Da li ste uspeli ikada da u celosti odgledate emisiju „Aktuelnosti“ na TV Hepi? Sreća po vas ako niste. Izbegli ste apsorpciju skoro letalne doze rusopatofilije koja se smišljeno i planski plasira srpskoj javnosti iz dva razloga.
Prvi razlog – Vučić mora imati izgovor za iznuđene „prozapadne“ poteze (glasanje u OUN, briselski sporazumi, verbalna i materijalna pomoć Ukrajini, neodustajanje od EU integracija), pa ako bi se u budućnosti „Istočno pitanje“ rešilo na drugačiji način od predviđenog, može kao olakšavajuću okolnost izvući činjenicu da je jedino u Srbiji od svih zemalja u regionu bilo moguće zloupotrebiti nacionalnu frekvenciju kao relej za rusku ratnu propagandu (na stranu sastanci sa Putinom, ruski ordeni, humanitrani centar u Nišu itd).
Drugi razlog – ruski uticaj u Srbiji je sve manji protokom vremena, shodno tome neophodno je sve proruske snage koncentrisati i napraviti neku vrstu sabirnog centra gde će se okupljati probuđeni/povampireni ruski agenti preobučeni u razni analitičare, novinare, profesore i eksperte opšte prakse.
Njima su pridodati brojni visoki oficiri formalno penzionisani, ali permanentno u službi matične službe iz Kremlja. Oni sada umesto uniforme nose civilna trodelna odela – maskirna uniforma svih špijuna, ne bi li se što uverljivije prikazali kao neutralni, nepristrasni i nesvrstani.
Njihov zadatak se tu ne završava.
Taj sabirni centar koji po sastavu, koncepciji i tematici neodoljivo podseća na istoimeni film, nije osmišljen da bi se oformio neki penzionerski klub gde bi se lamentiralo nad ličnom i kolektivnom sudbinom i žalilo za prošlim vremenima.
U pomenutom remek-delu Dušana Kovačevića, sabrane nesrećne duše imaju neugaslu želju da ponovo budu živi, u Aktuelnostima sabrane prodane duše imaju neizdrživu želju da ponovo dođu na vlast.
Ponovo?
Da, ponovo. Za njih je 5. oktobar bio prvi Majdan u Evropi, a Srbija prva zemlja koja je obojenom revolucijom napustila ideološko-geopolitičku maticu i pohrlila brzinom slobodnog pada ka neprijateljskom Briselu.
Do tada, Srbija je bila balkanska Belorusija, predstraža posrnuloj ruskoj imperiji, sitnina za potkusurivanje dok se pijani car ne otrezni.
A sada ludi Srbi žele ponovo u carski buđelar, ponovo u sitninu.
Kako se boriti protiv toga?
Nikada nisam razumeo zašto je jednoj strani dozvoljeno sve, da laže, da manipuliše, da udara ispod pojasa, dok se drugoj zamera čak i povišeni ton, reč koja u prenesenom značenju može biti uvredljiva, poruka koja može biti „politički nekorektna“.
Može li se govoriti o utakmici, o viteškoj borbi, o fer-pleju kada pravila ne važe za sve podjednako?
Nije demokratija u krizi, u krizi su njeni sledbenici.
Nisu ideje slobode i prosvetiteljstva u defanzivi, već oni koji propagiraju slobodu sami sebi vezuju ruke stupidnim samooptuživanjem, oni koji se hvale racionalizmom hrle u woke dogmatizam.
Iako obožavam boks, ja skidam rukavice, iako sam džentlmen, kada neko udara ispod pojasa, ja udaram u glavu.
Nepopularna istina – najveći krvnici srpskog naroda i najveće zlo koje se ikada pojavilo na Balkanu bile su hrvatske ustaše.
Odmah iza njih, po šteti i zlu koju su naneli srpskom narodu jesu srpske ustaše.
Ko su srpske ustaše? Pokušaću da objasnim jednom zloslutnom analogijom.
Ustaše su izdajnici hrvatskog naroda, otpadnički izrod koji je busajući se u hrvatske grudi, dižući uvis hrvatsku zastavu, glumio da se bori za nezavisnost hrvatskog naroda i celovitost hrvatske države.
Borili su se za nezavisnost oni koji su Hrvatsku učinili nemačkom marionetom, borili su se za celovitost oni koji su trećinu Hrvatske poklonili Italijanima.
Tu glumu, kao i svi izdajnici, prikrivali su mržnjom prema drugima ili drugačijima, jer svi izdajnici se trude da svoju izdaju ili prikriju ili opravdaju.
„Neću napadati opoziciju. Idem dalje, napadaću narod“: Autorski tekst Aleksandra Dikića
Ta mržnja rezultirala je genocidom nad Srbima, Romima i Jevrejima, ta mržnja i nezapamćeni zločin bili su dimna zavesa za njihovu izdaju.
Dimna zavesa je bila i njihova iluzija o neslovenskom korenu Hrvata, o hrvatskom poreklu svih susednih naroda, o velikohrvatskom teritoriju između Alpa, Drave, Drine i Jadrana, o apostolskoj misiji čuvara hrišćanstva od osmanskih nevernika i bizantijskih krivovernika.
Srpske ustaše imaju samo drugačiji predznak i manje krvi na svojim rukama, jer su ih verovatno srećnije okolnosti sprečile da još gore obrukaju svoj narod i još više isprljaju njegov obraz.
I oni se tobož bore za nezavisnost Srbije, a načinili bi je dvadeset drugom republikom Ruske federacije. Bore se za celovitost Srbije, a u prošlosti brane rusko cepanje srpskih zemalja, dok u budućnosti nude srpsku zemlju za ruske baze.
Dimna zavesa njihove izdaje je takođe iluzija bazirana na teoriji o autohtonosti Srba na Balkanu, o srpskom poreklu svih susednih naroda, o velikosrpkoj teritoriji koju zapljuskuju tri mora, o apostolskoj misiji branika hrišćanstva kroz njegov iskonski izraz – svetosavlje.
Kakve podudarnosti!
Ista mitomanija, ista megalomanija, isti eksterni identitet, isto lažno mesijanstvo, isti koren mržnje samo različitog intenziteta i sa manjim posledicama.
Kada ćemo shvatiti da srpski kvazinacionalizam seje najveće, najtrajnije i najštetnije iluzije?
Kada ćemo postati otporni na njihove milozvučne pozive vojsci da se na Kosovo vrati, jer je to zov sirena koji srpski brod uvlači u maglena bespuća i sigurno brodolomstvo? Kada ćemo smoći snage da se njihovom ludilu odupremo?
Ljudski je grešiti i svi narodi su pravile još veće greške, ali istrajavati u grehu je put u pakao.
Oni druge nazivaju stranim agentima, a u Moskvu idu kao na hadžiluk.
Oni druge optužuju da su kontrolisani od strane zapada, a u sred predizborne kampanje idu na rukoljub Zaharovoj i poklonjenje Lavrovu.
Oni druge optužuju za idolopoklonički odnos prema Briselu, a svaku priliku koriste da obogotvore Putina.
Vučićeva Srbija je državoidni Frankenštajn: Lični stav Aleksandra Dikića
Hvale se promocijama u Ruskom domu, sedeljkama sa ruskim ambasadorom, gostovanjima na ruskim propagandnim glasilima, poklanjaju svoje knjige Putinu kao pioniri štafetu, sa istim ushićenjem, sa istim obožavanjem.
Čekaju ruske tenkove na Dunavu, kako što su ustaše čekale nemačke tenkove na Dravi.
Smeta im Srbija na Zapadu, kao što je ustašama smetala Hrvatska u Jugoslaviji. Sličan im je odnos prema demokratiji i sekularizmu kao kod tadašnjih sledbenika nacifašizma, samo što su svoju paranoju dodatno apdejtovali – to je delo satanističke zavere, jevrejskog lobija, uz nemalu krivicu hazara, engleske kraljice, reptila, vanzemaljaca…
Da li sam surov, bezobziran?
Ne, ne tangira me primedba da su možda njihovi preci bili žrtve ustaša, pa je nepristojno i bezobrazno upoređivati žrtvu sa dželatom. I moje pretke su Osmanlije rastrzali konjima, sekli im glave i odvodili u ropstvo, pa se niko ne potresa i ne buni kada me nazivaju „dosmanlijom“. Kako što rekoh, kada udare ispod pojasa, ja udaram u glavu.
Srpske ustaše su danas najveća pretnja našem narodu, našoj državi, našoj slobodi i našoj budućnosti.
Lako ih je prepoznati, teško je samo priznati sebi ko su i kakvu pretnju donose sa sobom.
Autor je lekar supspecijalista
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
Ime *
Komentar
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Rami G Khouri
Nikkei Editorial
Ali Fathollah-Nejad
visit website
