcidom: „Ćirilica će se održati ako pronađe sopstveni raison d’être (…). Ako nije dovoljno vitalna – ćirilica će da odumre, i to neće biti šteta, jer ono što u sebi više nema životne snage nema ni razloga za život” (Ivan Milenković, „Mumificiranje kulturalne politike”, Politika, 24. avgust 2013, Kulturni dodatak, str. 7).
Lambros je lepo rekao da je ćirilica „lakmus test za našminkane fašiste”. Jer samo za ćirilicu vredi „što nema snage – neka umre”. A valjda i za Srbe uopšte.
Stvar je takva da latinica danas nesumnjivo ima status kolonizatorskog pisma u Srbiji. U slobodnoj zemlji, dva pisma bi se možda i mogla doživeti kao izvesni kulturni pluralizam, kao zanimljivi diverzitet. Ali u koloniji Srbiji? Nemojmo se zavaravati.
Nije slučajno što „strani ivestitori” pišu isključivo latinicom. Nije slučajno što naše vašingtonske stranke znaju samo za latinicu. Nije slučajno da naši autokolonijalni mediji, naši autokolonijalni izdavači, naši autokolonijalni pisci, poznaju jedino latinicu.
Da oni bar nekad nešto napišu ćirilicom, pa da kažemo – nema tu politike, nema tu neke posebne poruke. Ali, isključivo latinica – pa to je već znak prepoznavanja, politički i kulturni simbol koji na sav glas viče one legendarne reči Mie David: „Koliko je ova zemlja odvratna!”.
Zato je Stefanovićeva knjiga važna. Ona je svedočanstvo dva veka naše dezorijentisanosti i naivnosti, lutanja i nesnalaženja, loše i slabe srpske kulturne politike, ali i moćnog, arkanskog delovanja imperijalnih sila Zapada na ovom tlu. Sa Stefanovićevom knjigom valjda će nam mnogo toga postati jasnije. Jer mi sebi još dva veka lutanja teško da možemo da dopustimo.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Iskra
Naslovna fotografija: Sputnik/Marijana Kolaković
BONUS VIDEO:
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Rami G Khouri
Mort Laitner
Tarik Cyril Amar
Rachel Marsden
Bradley Blankenship
Michael Kwet
visit website
