Kratak pokušaj promovisanja politike Milana Stojadinovića, velikog srpskog državnika i reformatora, sa tezom ’’ni rat ni pakt’’, završio se 1939. njegovim uklanjanjem pod pritiskom Britanaca i odvođenjem u internaciju. Posle pada Francuske pod nemačku čizmu, moćna anglofilska elita u Beogradu se okrenula Britancima. I to će biti ključna greška. Dok se nemačko-italijanska ratna opasnost nadvijala nad svetom, ’’gordom Albionu’’ je dobro došlo da pažnja Nemaca bude rasuta na širokom frontu i da neki drugi narod, u ovom slučaju srpski, postane topovsko meso. Kada su knez Pavle i njegovi saradnici pokušali da budu pragmatični i da se mimo svojih političkih sklonosti izvuku iz čeličnog zagrljaja britanskog premijera Čerčila, bilo je kasno. Potpisani protokol o pridruživanju Trojnom paktu, od 25. marta 1941, izazvao je revolt u srpskom narodu, generalno neraspoloženom prema ma kakvom obliku saveza sa Nemcima.

Usledio je puč 27. marta, u čijoj pripremi je učestvovalo više centara moći i različitih organizacija. Međutim, daleko najznačajniju ulogu su imali Britanci koji su ’’podmazali’’ srpske oficire i političare, izvesno i neke crkvene glavare. Seton Votson, britanski profesor univerziteta i odličan poznavalac prilika u Jugoslaviji, rekao je: “Mi smo ulazak Jugoslavije u rat platili pola miliona funti, pa ne dugujemo Srbima ništa”. Slično je izjavio i Vilijam Donovan, otac američke CIA-e, čovek koji će se januara 1941. naći u Beogradu i upoznati ključne pučiste: “Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941, jer smo mi tu revoluciju kupili”.

Narodno nezadovoljstvo 27. marta pretvoreno je u........

© Informer