Od marta 2022. godine svakog petka Una, Jelena i ja doručkujemo u istom restoranu, Sridan. Nalazi su u hotelu JW Marriott Marquis City Center Doha u West Bayu na drugom spratu. Tik uz njega je još jedan hotel, City Centre Rotana Doha. Oba zdanja su dugim, mirišljavim i prostranim hodnicima, te predivnim liftovima povezana sa City Center Doha Mall, pa je na primer vrlo lako doći do francuskog Carrefoura. Na trećem spratu centra (East Food Court) dominira restoran Balkan Food Factory sa mnogim slanim i slatkim poslasticama koji je u vlasništvu našeg Bosanca, gospodina Borovca.
Gospođica Una svoj doručak obično završi veoma brzo, a kako je nestrpljiva kao njen otac, pisac ove priče koja se privodi kraju, onda je istoga trenutka moram izvesti u šetnju. Tada njena mati konačno može na miru da doručkuje i pije onu važnu jutarnju kafu, a ponekad i zeleni čaj. To je naša uobičajena šetnja, volim to da nazovem “prijatni razgovor zaljubljenog oca i njegove voljene kćerke jedinice”. Ne zove li se zato Una?
Obilazimo radnje koje su zatvorene, gledamo lutke koje su obučene u raznoraznu lepršavu garderobu, spuštamo se i penjemo pokretnim stepenicama kojima nema broja i tako unedogled. Kako je u toku AFC Asian Cup, odveo sam je da vidi maskote ovog prestižnog fudbalskog takmičenja koje se po treći put održava u Dohi.
Nakon toga nastavili smo pravo sve do Carrefoura. I tada, ugledao sam jedno poznato lice, u beloj košulji sa povređenom desnom rukom, a kako nosim naočare, nisam bio siguran da li je to zaista on. Poneo sam Unu u svom naručju i krenuo za njim. Nije se bunila.
Palestinska navijačica sa nacionalnim obeležjima svoje zemlje prisustvuje meču Svetskog prvenstva u Dohi između Japana i Nemačke igranog na stadionu Khalifa International, novembar 2022. godine./Bojan Mustur
Shvatio sam da je to gospodin Wael Dahdou, šef Al Jazeere u Gazi, osoba čije sam izveštavanje pratio gotovo svakoga dana od početka izraelske okupacije. Znao sam da je došao u Dohu na lečenje. Uljudno sam ga pozvao imenom, a gospodin Dahdou se zaustavio poprilično iznenađen našom pojavom.
- Izvinite što Vas ovako zaustavljam, hteo sam da Vam izrazim saučešće, jako mi je žao zbog Vaše porodice i svih gubitaka kojima ste svedočili. Ja sam iz Bosne i Hercegovine, mi vrlo dobro znamo šta znači reč genocid. Osetili smo na sopstvenoj koži. Želim Vam da ostanete tako hrabri i dostojanstveni, nadam se da će Palestina konačno dobiti svoju nezavisnost, a da ćete Vi pronaći svoj mir.
Gospodin Dahdou mi je mnogo zahvalio, tihim i setnim glasom mi je poručio:
- Čuvaj svoju kćerku i voli je...
Pogledao sam ga u oči i jednostavno zanemeo.
Dok hodam sa Unom ne nosim telefon, pa sam gospodinu Dahdou rekao da mi je mnogo žao što ga sada nemam sa sobom, voleo bih da imamo zajedničku fotografiju. Uz Waela je bilo još četvoro ljudi i jedan od njih mi je poručio da će nas on uslikati njegovim iPhonom. Uspešno je škljocnuo dva, tri puta, a ja sam im svima zahvalio. Oni su nastavili put pokretnih stepenica, onih istih koje Una neizmerno voli.
Palestinska porodica ispred stadiona Lusail u Dohineposredno pre meča između reprezentacija Argentine i Meksika, novembar 2022. godine./Bojan Mustur
Nakon desetak minuta vratili smo se u restoran Sridan. Proverio sam svoj telefon i video da sam sa nepoznatog broja primio poziv, ali i dobio tri slike preko WhatsAppa. To je bio broj Tamera Almisshala, poznatog palestinskog novinara koji radi kao Senior Representer na Al Jazeera Network u Dohi. Na istoj televiziji autor je vrlo popularne serije “The Hidden is More Immense” koja se bavi trenutnim događajima na Bliskom istoku, pogotovo među muslimanskim svetom.
Kad smo stigli kući, ponovo sam pogledao u telefon, tražeći fotografije koje je načinio Almisshal. Shvatio sam da na njima samo ja imam široki osmeh. Wael je imao ozbiljan izraz na svom napaćenom i tragičnom licu iako se to teško može pročitati. To je bilo jedno ponosito lice, koje je nosilo na sebi svu patnju i otpor palestinskog naroda. A moja draga Una posmatrala ga je onim svojim znatiželjnim i zagonetnim pogledom koji kao da kaže ko li je ovaj čiko i zašto je mom tati baš toliko važan.
EPILOG
Ne prođe dan a da se ne zapitam da li sam imao razloga da budem nasmejan u društvu gospodina Dahdoua, koji je u samo jednom danu izgubio sve.
(Kraj)
(VI)Gospodin Wael Dahdou i tračak nade za izgubljeno čovječanstvo: Gospodin Dahdou
11
0
11.03.2024
Od marta 2022. godine svakog petka Una, Jelena i ja doručkujemo u istom restoranu, Sridan. Nalazi su u hotelu JW Marriott Marquis City Center Doha u West Bayu na drugom spratu. Tik uz njega je još jedan hotel, City Centre Rotana Doha. Oba zdanja su dugim, mirišljavim i prostranim hodnicima, te predivnim liftovima povezana sa City Center Doha Mall, pa je na primer vrlo lako doći do francuskog Carrefoura. Na trećem spratu centra (East Food Court) dominira restoran Balkan Food Factory sa mnogim slanim i slatkim poslasticama koji je u vlasništvu našeg Bosanca, gospodina Borovca.
Gospođica Una svoj doručak obično završi veoma brzo, a kako je nestrpljiva kao njen otac, pisac ove priče koja se privodi kraju, onda je istoga trenutka moram izvesti u šetnju. Tada njena mati konačno može na miru da doručkuje i pije onu važnu jutarnju kafu, a ponekad i zeleni čaj. To je naša uobičajena šetnja, volim to da nazovem “prijatni razgovor zaljubljenog oca i njegove voljene kćerke jedinice”. Ne zove li se zato Una?
Obilazimo radnje koje su zatvorene, gledamo lutke koje su obučene u raznoraznu........
© Oslobođenje
visit website
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Tarik Cyril Amar
Rami G Khouri
Mort Laitner
Bradley Blankenship
