Ako je pitanje plaši li se Vučićev režim spoljne istrage decembarskih izbora, odgovor je – da, ti se ljudi boje.

Plaše se jer su sami izazvali svoj strah, nije im ga niko naturio, najmanje opozicija.

Uplašili su sami sebe, iz nehata, tada kada je glavni partijski pravnik Vladimir Đukanović saopštio na Iksu, da je sada suveren gospodar onaj ko rukovodi istragama, taj ko ih kontroliše, pokreće ili obustavlja.

Istage su ključne, a ne vanredna stanja, kako se nekad pisalo, u vreme Đinđića.

Prosuvši tu ideju, Đukanović je kod naprednjaka zakotrljao grudvu straha, iako je to možda potpuno glupo i besmisleno, iako je to možda samo njegov lični doživljaj, potpuno razumljiv s obzirom na to čiji je sve branilac na sudu.

A tu su i bauci novije prošlosti, jer Vučićev režim je uspostavljen upravljanjem nad krivičnim istragama od 2012. do 2014, za šta je kao uvod poslužilo ozbiljno pominjanje u evropskim dokumentima o Srbiji „istrage 24 sporne privatizacije“.

Ali dok reč „istraga“ budi paniku nečiste savesti kod režima, to se ipak, ne mora odraziti na birače.

Režim je uspeo naime, da uspešno očisti i umrtvi prostor na političkoj desnici, tamo gde bi mu birači otišli. Koliko pre godinu dana tu je vrvelo od skupova, meteža u Skupštini, pružanja otpora francusko-nemačkom planu…

Rezervna država

Bilo je hapšenja, bilo je vere u rast, bilo je angažovanja desnih intelektualaca, od kojih većina politiku shvata kao mehaniku – a to je da postoji samo logično opredeljivanje po kome je dva plus dva uvek četiri.

A birači se pre opredeljuju hibridno, tako što recimo ne vole broj četiri, tri im je uvek srećan ali ne veruju više u sreću, te bi im onda bilo sasvim u redu da je dva plus dva ustvari jedan.

Posle decembarskih izbora umesto jačanja, desnica je potpuno oslabila. Boško Obradović je poslat napolje iz javnosti na neko vreme, to je trik da bi nakon narednog pojavljivanja opet donekle bio „nov“, jer on je režimu potreban kao uvek nov, koji će uvek u svakoj političkoj krizi da uradi baš i jedino ono što nikako ne bi trebalo.

Milici Đurđević Stamenkovski je dodeljena uloga da politički dotuče Miloša Jovanovića iz Novog DSS-a, pošto joj je režim zauzvrat uzeo svaku šansu da ikada postane srpska Đorđa Meloni.

Miloš Jovanović je preuzeo doskorašnju poziciju Vuka Jeremića, tako da će biti ranjiv i iz pravca desnog krila SPN (Ponoš i Ćuta), što će ga držati u čvrstoj zamci.

Najzad tu je i Branimir Nestorović koji suštinski i nije izneverio svoje birače, jer su oni od njega očekivali da bude rušilac, sad što je on srušio sopstveni desni pokret, ipak se rušenje dogodilo, zar ne?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Ime *

Komentar