U istoriji društva nasleđivanje pozicija je česta praksa. U mnogim kulturama, naslednici su automatski nasleđivali rođačke uloge, bilo da se radilo o pozicijama kralja, vođe plemena ili nekakvog bogatog zemljoposednika.

U savremenom svetu, nasleđivanje pozicija je i dalje prisutno, ali je izgleda ipak nešto manje zastupljeno nego u prošlosti. Opet, i dalje postoji mnogo primera u kojima naslednici imaju prednost u odnosu na druge kandidate za određene pozicije.

Jedan od takvih primera mogao bi delom da bude čak i sam Vladimir Putin, predsednik Rusije.

Naime, njegov deda, Spiridon Putin, bio je višedecenijski lični kuvar kako Lenjina, tako i Staljina. I da li je ovo ikako moglo da utiče na Putinovu karijeru? Teško je definitivno reći da li bi Putin postigao iste uspehe bez ovakvog pretka, uprkos izuzetnoj inteligenciji i radnoj etici koju je pokazao tokom karijere. Međutim, nema sumnje da je njegov deda imao priliku da upozna dosta uticajnih ljudi, što je Vladimiru Vladimiroviču nedvosmisleno moglo biti od pomoći tokom karijere.

Sad, pitanje da li je hijerarhijsko nasleđivanje isključivo posledica stečenih poznastava ili se možda radi i o nekim dubljim razlozima. Naime pored kontakata, potomci pripadnika hijerarhije često nasleđuju i određenu kulturu i vrednosti koje im mogu biti od pomoći prilikom napredovanja. Odrastanje u okruženju u kojem dominira hijerarhijska struktura i fokus na uspeh može uticati na formiranje njihovih vrednosti i ciljeva. Takođe, potomci pripadnika hijerarhije često imaju priliku da nauče nepisana pravila i dinamiku hijerarhije od najranijeg doba, što im može pružiti prednost u odnosu na one koji nemaju takvo iskustvo.

Opet, pored nasleđene kulture i vrednosti, potomci pripadnika hijerarhije ponekad nasleđuju i određene obrasce ponašanja koji im mogu pomoći u napredovanju. Na primer, mogli bi naslediti i harizmatičnost, komunikacijske veštine ili sposobnost odlučivanja koja su svojstvena roditeljima ili drugim članovima porodice. Takođe, mogli bi naslediti i radnu etiku, posvećenost ciljevima ili samopouzdanje koje su česti atributi onih koji uspevaju u hijerarhijskim sistemima.

Naravno, sve ovo ne znači da se navedene osobine ne mogu steći i u prvoj generaciji, kao ni to da podrazumevana naslednost sistemski poželjnih osobina nije često precenjena.

Ipak, da li se sve navedene "sistemske" osobine mogu svesti na jednu - osećaj za zajednički interes? I, ovo nas dovodi do jednog od ključnih istorijskih pitanja - da li se razumevanje zajedničkog interesa gradi i prenosi generacijama, ili ga je moguće steći za neko kraće vreme (za šta bi neki rekli da upravo i predstavlja jednu od ključnih razlika između desnog i levog pogleda na svet).

Drugim rečima, da li se bezbednosni, razvojni, kao i mnogi drugi aspekti neke zajednice mogu razlučiti posmatrano isključivo iz ugla više generacija, ili se mogu sagledati nešto brže, na osnovu ličnih talenata i afiniteta, po nekakvim ubrzanim partijskim kursevima, ili kako već sve ne.

Na kraju, neki bi rekli da postoji i pitanje koje na određeni način objedinjuje prethodno pomenute levi i desni pogled na svet - a to je koliko je generacija potrebno da bi se stekao osećaj o tome kako drugi vide i doživljavaju zajednički interes. Ipak, to je po svoj prilici neki sasvim drugi ugao gledanja, kao i neka drugačija vrsta priče.