Opozicija u Srbiji doživela je ubedljiv poraz na prethodnim parlamentarnim i lokalnim izborima, izuzimajući izbore za Skupštinu grada Beograda.

Izborni rezultati kako na nacionalnom, tako i na lokalnom nivou, pokazuju takođe i da su poražene sve opozicione političko-medijske strategije opozicionih političkih delatnika: od negativne opsesije predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, moralističkog evroreformizma, instant nacionalizma, zaključno sa ekološkim populistima.

Za razliku od prva tri pomenuta medijsko-politička obrasca, ekološki populizam je novijeg datuma i u velikoj meri se bazira na protivljenju rudarenju u Srbiji, posebno rudarenju litijuma koji je multinacionalna kompanija „Rio Tinto” otkrila kod nas 2004. godine.

„Sveti” medijski rat protiv „Rio Tinta” ugaoni je kamen ekološkog populizma, pri čemu je na bizaran način postao i odlika građanske „čestitosti” i kolektivne odgovornosti. Lokalni eko-populizam je skorašnjeg datuma i poklapa se sa ekspanzijom zeleno-levih pokreta na globalnom nivou, u eri takozvane postmoderne demokratije.

Ekološki populizam je politički stav odbijanja istraživačko-tehnoloških procesa korišćenja prirodnih resursa zbog diskutabilne, (ne)opravdane zabrinutosti za životnu sredinu. Pod parolom za „čist vazduh i vodu” i „u ime zaštite prirode i poljoprivrede”, promoviše se sprečavanje rudarenja kritičnih sirovina i minerala.

Kritične sirovine i minerali, među njima najviše bakar, litijum i zlato, ključni su prirodni resursi za zelenu tranziciju, a u slučaju litijuma i za industriju električnih automobila i prenosivih elektronskih uređaja.

Ekološki populizam u Srbiji primarno se vezuje za „medijsko politički rat” protiv projekta „Jadar” koji sprovodi napred navedena kompanija, uz najpre datu, a aktuelno suspendovanu, saglasnost Vlade Republike Srbije.

Uprkos velikom trudu opozicionih delatnika i njihove medijske „konjice”, ekološki populizam je nedvosmisleno poražen na prethodnim izborima.

Poraz eko-populizma može se sagledati iz šire političke i medijske perspektive. Za početak, treba prihvatiti „radnu hipotezu” antivladinih medija i opozicije, da su politički akteri na vlasti zastupnici rudarenja litijuma, a određene opozicione stranke i nevladin sektor ekološki samosvesni protivnici rudarenja litijuma i „ekskluzivni” zaštitnici........

© Informer