Ja mogu šta hoću, a vi ne možete ništa. To je juče poručio Vučić. Hajde još jednom da objasnimo kako je to moguće. Kada zaposednete mesta istine i sile, postajete gospodar stvarnosti. Kada ste gospodar stvarnosti, sve što vi kažete je istina. I nije istina sve što se vama prohte da ne bude istina. Lažovski raj ili raj za lažova – to je Vučić napravio od Srbije.
Hajdemo kratko još jednom da poređamo činjenice – policija je mimo zakona dala prebivalište ljudima koji ovde (neka umesto ovde čitalac stavi svoj grad, mesto) ne žive. Nadalje je sve po zakonu. Ljudi došli i glasali. Ali, policiji nema ko da sudi, jer sudovi/komisije kažu da je sve bilo u redu, glasali su ljudi koji su na spisku, a na spisku su jer imaju prebivalište. To isto onda potvrde hiljadu puta i mediji.
To su činjenice, ali one u lažovskoj ili lažovovoj Srbiji nemaju veze s istinom. Jer, ko utvrđuje istinu? Policija i tužilaštvo. Ko kontroliše policiju? Pa – policija i sudovi. Je l policija dala prebivališta? Jeste. Da nešto nije bilo u redu, policija bi morala da reaguje, zar ne? Tako je. Je l reagovala? Nije. Znači, sve je u redu. Ali, evo, neka stoji sumnja. Ko proverava sumnje? Sudovi. Je l su sudovi uzeli da nešto provere? Nisu. Dakle, nema sumnje.
To znači kontrolisati mesta istine i sile. Jednom kada ih stavite pod svoju kontrolu, vi ne potvrđujete istinu na osnovu činjenica, što bi bila uloga sudova, policije, medija. Naprotiv, vi proizvodite stvarnost uprkos činjenicama. Sve to znamo, ali treba ponoviti, ako ni zbog čega drugog, onda zbog zdrave pameti. Kuda vodi proizvodnja stvarnosti? U krizu iz koje je jedini izlaz sukob. I to sukob u kome se mora ići do kraja.
Zašto je to tako? Zato što ste ukinuli činjenice, to jest falsifikovali istinu, pa to ne može biti referentna tačka na osnovu koje se rešava spor. Ostaje gola sila. To smo gledali sinoć. Silu i sa jedne i sa druge strane. Naravno, lažovska država ili država lažova je (sinoć) pobedila. Jer neke velike sile na drugoj strani, ruku na srce, nije ni bilo. Ali, trebalo je primetiti, i sila države bila je – smešna. Da odmah otklonimo nesporazum – prebijeni i povređeni demonstranti, to je tragedija.
Ali izvesti tu silu policije i specijalnih jedinica na goloruke ljude od kojih gotovo niko nije bio spreman da se bije, smešno je. Pod onim oklopima, gegali su se kao kornjače, nespretni policajci. Komandiri vikali na njih da se postroje u liniju, a onda ih vukli za rukave da im pokažu kuda linija ide. Ništa tu nije delovalo uvežbano i smišljeno. Bila je to sasvim amaterska improvizacija demonstracije sile.
I baš zato što su takvi kakvi su, amateri dakle, mlatili su i povređivali ljude, pa ih hapsili, pošto im inače nije bilo jasno šta drugo da rade. Lažov je, prema sopstvenom priznanju, hrabro sedeo u zgradi pored. E sad, zamislite tu rulju, protiv koje izvodite brigadu specijalaca, jer tako su opasni, kojoj, u svoj njenoj okorelosti, nije palo na pamet da ugroze lažova u zgradi pored njih. Tako su opasni bili, i zato je lažov morao na njih da uperi oružje.
Videli smo nedavno šta znači kad naspram lažova stoji organizovana sila, ali nećemo sad o tome. Jer nema smisla. Jedno su činjenice, a drugo je njegova istina. Lažov će reći – siledžije i nasilnici, povredili policajce, jednom nije mogla da se zaustavi krv iz rane, tako su strašni bili ti ljudi koji su se pred policijom razbežali na sve strane. Morali su oklopljeni specijalci dobro da se pomuče da nekoga od opasnih demonstranata stignu i prebiju ili uhapse.
Ali, zvanična istina kaže da su policajci bili hrabri a demonstranti opasni. Pri tom, sva je prilika da je u trenutku napada bilo više policajaca nego demonstranata pred zgradom gradske skupštine. U toj situaciji, kada je u toj meri nadmoćna, policija nema nikakvog razloga da bije. Ali, zvanična istina kaže da su policajci branili državu. Istina, reći će i da sinoć nije bilo ni traga od revolucije (pri tom, ko je uopšte pominjao revoluciju; e da, revolucija je zvanična istina od pre neki dan). Tako s jedne strane imamo revolucionare koji to očigledno nisu, i policiju koja ih mlati sve kao braneći državu.
Dve lekcije smo (ponovo) dobili sinoć. Prva – opozicija mora znati s kim ima posla i mora planirati unapred. To sad već svi komentatori ponavljaju uglas. Mislim, najdobronamerniji komentatori. Druga je lekcija iz istorije. Mi sad imamo posla s obnovljenim režimom iz devedesetih. To znamo. Ali napravimo još jedan mali korak unazad. Zamislimo ljude iz drugih republika pred raspad Jugoslavije. Oni vide sve što mi danas gledamo.
I treba da izaberu, hoće li ostati u zajedničkoj državi s Miloševićem/Vučićem (oba imena metonimijski stoje za režim – jedan i isti – na čijem su čelu) ili da beže glavom bez obzira. I ljudi pobegli. Šta biste vi uradili da možete da birate?
Peščanik.net, 25.12.2023.
Izbori
8
9
25.12.2023
Ja mogu šta hoću, a vi ne možete ništa. To je juče poručio Vučić. Hajde još jednom da objasnimo kako je to moguće. Kada zaposednete mesta istine i sile, postajete gospodar stvarnosti. Kada ste gospodar stvarnosti, sve što vi kažete je istina. I nije istina sve što se vama prohte da ne bude istina. Lažovski raj ili raj za lažova – to je Vučić napravio od Srbije.
Hajdemo kratko još jednom da poređamo činjenice – policija je mimo zakona dala prebivalište ljudima koji ovde (neka umesto ovde čitalac stavi svoj grad, mesto) ne žive. Nadalje je sve po zakonu. Ljudi došli i glasali. Ali, policiji nema ko da sudi, jer sudovi/komisije kažu da je sve bilo u redu, glasali su ljudi koji su na spisku, a na spisku su jer imaju prebivalište. To isto onda potvrde hiljadu puta i mediji.
To su činjenice, ali one u lažovskoj ili lažovovoj Srbiji nemaju veze s istinom. Jer, ko utvrđuje istinu? Policija i tužilaštvo. Ko kontroliše policiju? Pa – policija i sudovi. Je l policija dala prebivališta? Jeste. Da nešto nije bilo u redu, policija bi morala da reaguje, zar ne? Tako je. Je l reagovala? Nije. Znači, sve je u redu. Ali, evo, neka stoji sumnja. Ko proverava sumnje? Sudovi. Je l su sudovi uzeli da........
© Peščanik
visit website
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Rami G Khouri
Nikkei Editorial
Ali Fathollah-Nejad
