Sedmoro je jutros oštenila kučka i do u sumrak grlila ih nežno.
A uveče, izišô je gazda tmuri i svu štenad potrpo u džak.
A ona je za tragom trčala, Stizala ga, kao kad uhode… I dugo je, dugo je drhtala nezamrzla površina vode.
Pri povratku, vukuć se po tmini, Mesec joj se nad izbom učini, Kao jedno od kučića njenih.
Zavijala bolno za svojima, Nemo, ko od milosti il’ sreće, Kad joj bace kamičak niz breg, Pale su i njene oči pseće, Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg. (Jesenjin)
Plakale su i zavijale bolno i sve životinje. Toliko su se radovale dolasku Kerušine dece. Dugo. Mnogo dugo nije bilo smeha i radosti na Farmi.
Serbia in my heart: Autorski tekst Čedomira Petrovića
Poludeo gazda, oholi i zao. Sa praznim džakom u ruci. Bičem bije oko sebe, sve što stigne, al večeras ćuti stoka, ničeg se ne boji.
Stajale su ovce šćućurene, kao ljudi u zbegu. Bez straha. Zablejala jedna, a ostale ćute.
I čuvari psi, sve se više ljute. Očnjacima svojim kidaju sve lance. Gladni. Poniženi. Prebijani.
Kao nikad dosad, bili su te noći jedno biće.
Plakali za Kerušinom decom. Osveta će biti strašna.
Stoji bik na vratima štale. Iz široke nozdrve ljuta para bije. Krvavo mu telo od Gazdine kamdžije. Krvavi mu rogovi. Nabio je gazdu pa ga nosio do šume i natrag.
Konjić stari, što šepa na levu, vuče drva u kolima. Duša mu u nosu. Cima… Klima.
Petao stoji na panju. Večeras kokoške ne juri. Skače na gazdu i kljuca mu oči.
Jedna magarica i dva magarca, sa ušima velikim i svinja jedna mala što gazdi najodaniji i najmiliji behu, kopitama zadnjim raznose mu glavu i prelaze na drugu stranu.
Slep. Poludeo od bola i srdžbe, šiba gazda kamdžijom ragu, da se brže kreće, ali ona neće, ali ona neće.
Dve ubojnice, lepotice, u oboru leže.
Gazda na ogradi drvenoj, ljulja se i klima, pijan od rakije i vina i krvi i vlasti.
Od vlasti nad svima.
Ovan, što može iz zatrke da ubije čoveka, rascepa mu pluća i raznese srce. Udari gazdu u leđa i ovaj tresnu ko dulek u svinjac prepun govana i blata.
Ubojnice dve, od po mnogo kila, velika je to sila, baciše se na gazdu i počeše da ga jedu. Kidaju ga na komade.
Ne računajte na srpsku decu za „srpski svet“
Za svako štene, po jedan deo tela.
Urla gazda i zove u pomoć, a ovce sve u jedan glas počeše da laju. Kao nikad do sad.
Petao kukuriče. Bik riče. Kokoške se silno raskokodakale. Psi urlaju i zavijaju. Svi prave strašnu galamu i nadjačaše gazdine krike, da ih niko ne čuje.
A čuli su ih mnogi… I nikome do njih nije stalo.
Autor je dramski umetnik
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
Ime *
Komentar
Kad ovce zalaju: Lični stav Čedomira Petrovića
11
0
05.12.2023
Sedmoro je jutros oštenila kučka i do u sumrak grlila ih nežno.
A uveče, izišô je gazda tmuri i svu štenad potrpo u džak.
A ona je za tragom trčala, Stizala ga, kao kad uhode… I dugo je, dugo je drhtala nezamrzla površina vode.
Pri povratku, vukuć se po tmini, Mesec joj se nad izbom učini, Kao jedno od kučića njenih.
Zavijala bolno za svojima, Nemo, ko od milosti il’ sreće, Kad joj bace kamičak niz breg, Pale su i njene oči pseće, Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg. (Jesenjin)
Plakale su i zavijale bolno i sve životinje. Toliko su se radovale dolasku Kerušine dece. Dugo. Mnogo dugo nije bilo smeha i radosti na Farmi.
Serbia in my heart: Autorski tekst Čedomira Petrovića
Poludeo gazda, oholi........
© Danas
visit website
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Rami G Khouri
Ali Fathollah-Nejad
Nikkei Editorial
