Džemil je u proleće 2006. godine montirao jednu reklamu u kojoj glumim sa svojom koleginicom Blankom, danas majkom dvoje divne dece, a koju je oblikovala upravo ova producentska kuća iz Sarajeva. Tada sam upoznao Muharema Hareta Osmanagića, legendarnog ratnog snimatelja, od kojeg ću učiti sa velikim žarom nekoliko meseci kasnije. Kada se otvorio Olimpijski bazen Otoka, a mi krenuli sa radom u našem, tek oformljenom gradskom klubu GKVS Sarajevo, Haretov sin Omar bio je jedan od naših prvih vaterpolo članova, mladih i talentovanih uzdanica. Hare je uz ostale tadašnje kolege i koleginice iz studija Flash, dakle Sašu, Čauša, Borisa, Sanjina, Dževada, Jasmina, Šekija, Amira, Emira, direktora Čengu i njegovu sestru Zumru uticao profesionalno i kreativno na mene, a ja kasnije na njegovog jedinog sina Omara. Kada je Hare preselio tog hladnog 19. januara 2023, Džemil je bio prvi koji mi je javio.
Nakon večere u hotelu Double Tree by Hilton Doha Downtown, vršnjaka i montažera Džemila sa jedne od najznačajnijih svetskih televizija, katarske Al Jazeere, sreo sam još jednom. Bio je to februar 2018. godine. Svakog drugog utorka u tom mesecu u Kataru se slavi nacionalni praznik Qatar Sports Day. Tog neradnog dana se u celoj zemlji održavaju mnogobrojne sportske aktivnosti. Na taj način i od tog trenutka ova mala poluostrvska zemlja postaje jedan veliki sportski kompleks (epicentar), arena, na kojem se igraju svi poznati sportovi (ekipni i individualni). Nisam baš siguran da igde na svetu postoji nešto tako i tome slično. Toga dana sam kao i mnogo puta do sada nosio svoju kameru i fotografisao.
Gotovo dve godine kasnije, tačnije drugog februara, Džemil mi se javio na email. Želeo je da dođe do ratnih fotografija rahmetli fotoreportera najstarijeg sarajevskog dnevnog lista Oslobođenje Hidajeta Delića Degija. Pre nego što sam napustio Sarajevo, moj poslednji dizajnerski uradak bila je upravo fotomonografija “Žene opkoljenog Sarajeva” gospodina Delića na koju sam izuzetno ponosan. Izdavač je Internacionalni teatarski festival MESS, za koji sam strastveno i predano radio od 2012. do 2017. Moj prvi radni dan u kancelariji na adresi Maršala Tita 54 bio je na dan mog rođendana, dakle 2. jula. Nekada se strast, htenje i lojalnost ne prepoznaju onda kada ti to najviše želiš, već kada se najmanje nadaš. Odavno sam prestao da se bilo čemu nadam, a moja strast je i dalje kao vatra plamteća.
Portret Džemila Hodžića uslikan u Dohi marta 2022. godine/Bojan Mustur
Za Džemilovu stranicu Sniper Alley Photo saznao sam preko portala Al Jazeera Balkans na kojoj je objavljen veliki intervju sa njime, kao i motivi koji su ga nagnali da pokrene ovaj vrlo važan projekat. Nakon pročitanog emaila, Džemilu sam poslao sve fotografije gospodina Delića koje sam imao i tako smo do danas ostali u prijateljskim vezama. Rekao bih da je to jedan vrlo neobičan odnos koji je, također, isprepleten nizom sudbinskih događaja koje samo univerzum može da priredi.
Pre nego što sam otišao iz Sarajeva, smatrao sam da gospođa Selma iz Ambasade Katara u Sarajevu treba da dobije primerak knjige “Žene opkoljenog Sarajeva”. Bila je to velika gospođa, a smatrao sam da svaka žena i majka u prokletom bosanskohercegovačkom ratu treba da imaju zasebno poglavlje u istoriji. Mnogo više od spomenika. Ta monografija je na neki način bila i moj legat gradu koji ponajviše volim, a mislio sam da je Selma jedna od onih lepih Sarajki iz knjige u koje su se zaljubljivali svetski fotoreporteri i novinari. Napisao sam i neku posvetu, tako me je moj otac učio, verujem da je bilo sa nekim stilom, ali doista se ne sećam šta sam tačno napisao. Valjda se nisam obrukao.
Krajem maja 2023. u bolnici Hamad morao sam da uradim kolonoskopiju. Nije bilo ništa ozbiljno, ali kako su već dve tetke dobile rak, od kojih je jedna umrla (tetka Raza), morao sam da se proverim. Tada sam upoznao tog čuvenog doktora Pašića. Bio je to jedan visoki gospodin, blagog i toplog lica. Od prvog trenutka kada sam ga video, znao sam da sam u sigurnim rukama. Nalaz je, srećom, bio uredan, negativan, a nakon pregleda smo i popričali. O svemu pomalo, a najviše o našoj Bosni, Tuzli i njegovoj sestri koju neizmerno voli. Oseća se to i danas nakon svake njegove izgovorene reči.
Selma, ta divna gospođa iz Ambasade Katara u Sarajevu, za koju sam mislio da je jedna od onih prkosnih Sarajki, njegova je sestra! Tog sunčanog i za mene jako sretnog dana u bolnici Hamad u mojoj Dohi shvatio sam da se sa posebnim razlogom kaže da je svet zaista mali.
(Sutra: Smrt tiho kuca na naša oronula vrata)
(IV)Gospodin Wael Dahdou i tračak nade za izgubljeno čovječanstvo: Prkos sarajevskih dama
14
0
08.03.2024
Džemil je u proleće 2006. godine montirao jednu reklamu u kojoj glumim sa svojom koleginicom Blankom, danas majkom dvoje divne dece, a koju je oblikovala upravo ova producentska kuća iz Sarajeva. Tada sam upoznao Muharema Hareta Osmanagića, legendarnog ratnog snimatelja, od kojeg ću učiti sa velikim žarom nekoliko meseci kasnije. Kada se otvorio Olimpijski bazen Otoka, a mi krenuli sa radom u našem, tek oformljenom gradskom klubu GKVS Sarajevo, Haretov sin Omar bio je jedan od naših prvih vaterpolo članova, mladih i talentovanih uzdanica. Hare je uz ostale tadašnje kolege i koleginice iz studija Flash, dakle Sašu, Čauša, Borisa, Sanjina, Dževada, Jasmina, Šekija, Amira, Emira, direktora Čengu i njegovu sestru Zumru uticao profesionalno i kreativno na mene, a ja kasnije na njegovog jedinog sina Omara. Kada je Hare preselio tog hladnog 19. januara 2023, Džemil je bio prvi koji mi je javio.
Nakon večere u hotelu Double Tree by Hilton Doha Downtown, vršnjaka i montažera Džemila sa jedne od najznačajnijih svetskih televizija, katarske Al Jazeere, sreo sam još jednom. Bio je to februar 2018. godine. Svakog drugog utorka u tom........
© Oslobođenje
visit website
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Rami G Khouri
Mort Laitner
Rachel Marsden
Donald Low
Bradley Blankenship
Ali Fathollah-Nejad
Nikkei Editorial
Abbas Juma
Michael Kwet
