Minula nedelja, kako biva, donela je još svakojakog mulja našem dnu, gde se takvi nanosi odmah skuće i uklope u pejzaž – ali je prema nama bila nemilosrdnija u onome što je odnela. Goran Petrović, tkalac priča, više nije tu.
Tih i odmeren kakav je bio, on tu razliku ne bi isticao. Ako išta, verovatno bi rekao da se s naše kolektivne fotografije izopštio još odavno, preselivši se u sitničarnicu gde zalaze samo tragači za skrivenim; bučnom svetu odovud izloga tog dućana, užurbanim prolaznicima po kaldrmama životarenja, teško da se išta promenilo. Suviše su obuzeti sopstvenim ljuspanjem da bi zaokruživali razlike.
Nismo se mnogo poznavali. Našao sam se za istim stolom s velemajstorom tančanja reči svega nekoliko puta.
„Dugo se nismo videli”, kazao sam poslednjom takvom prilikom, „Kako si?” Zamislio se. Ne nad odgovorom. Samo nad vremenom.
„Ima koja godina”, dometnuo sam. „A pa onda sam sigurno gore nego tad”, kazao je i osmehnuo se, zaličivši mi na svoje pisanje: bio je to blag osmejak, pamuk nalepljen na neku drugu, oporu javu.
„Pa, bar ne tapkamo u mestu”, crnohumurno primetih, kao i uvek kad ne znam šta bih rekao.
Ironija mi je vazda pouzdano ubežište, dok god je nezlobiva kao osmeh Gorana Petrovića.
Ko mi ne veruje, nek pogleda bilo koju sliku na kojoj se smeši.
Povući se iz halabučnog besmisla kojim smo opkoljeni zvuči kao nasušno logična odluka kada se u nama nataloži dovoljno ogorčenosti da već i samo prisustvo u ovakvoj stvarnosti razumemo kao oblik saučesništva.
Gorana sam upoznao u foajeu pozorišta, posle jedne predstave našeg zajedničkog prijatelja Kokana Mladenovića, dok ga se još moglo sresti tako javno.
Plava poplava
U godinama koje su došle, sasvim je emigrirao u privatnije kružoke, koji su ponekad bili zajednički.
Nije čudo: naklonjen takozvanom magijskom realizmu, ukinuo je sebe svetu koji je sve više gubio smisao za realizam, kamoli magijski.
Nije, kažem, čudo, ali je začuđujuće nelako: meni se i dalje ukazuje kao ostavljanje cigareta – znaš da treba i da bi bilo zdravo, tu i tamo pokušaš, ali ne uspeš i pripališ sledeću.
Kao ni od njih, još nisam uspeo da odustanem od zemlje koja me truje.
Katran me još nije sasvim zasenčio, onako kako Gorana jeste: kada bismo propričali o okolnostima svakodnevlja, on bi najpre dugo ćutao i slušao sabesednike s pažnjom; onda bi progovorio, i iz njega bi izbilo nešto što nalikuje ljutnji, ali to zapravo nije.
Bilo je suviše prorađeno, suviše odležalo da bi se ospoljilo grmljavinom. Ne, bilo je to brižljivo sročeno, stilski izbrušeno gađenje – ali gađenje.
Fino istesane, kratke a bolne replike o dubini nepopravljivosti u koju smo dospeli ne uočavajući razlike dok se još moglo.
U tim trenucima, još više me je strašila sličnost: ovo je, mislio sam sa strepnjom, mesto na koje ću stići taman za tu razliku u našim godinama i udomljenom katranu.
I zaista, ovde obitava više stvarnosti naguranih na isti prostor. U koju ćemo se naseliti – zavisi od našeg razumevanja šta se dešava.
Od našeg čitanja. U jednom od svojih najpoznatijih romana, Goran Petrović govori o fenomenu „potpunog čitanja”: oni koji istovremeno a podjednako pomno čitaju istu knjigu – srešće se u njoj. Što ste bliži potpunom čitanju ovdašnjice, to ste iz nje izgnaniji.
Iz zagađenosti u zgađenost.
Tamo ćete, ako je za utehu, sresti sebi slične. LJude koji i dalje ne razumeju kako smo sljuspali sebe sa sebe.
Kako nismo primetili razliku, trenutak kad smo počeli da postajemo društvo u kojem deca umiru jer, odlukom roditelja, nisu primila redovnu vakcinu.
Trenutak kad su se požari suviše učestili kao način da neki objekti nestanu i oslobode mesto novim, volšebno već isplaniranim.
Useljavanje nade
Trenutak kad Predsednik, u novinskom naslovu koji je valjda vrhunac teško pojmljive bizarnosti, izjavi: „Nemamo dece, pa brine i vladika Pahomije.”
Nismo popisivali razlike dok su bile manje, i njihov inventar se prenakrcao. Sad bi jedina istinski vidna razlika bila da se izdobrimo nazad u ljude, kad bismo samo našli snage. Kad katran ne bi bio tako prokleto lepljiv.
Goran to nije dočekao, a da li ćemo mi… kada o tome razmišljam, napipam na licu osmejak nalik onom njegovom.
Dobrostiv, ali od muke. Gospođa Panić, jedna njegova junakinja, opsesivno je oko sebe uočavala razlike i zaokruživala ih karminom.
„Ha, mislili ste da nisam primetila! Jedno pričate, drugo radite”, govorila je. Sve dok nije završila u jednoj psihijatrijskoj ustanovi.
Potom sledi pasus koji mi se zauvek ugravirao s unutrašnje strane lobanje: „Izdahnula je jednog jutra, naga, sasvim prekrivena slojem karmina, mora biti da je razliku zaokruživala cele noći.”
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
Ime *
Komentar
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Ali Fathollah-Nejad
Rami G Khouri
Nikkei Editorial
visit website
