Postizborna konfuzija prelazi polako u postizbornu depresiju. U svom tom zamešateljstvu gde je, ko, kako i da li pobedio, bilo je malo mesa, mnogo bačenih kostiju, a najviše zapržene čorbe.
Još nismo završili raspravu o tome ko je kriv za kasno reagovanje na izbornu krađu, desio se pokušaj nasilnog upada u Stari dvor, a kada se završio srpski „Majdan“ još pre i bez pokušaja, opozicija se rastrčala po Beogradu da traži i proganja fantomske birače, na ukletim mestima sa fiktivnim prebivalištem.
Ovaj zakasneli spin-egzorcizam poništen je kontra-spinom ili lažnom dilemom da li treba ili ne treba prihvatiti osvojene mandate.
I dok se lideri opozicije sada dele na „institucionaliste“ i „uličare“, kreće se u novi zalet, u novi početak, u novi pokušaj podizanja temperature na januarskom minusu.
Pored „živih dokaza“ o očiglednoj krađi, (zlo)upotrebićemo mrtvog Olivera da bismo još jednom zavrteli politički ringišpil, da bismo se još jednom okupili i podelili suze i bes, da bi se još preganjali sa tw-botovima oko broja okupljenih, da bismo ponovo napunili digitalne platforme slikama iz svih mogućih perspektiva i time plašili naprednjačku gospodu.
Opozicija nema cilj, ona još uvek traga za ciljem. Još gore, osim cilja ona nema sposobnost da pronađe adekvatni put do zamišljenog cilja.
Ali, lako je napadati opoziciju.
A šta je lako, obično je i pogrešno. Otmeni pesimizam, kako ga je nazivao večiti Đinđić, česta je boljka naše intelektualne zajednice koja svoju mudrost potvrđuje prognozom lošeg rezultata u utakmici koju sama igra, od koje sama zavisi i u kojoj treba da osvoji prostor, preuzme inicijativu i ubacuje loptu u dubinu protivničkog terena.
Njen zadatak nije da daje golove, iako se često ponašaju kao penzionisani golgeteri čija je sujeta veća od pivskog stomaka i etiličarskih podočnjaka, nije joj mesto ni na tribinama odakle grickajući semenke pljucka po svima na stadionu.
Ona mora da bude ili paker na sredini, koji svojim dribling-bravurama diže publiku na noge (uloga Proglasa) ili deo stručnog štaba koji analizira, savetuje i pravi dugoročnu strategiju.
Da ponovim, neću napadati opoziciju. Idem dalje, napadaću narod.
Slobodan sam ustvrditi da je vreme potvrdilo reči grofa Miraboa – narod je snaga bez očiju.
On je neukroćena reka, vodena stihija koja od unesrećenog brodolomca može napraviti kapetana.
Naš su problem česte istorijske bujice koje nam mulj izbacuju na površinu, prljavština nam zagađuje maticu, a nemamo more u koje bismo se ulili i pročistili.
Pored lažnih vrednosti i lažnih idola, naše zablude, predubeđenja, predrasude su vrtlozi koji nas konstantno vuku na dno i odvlače od cilja.
Drugi narodi su potrošili decenije da bi se izbavili iz neznanja, nepismenosti, neorganizovanosti.
Nama vekovi nisu dovoljni da se očistimo od otrovnih mitova koji nam troše generaciju za generacijom.
Jesu naši nerešivi problemi i zaostalost i teško istorijsko nasleđe i predrasude. Zbog njih smo osuđeni na dugotrajnu invalidnost.
Ipak, ono što je po nas najštetnije, jeste naš odnos prema slobodi.
Narod koji je u borbi za slobodu rizikovao sopstvenu egzistenciju, doveo sebe na ivicu istrebljenja, sada tu osvojenu slobodu ne samo da bagateliše, već i otuđuje od sebe.
Vučićeva Srbija je državoidni Frankenštajn: Lični stav Aleksandra Dikića
Mi smo danas lišeni i unutrašnje i spoljašnje slobode. Još gore, mi pristajemo na to.
Mi smo svojevoljno neslobodni.
Opet, ne govorim o pojedincima, već o zajednici, o većini.
Da, većina ne želi da bude slobodna, jer sloboda pretpostavlja zrelost, podrazumeva odgovornost i zahteva snagu duha.
Mi nismo stvorili društvo koje bi podsticalo bilo šta od navedenog.
Danas napreduju podanici, forsiraju se lakeji, po pravilu pobeđuju oni koji ne poštuju pravila.
Iz takve baze neće se roditi Volter, već Vulin, neće uspeti Bekon, već Beko, neće vladati DŽeferson, nego Vučić.
Pomenuti američki „otac nacije“ je pre četvrt veka izjavio – ako treba da biram između vlade i slobodnih medija, uvek bih izabrao ovo drugo.
Nekim narodima, ili njihovim elitama, još tada je bilo jasno da je sloboda medija, pored opšteg prava glasa, temelj moderne demokratije. Nama je to još uvek terra incognita.
Ima li spasa? Kako iz kvaziotmenog preći u konstruktivni pesimizam?
Gde je srž problema, tu je i začetak rešenja.
Svojinska struktura društva analogna je političkom sistemu, odnosno on je nadgradnja vladajućim proizvodnim odnosima.
Može biti samo bolje… ili ostaje isto: Lični stav Aleksandra Dikića
Dok je Srbin bio vlasnik svoje zemlje, svog proizvoda i svog radnog vremena on se borio za svoju slobodu boreći se tako za svoj način života.
Ta sloboda podrazumevala je slobodu od visokih poreza, nepravednih nameta, zelenaških kamata, slobodan pristup stranom tržištu, sigurnost prometa roba i usluga, slobodan izbor onih koji upravljaju zajedničkom kasom.
Za tu slobodu se borio Srbin maloposednik, poljoprivrednik, građanin, birač, po potrebi ratnik.
Za tu slobodu je potrošio ceo devetnaesti vek. Ali, vremenom se ekonomska osnova menjala, Srbija se industrijalizovala, sitni posedi prelazili u ruke veleposednika, seljaci postajali radnici, posednici postajali proleteri, gradovi se širili, dok su se građanske slobode sužavale.
Jer sloboda ne zavisi od veličine države ili gradova, već od veličine poseda, odnosno lične imovine.
Danas su i unutrašnja i spoljašnja sloboda organski vezana za pitanje imovine.
Vučić nije otvorio nijednu „srpsku“ fabriku, nije doveo nijednog „srpskog“ investitora, nije podigao nijedan „srpski“ kredit.
Otvorio je vrata stranom kapitalu i Srbiju prepustio kao brisani prostor međunarodnim špekulantima. Srbija je kolonizovana, a kolonizatoru ne trebaju građani, već roboti, nije tu da širi slobodu, već tržište, nije tu zbog razvoja, već zbog profita.
U Srbiji se čak i deca spremaju na robotski rad preko dualnog obrazovanja, dok za rad u fabrikama kojima se Vučić toliko hvali nije potrebna ni srednja, a ponekad ni osnovna škola, već obuka koja traje nekoliko nedelja.
Nekoliko nedelja za monotoni, beživotni rad od nekoliko decenija.
Takav radnik odviknut je od slobode. Takav radnik ne razmišlja o izborima, jer izbora nema. Izbor mu je odavno oduzet kada mu je oduzeta imovina, a ostavljen mu samo prazan stomak. On nije izabrao, on je nateran da postane moderni rob, jer je ropstvo je lakše od borbe za slobodu.
Za to smo i mi krivi. Sami smo promovisali život kao vrhunsko dobro, kao neprevaziđeni ideal, kao neprocenjivo bogatstvo, život po svaku cenu, pod svim uslovima.
Cena je plaćena, i to slobodom. Umesto života dobili smo životarenje, umesto ljudi dobili smo krdo, umesto slobode dobili smo zalogaj.
Nemamo slobodne ljude, nemamo slobodne medije, nemamo slobodno tržište.
Navikavanje na zatvorske frizure: Lični stav Aleksandra Dikića
Vučić je domaće tajkune, poput svog idola u Kremlju, ili naterao na lojalnost (Kostić, Karić, Beko), ili dehumanizovao (Mišković, Šolak).
Onemogućio je bilo kakvu privatnu inicijativu (osim one koju može da kontroliše i iskoristi), jer bi ti privatnici, osim u finansijsko, ulagali i u političko tržište, a to znači konkurenciju, a to znači slobodu izbora, a to kod njega pali crvene lampice!
Nema slobode bez razloga da se za tu slobodu boriš! Opozicijo, moraš ponuditi Srbiju za koju se vredi boriti!
Moraš imati bolju ponudu od Vučićeve. Da bi Vučića promenila, moraš promeniti Srbiju iz koje je ponikao.
Otrov koji on širi venotokom našeg društva možeš pobediti samo jednim antidotom – slobodom!
Za slobodu se vredi žrtvovati, sloboda nije skupa, preskup je život u neslobodi.
Sloboda se isplati!
Autor je lekar toksikolog
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
Ime *
Komentar
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Rami G Khouri
Nikkei Editorial
Ali Fathollah-Nejad
visit website
