Tresli se izbori, rodio se miš. I zahladilo je za goleme antirežimske proteste, realno govoreći. Sezona je praznika, pa valja žvakuljati hladnu prasetinu i prorusku salatu u toplini doma svoga. Jer, uprkos nesumnjivim zloupotrebama i nagoj izbornoj krađi, ostaje utisak srbijanske opozicije koja je kilava, nezanimljiva, jalova i impotentna. Zašto je to tako?
Prisetimo se nedavne prošlosti – iste one koja upadljivo traje i nikako da umre. I Slobodan Milošević je grubo kontrolisao medije i pretvorio ih u odurnu propagandu. Tada nije bilo interneta i kablovske televizije, već jedino nezavisne štampe i radija (Naše Borbe i Danasa, Vremena i Radija B92) sa mnogo ograničenijim dometom nego danas.
Pa građani internete sada radije koriste za Nestorovićeve teorije urote, umesto za objektivno informisanje i odistinsko organizovanje. A Milošević je opoziciju takođe etiketirao kao domaće izdajnike i strane plaćenike, te snage haosa i bezumlja. I imao svoje zadrte sledbenike kao Slobine svedoke, od seljaka i penzionera do lekara i akademika, pa šta? Živeti slobodno je tada značilo borbu protivu tog medijskog i sociokulturnog balona.
Naime, biti opozicija režimu 1990-ih godina je bilo nekako – kul. Urbano, moderno, i vaskoliko interesantno, zar ne? Opozicionarstvo je tada imalo drugačiju priču ili narativ, i za koji su ljudi hrabro gutali suzavac i odvažno trpeli pendreke po kičmi. Možda i zato što je to zaista bila opozicija, odnosno stvarno – protivljenje politici vlasti?
A beše podjednako opasno, ako ne i opasnije nego sada. Dođavola, Ćuruviju i Stambolića streljao je režim. Dvaput su pokušali da ubiju jednog lidera opozicije (besmrtnog Vuka Draškovića), a drugi (potom ubijeni Zoran Đinđić) je jedva pobegao u Crnu Goru.
Uprkos takvoj represiji, građani su ponosno furali zastave opozicionih partija, SPO i DS, a zatim i koalicija Zajedno i DOS (uz one četničke, Ferarija, ali i EU) kao nešto Drugo i Drugačije od mejnstrima.Pola miliona ljudi je na ulicama protestno proslavilo tzv. srpsku Novu godinu gregorijanske 1997. uz Đorđa Balaševića, Partibrejkers i Lav Hanters. Drugim rečima, opozicija je takođe bila progonjena, ali je zato bila ubedljiva i seksi. Zašto danas nije? I šta joj tačno fali?
Nemir božji
Glavna falinka opozicije u Srbiji jeste organizaciona ili infrastrukturna. Što znači lokalne odbore, koordinaciju, vertikalnu hijerarhiju, kao i horizontalnu umreženost. Uz zdušnu ispomoć vlasti, opozicija se doslovno raspala u periodu 2012-2022. sa svim svojim cepanjima, preletanjima, zađevicama i sujetama. Tadić, Jeremić, Đilas, Tepić, Aleksić, Jovanović(i) i ostali, samo su kilavi recidivi nekada moćne DS, odnosno DSS, LSV, LDP i G17. I pojedinci umesto partija. Dakle, umesto osnaživanja stranačkih kapaciteta i zbijanja redova pred političkim hegemonom, na delu je bilo rastakanje partija na subatomske čestice, odnosno na razne pokrete i strančice koje postoje samo na Tviteru, umesto u stranačkim prostorijama gde se bistri politička akcija.
Međutim, ovo je samo deo jednačine. Organizacija ili infrastruktura ne padaju sa neba, već neko prvo mora da bude privučen vašim – politikama. Aleksandar Vučić je u pravu u toj jednoj stvari: politika opozicije je mahom jedno Vučiću, pederu.
Okej, on je samoga sebe nametnuo kao centralnu temu politike i erotike, prirode i društva, pa opozicija nema mnogo izbora. Ali, to znači i da opozicija govori i pleše po njegovim pravilima igre. A Vučić tu pobeđuje na iskustvo. Dok građane već deset i kusur godina plaši bivšom vlašću, iako je samo Dragan Đilas preostao kao kakva-takva figura bivših (Tadić i Jeremić su, hvala svevišnjem, otpuzali u nebitnoću).
U međuvremenu, novih lica opozicije je bilo tušta i tma, poput Boška Obradovića, Saše Radulovića i Saše Jankovića, a relativno novi su i Marinika, Miki i Mika, odnosno Zeleno-levi front – pa opet šipak. O tome je najbolje pisao Boris Dežulović za srpsko-zagrebačke Novosti: „U uzbudljivoj novoj Srbiji uvek nove partije i uvek nova lica izlaze na uvek iste izbore decembra 1990. I svađaju se ko će kao veći hrišćanin i Srbin pre na Kosovo“. Imamo i previše novih lica i partija, ali premalo novih politika.
Srpski majdan?
I onda, šta fali opoziciji, osim slobodnih medija i poštenog brojanja birača i glasova, naravno? Opozicija nema dobru – priču. A tačno najlošija priča koju je opozicija mogla da smisli je da naprednjački prećutkuje izjašnjavanje o NATO, sankcijama Rusiji, destabilizaciji Crne Gore i Bosne i Hercegovine, pa čak i integraciju Srbije u EU. Jer to je suvereni teren Vučića, Vučićevića, Vučevića i ostalih Vulina
. Gotovo dirljivo je koliko opozicija kritikuje američkog ambasadora Hila ili izvestioca EP za Srbiju Vladimira Bilčika – ali tačno nikad ruskog ambasadora Bocan-Harčenka ili Mariju Zaharovu, a koji otvoreno bogorade protiv srbijanske opozicije. Isprobana je Nit smrdi, nit miriše politika i nije upalila. Zašto i dalje smatramo da razgovor o emotivnim i gorućim temama neće imati značajnog odjeka kod birača? I koji oduvek glasaju srcem i preponama, a ne razumom?
Potrebno je progovoriti i o Evropi i Rusiji, ali i Vukovaru, Sarajevu, Srebrenici, Račku, pa i Cetinju i Banjaluci, odnosno krivici, odgovornosti i pomirenju. Glasači žele vaučere u banji, ali im te vaučere već daruje vlast. Međutim, glasači nasušno žele i – mir u regionu. A to im nije ponudio niko.
Uprkos nasilju i medijskom mraku, veliki broj građana Srbije i dalje razmišlja relativno trezveno i realno. A oni nemaju za koga da glasaju. Prema raznim istraživanjima, oko polovina građana Srbije jeste za ulazak u EU, i većina ispitanika Kosovo ne ističu kao relevantnu temu za sebe i svoju porodicu. Uprkos Putinu, oko pet odsto građana su za ulazak Srbije u NATO. Što jeste tanko, ali opet više od cenzusa koji ne preskaču rusofilni Jeremić (0.9 odsto) i ostali Zavetnici (2,8) iz Kremlja, zar ne? A gde se dede ovakva politika? I zašto je niko u Srbiji ne gradi opet ili ispočetka?
Drugim rečima, imamo – birače bez stranke. Podjednako su neophodne i odistinske leve politike, o čemu je pisao politički filozof Filip Balunović. Krhka nenacionalistička opozicija ili građanska levica u Srbiji (ZLF, PSG, Zajedno) se verovatno nasankala svrstavanjem uz metiljave centriste koji nemaju autentičnu, prepoznatljivu i zanimljivu politiku, odnosno priču. Pa sada imamo opoziciju koja radije kukumavči, nego što menja i predlaže nešto odistinski drugačije. Koja štrajkuje glađu umesto da štrajkuje – generalno.
Nenad Čanak je kod (nažalost) Milomira Marića rekao jednu veoma razboritu stvar. A to je da su Jugoslaviju pravili ljudi koji su odrastali i formirali se u Austrougarskoj, a demokratsku Srbiju ljudi koji su odrastali i formirali se u SFR Jugoslaviji. Dakle, političari i akteri koji su imali jedan pluralistički i multietnički svetonazor, te kosmopolitski pogled na svet. Pa i jednu širinu duha, za upadljivu razliku od današnjih opozicionara i današnjih studenata, rođenih oko 2004.
Zašto pijemo?
I koji nažalost ne pamte, ne znaju i ne umeju bolje od podgrejanog srpskog sveta. Zato je moguće da najnoviji lider opozicije bez blama izjavi da je „nasilje u Srbiji počelo ubistvom Olivera Ivanovića“ 2018. Naprosto, antievropske i društveno konzervativne građane u Srbiji već komotno pokriva Vučić sa politikom Zapadu, pederu.
Ume li opozicija drugačije od toga? Politika je i politika simbola. Opoziciji u Srbiji fali Evrope kao simbola Zapada, i koju oni radije kritikuju. Fali joj i simbola Petog oktobra, kojeg se skaradno stide. Opoziciji fali političkih muda za otvaranje centralnih pitanja o budućnosti i prošlosti koje tište naše duboko društvo. Iako je 2000. protivu Miloševića taktički (pogrešno) bio isteran nacionalista Koštunica, građani su tada veoma dobro znali za kakvu politiku glasaju, i za šta rizikuju pendrek po bubregu.
A to je miroljubiva Srbija u Evropi i regionu, odnosno Srbija kao deo sveta. I koju danas više nema ko da ponudi kao – opoziciju.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
Ime *
Komentar
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Rami G Khouri
Ali Fathollah-Nejad
Nikkei Editorial
visit website
