Ukoliko poželi da ne bude sankcionisan i izolovan, još malo vremena će Aleksandar Vučić moći javno da negira da se u Srebrenici dogodio genocid.
Sve ukazuje da je obezbeđena dovoljna većina članica Ujedinjenih nacija da 2. maja bude izglasana rezolucija koja će 11. jul proglasiti za međunarodni Dan sećanja na genocid koji su snage vojske Republike Srpske počinile 1995. u rudarskom mestašcu na istoku Bosne nad 8.000 nenaoružanih bošnjačkih muškaraca i mladića, posle čega su iz tadašnje zaštićene zone UN-a proterale 30.000 žena, dece i starih.
Čitajte kolumne Boška Jakšića:
Tačka dva nacrta rezolucije predviđa da se “bezrezervno osuđuje svako negiranje genocida u Srebrenici i poziva države članice da sačuvaju utvrđene činjenice, uključujući i kroz svoje obrazovne sisteme, razvijanjem odgovarajućih programa, takođe u znak sećanja, u cilju sprečavanja revizionizma i pojave genocida u budućnosti”.
Svet Srebrenicu nije zaboravio, ali mnogi bi u Srbiji da genocid gurnu pod tepih pa kliču vođi koji je kao deo ekipe Vojislava Šešelja crtao granice po Hrvatskoj, pretio da će za jednog ubijenog Srbina pobiti stotinu Bošnjaka, tumarao iznad Sarajeva sa “kišobranom” drške od 35 mm, bio ministar informisanja kod Slobodana Miloševića, a kasnije po Beogradu Bulevar Zorana Đinđića prelepljivao imenom Ratka Mladića.
Vučić je priznao da velike zapadne sile podržavaju rezoluciju koju podnose Nemačka i Ruanda, ali je obećao borbu. Borbu protiv koga i čega? Protiv 17 država koje su sponzorisale rezoluciju i očekivane većine od 193 članice Generalne skupštine UN-a? Borbu protiv odluke Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, tela koje pripada sistemu UN-a, koji je nedvosmisleno potvrdio da se u Srebrenici dogodio genocid?
Vučić jeste išao na poklonjenje žrtvama u Potočare 2015, kada je brutalno napadnut i jedva se izvukao, ali sistematski uporno izbegava da pomene reč “genocid”. Stvoren je ambijent u kome se javno pominjanje genocida tumači kao izdaja.
Govoreći nedavno u Mostaru, Vučić je insistirao da je Haški sud utvrdio da Srbija “ni na koji način nije odgovorna za genocid u Srebrenici, gde jeste učinjen užasan zločin”. Opa! Dogodio se genocid! Nije, potrudili su se odmah režimski mediji u Beogradu pa su brzo korigovali predsednika. U svim izveštajima stoji “navodni genocid”.
Na banjalučki miting “Srpska te zove” poslata je delegacija sa predsednicom Skupštine Srbije na čelu, a Vučić je imao ličnog emisara - sina Danila. Potom je aktivirana mašinerija države i zavedeno vanredno diplomatsko stanje.
Prvo je Vučić za New York poslao ličnog emisara Vuka Jeremića, lidera stranke koja se predstavlja kao opoziciona, da iskoristi stare veze iz vremena kada je bio predsednik Generalne skupštine. Onda se predsednik lično uputio za New York, gde je na prijemu za predstavnike stranih misija pri UN-u pozvao članice da ne glasaju za rezoluciju o Srebrenici.
Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić uputio je pismo svim zaposlenima u diplomatsko-konzularnim predstavništvima Srbije sa porukom da “nije moguće korišćenje odmora u narednom periodu” zbog potrebe “za aktivnim zastupanjem interesa na različitim nivoima po pitanju rezolucije o Srebrenici i zahteva Kosova za prijem u Savet Evrope”.
U Misiji Srbije pri UN-u formiran je poseban štab koji se 24 sata bavi rezolucijom. Tako je početkom aprila osnovana i radna grupa za sprečavanje ulaska Kosova u Savet Evrope. U Strasbourgu je bio fijasko. Kosovo ulazi u najvažniju evropsku organizaciju za ljudska prava i razvoj demokratije. Diplomatski debakl Vučićevog performansa će se ponoviti i u New Yorku.
Frontalno ratovanje naslanja se na nekoliko manipulativnih i lažnih teza. Borba protiv rezolucije predstavlja se kao borba protiv namere da se Srbi kolektivno stigmatizuju i označe kao genocidni narod, Republika Srpska za genocidnu tvorevinu koju treba ukinuti, a Srbija da plati ratnu odštetu.
Angažovana je i teška artiljerija Milorada Dodika koji genocid naziva “izmišljotinom”. Eto prilike da Mile, koji će 2. maj prkosno provesti u Srebrenici, još jednom “argumentuje” secesiju na kojoj uporno radi uz otvorenu podršku Moskve i simptomatično ćutanje zvaničnog Beograda. “Mi ne želimo da živimo sa narodom koji pokušava da srpskom narodu stavi tako sramnu etiketu koju uopšte ne zaslužuje.”
Sve to nema veze sa realnošću. Tribunal u Haagu utvrdio je da Srbija ni na koji način nije odgovorna za genocid u Srebrenici. Srpski narod nikada nije proglašen genocidnim, pa neće ni u New Yorku. Nijedna od sedam tačaka nacrta rezolucije UN-a nigde ne pominje ni Srbiju, ni Republiku Srpsku, ni srpski narod. Mogu političari da manipulišu, ali u međunarodnom pravu ne postoji kolektivna krivica.
“Niko ne demonizira Republiku Srpsku niti govori o kolektivnoj odgovornosti Republike Srpske ili srpskog naroda”, jasno stoji u zajedničkoj izjavi Kancelarije visokog predstavnika, Ambasade SAD-a i Kancelarije Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju u BiH iz 2018.
Zaklonjen iza falsifikovane premise, Vučić još tvrdi da će rezolucija region udaljiti od pomirenja i podići tenzije. Biće da je obrnuto: negiranje i nespremnost da se prizna genocid i odbijanje rezolucije samo uznemiravaju susede i predstavljaju sramno bekstvo od pomirenja. Da Vučić i kompanija ne negiraju ono što je zapisano u presudi Haškog suda, ničeg od ovoga ne bi bilo.
Interesantno je da su i u slučaju članstva Kosova u Savet Evrope i u predvečerje izglasavanja rezolucije o Srebrenici zvaničnici Beograda, od predsednika nadole, otvoreno priznavali da su šanse da Srbija uspe u svom blokatorskom pokušaju veoma male.
Čemu onda tolika halabuka? Zašto se Vučić toliko troši kada zna da efekta biti neće? Za unutrašnju upotrebu i lični rejting. On je na onom evolutivnom nivou kada misli da će drskim tonom da ispadne direktniji i iskreniji od svih drugih. Nacional-šovinista radikalskog pedigrea ne može a da se ne junači. Zle sile Zapada hoće da unište Srbiju, a on bi sebe predstavio ako treba i kao poslednjeg Mohikanca koji se bori za svekoliko srpstvo. Njegovi lojalisti po televizijama trube o “nepokolebljivom i neustrašivom” lideru. Sve je ovo samo jevtin paravan za prikrivanje ozbiljne postizborne političke krize u Srbiji.
Ova vlast Srbije, na nagovor iz Moskve, stalno spominje tenzije, ratove, sukobe i širi mržnju na Balkanu. Puna im usta mira i saradnje, a rade sve suprotno. Osvetoljubiva ljutnja nikada nije dobar saveznik. Politika uz vetar retko kome je donela koristi. Nema tog štaba ili radne grupe koji mogu da zaustave sunovrat srpske diplomatije koja zemlju sve dublje gura u mračne koridore izolacije. Da li su to “dubinske i suštinske promene” spoljne politike koje je nedavno najavio Vučić?
I za kraj nešto sasvim lično: mene predsednik Srbije ne mora da brani. Nisam učestvovao u njihovim svinjarijama.
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Rami G Khouri
Mort Laitner
Donald Low
Ali Fathollah-Nejad
Nikkei Editorial
visit website
