Kažu da vreme leti sve brže što si matoriji, i nije neistina: dragi moji, verovali ili ne, ovo što upravo čitate je moja jubilarna stota kolumna u Danasu.

Taj moj nedeljni lični utisnik trudi se da gorčinu pretopi u nešto nadežno, ponekad posoljeno ironijom, ali nikad cinizmom, jer cinizam smatram ozbiljnim duševnim otrovom. Ono jes, ko se nada, taj se često i razočara – ali bolje provesti bar neko vreme u predelima nadanja nego sladostrasno podj**avati iz klisure ciničarenja gde sunce nikad ne zalazi. Naravno, i jedno i drugo teži da dosegne realizam, i tu je cinik u žestokoj prednosti: on tvrdi da će se sve jednog dana završiti loše, a kad se sve uzme u obzir, ta prognoza ne može da promaši – nešto kao ono da sat koji je stao ipak pokazuje tačno vreme dva puta dnevno.

Zanos vukljanja za nos

Taj se sat ruga ovom koji se danonoćno vrti ukrug, taj sat primećuje uzaludnost kazaljskog propelerisanja, što možda jeste tačna slika jalove cikličnosti nade, nije da nismo istorijski proverili. ALI. Decembar je stigao, a sa njim i šansa da se ova odvratna godinetina završi preokretom. A to zavisi od toga kojem ćemo se carstvu prikloniti: ciničarenju ili nadi da ipak možemo kao društvo da se ispravimo, uspravimo i........

© Danas