Kada su Arapi u Hebronu ubili 69 Jevreja zbog glasina da nameravaju da zauzmu Brdo hrama u Jerusalimu, Albert Einstein je 25. novembra 1929. uputio pismo cionističkom lideru Chaimu Weizmannu u kom je napisao: “Ako se pokaže da nismo sposobni da postignemo pošten dogovor i saradnju s Arapima, onda iz ovih 2.000 godina stradanja ništa nismo naučili i zaslužujemo sve što nas čeka.”
Benjamin Netanyahu je ne samo političar već i istoričar, ali izgleda da nije naučio ništa iz dva melenijuma jevrejskog stradanja. Odlučan je da u ratu u Gazi, najdužem od stvaranja Izraela 1948, ne samo “uništi” islamistički pokret Hamas već i da Palestincima ugasi poslednju nadu da će jednog dana imati sopstvenu državu.
Rat je ovih dana prešao granicu od stotinu dana trajanja, a izvesno je da se kraj ne nazire jer Izrael ni posle ubijenih 24.000 Palestinaca, mahom žena i dece, nije ostvario ciljeve da uništi Hamas i da oslobodi sve taoce koje je militantna palestinska grupa uzela tokom masakra 7. oktobra, kada je ubijeno 1.200 nedužnih civila. Do sada je misija oslobađanja talaca tek polovično ostvarena. Tokom primirja u novembru 105 talaca je razmenjeno za 240 palestinskih zatvorenika, ali još oko 130 je u rukama Hamasa i Islamskog džihada.
Čitajte kolumne Boška Jakšića:
Izraelski premijer je tokom 15 godina na vlasti u značajnoj meri javnost svoje zemlje okrenuo udesno, a šokantan Hamasov udar u kome je stradao najveći broj Jevreja od vremena holokausta homogenizovao je Izrael do te mere da vlada uverenje da ono što ne može da se reši silom, može da se reši još većom silom.
Razorna svakodnevna bombardovanja i granatiranja, tenkovski prodori ne samo što su odneli više od jednog procenta stanovništva Gaze od 2,3 miliona već je 85 procenata raseljeno iz svojih kuća koje su uništene, kao i bolnice i džamije. Blokada dopremanja hrane, vode, goriva i lekova izazvala je nezapamćenu humanitarnu krizu u jednom od najsiromašnijih delova arapskog sveta. Četvrtina ljudi suočena je sa ekstremnom glađu, procenjuju agencije UN-a i Izrael optužuju za sistematsko sprečavanje doturanja pomoći.
Gaza je prošla tragičnije od sirijskog Aleppa ili Mariupola pod ruskim bombama.
“Pravo je vreme” da Izrael uspori sa svojom ofanzivom i da balansira između uništenja islamista i smanjenja intenziteta borbi kako bi se izbegle masovne žrtve, poručuje Bela kuća, ali Netanyahu se ne obazire čak ni na savete svog najvećeg strateškog saveznika. Premijer se drži borbenog kursa koji je Izrael odveo na optuženičku klupu pred Međunarodnim sudom pravde (ICJ) u Den Haagu.
Južna Afrika, koja pamti koliko su cionisti podržavali režim aparthejda, podnela je tužbu za kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida usvojene decembra 1948. pod uticajem holokausta. Izrael je potpisnik iako nije član ICJ-a. Genocid po definiciji predstavlja nameru da se “fizički uništi, u celini ili delom, nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa”.
Vlasti u Pretoriji, poznate kao glasni borac za prava Palestinaca, u dokumentu od 84 strane tvrde da su izraelske akcije “genocidne po svom karakteru jer imaju za cilj uništavanje značajnih delova” Palestinaca u Gazi, zahtevaju plaćanje reparacija i sredstva za obnovu onoga što je uništeno. Izrael se takođe optužuje za ratne i zločine protiv čovečnosti, a podnosioci tužbe zahtevaju hitan prekid vatre.
Svet u najvećem delu ne pravda Hamasove teroriste, ali saoseća sa Palestincima. Kao što ne smatra da su Izrael ili Jevreji genocidni, već desničarska vlast koju ne zanimaju marševi solidarnosti sa Palestincima širom sveta, kritike zbog neproporcionalne upotrebe sile, čak ni tužba za genocid.
Zato izraelsko Ministarstvo spoljnih poslova kaže da je proces u Haagu “jedna od najvećih predstava hipokrizije u istoriji”. Poslanik stranke Religioznog cionizma govori o “cirkusu antisemitizma, zla i hipokrizije”, a Južna Afrika se optužuje kao “pravna ruka Hamasovih terorista”. Ambasador Izraela u UN-u ljutito je izjavio da proces pomaže Hamasu, “nacistima našeg doba”, i da bi trebalo suditi UN-u zbog saučesništva u “mržnji i ubistvima”.
Pretorija uzvraća da ima široku podršku, uključujući 57 članica Organizacije za islamsku saradnju ili 22 članice Arapske lige. Izrael se uzda u SAD i zapadne zemlje koje podržavaju njegovo pravo na samoodbranu i ne vide genocid. Kina, Indija i Rusija - koja je takođe pred ICJ-em suočena sa optužbama za genocid u Ukrajini - uglavnom ćute.
Proces pred većem od 15 sudija može da traje godinama, iako će mišljenje o prekidu rata morati da bude dato u skoroj budućnosti, ali ICJ nema načina da primora Izrael da ga poštuje. Čak i ukoliko se ode pred Savet bezbednosti UN-a, očekivan bi bio veto SAD-a.
Dokazivanje namere genocida je složen proces, ali čak i da ne bude dokazan, na Izraelu ostaje moralna mrlja. Neće se zaboraviti izjave ekstremnog krila religioznog cionizma -Netanyahuovih koalicionih partnera - koji rat u Gazi doživljavaju kao mesijansko ispunjenje sudbine jevrejskog naroda. Nema genocida ukoliko je to deo božijeg plana.
“Moramo da se vratimo u Gazu. Nadam se da nećemo platiti visoku cenu, ali to je cena koju moramo da platimo kako bismo ostvarili da u Gazi bude 100.000 ili 200.000 Arapa, a ne dva miliona”, kaže ministar finansija Bezalel Smotrich. On i ministar unutrašnje bezbednosti Itamar Ben-Gvir predlažu raseljavanje 2,3 miliona Palestinaca. Ministar odbrane Yoav Gallant izjavljivao je da je “izgladnjivanje jedini način da se eliminiše vlast Hamasa”. Bilo je i poziva da “Gazu treba razoriti”, da je “opcija” atomska bomba ili da “u Gazi nema nevinih”.
Ostvaren je širok konsenzus da Hamas treba uništiti da se više ne bi vratio na vlast u Gazi koju je preuzeo 2007. Ultradesni religiozni cionisti i radikalni nacionalisti smatraju da je debata o civilnim žrtvama, zakonima rata i humanitarnoj pomoći gubljenje vremena. Gaza je Amalek i treba je zbrisati sa lica zemlje.
Tako je Netanyahu, iako sekularnih opredeljenja, podlegao atmosferi i pozvao se na Stari zavet. “Kada ti Gospodin, Bog tvoj, dade počinak od svih tvojih neprijatelja oko tebe, u zemlji koju ti Gospodin, Bog tvoj, daje u baštinu da je zaposedneš, izbriši pod nebom spomen na Amaleka. Nemoj to zaboraviti”, citira premijer Knjigu Samujlovu koja pominje nomadsko pleme koje je napadalo Jevreje. “Sada krenite i udarite Amalečane i potpuno uništite sve što imaju: i ne štedite ih, nego pobij i muškarca i ženu, dete i dojenče, govedo i ovcu, kamilu i magarca.”
Poruka je jasna: konačni poraz Amalečana trebalo bi da bude upozorenje svima koji bi pokušali da osujete božiji plan. Sasvim su retki progresivni Jevreji koji pitaju: Kako možemo da očekujemo da drugi saosećaju sa nama kada ne uspevamo da saosećamo sa Palestincima?
Rezultata koje je Izrael sa svojom nadmoćnom armijom očekivao nema. Dok raste nepoverenje javnosti naviknute na brze pobede, uvećava se i tenzija unutar izraelskog ratnog kabineta. Bivši i sadašnji ministri odbrane Benny Gantz i Yoav Gallant ne kriju neslaganja sa Netanyahuom. Tri su osnovne tačke razmimoilaženja: premijerovo odbijanje da raspravlja politički plan za Dan posle, kada se konflikt završi, odbijanje da zvanično proglasi treću fazu rata i situacija na jugu Libana. I Gantz i Gallant su protiv širenja konflikta.
Netanyahu je uspeo da uzdrma poverenje u armiju i političko liderstvo i biće to dugoročni legat ovog rata. Danas tek svaki peti Izraelac smatra da premijer može da ostvari pobedu, a blizu 70 procenata ne veruje da je on sposoban da obezbedi oslobađanje talaca.
Mnogi čekaju da se rat završi kako bi se obračunali sa liderom desnog Likuda koji se, za razliku od šefova vojnih i civilnih obaveštajnih službi, nikada nije izvinio za propuste 7. oktobra. Njegovu poziciju može da uništi načelnik Generalštaba Herzi Halevi ukoliko, kako piše jedan izraelski list, Gantz preda kopiju svog memoranduma koji je premijeru uputio pre 7. oktobra u kome ga upozorava na mogući napad Hamasa.
Netanyahuu je potrebno da rat traje da bi izbegao odgovornost, ali i tri procesa za korupciju koja ga čekaju pred izraelskim sudovima. Zato želi da nastavi da podržava pola miliona jevrejskih kolonizatora okupirane Zapadne obale, gde je od početka rata ubijeno najmanje 350 Palestinaca, najviše u poslednje dve decenije. Da održava visok stepen tenzije prema Libanu, gde su svakodnevni okršaji sa šiitskim Hezbollasima. Da ima povod da Iran naziva “egzistencijalnom pretnjom” zbog podrške Hamasu, Hezbollasima i jemenskim Hutu pobunjenicima koji napadima na brodovlje koje plovi Crvenim morem ugrožavaju globalnu trgovinu.
Problem je što Netanyahu ostaje sve usamljeniji. Iran ne želi veći rat koji bi ga direktno konfrontirao sa SAD-om. Amerikanci takođe nisu za širenje sukoba. Predstoji, pre ili kasnije, rešavanje sudbine Gaze. Jasno je da Hamas više neće kontrolisati Pojas. Amerikanci predlažu da ga preuzme reformisana palestinska vlast predsednika Mahmouda Abbasa i da se otvore mirovni pregovori koji bi vodili stvaranju palestinske države.
Netanyahu je odlučno protiv. Dokle? Jedno je izvesno: posle ovog rata svet, Bliski istok, Izrael i Palestinci neće biti ono što su bili pre 7. oktobra.
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Rami G Khouri
Ali Fathollah-Nejad
Nikkei Editorial
visit website
