Kuhinja iz naslova je zapravo ime jednog izdvojenog stambenog bloka u Londonu u bliskoj budućnosti: taj blok je mesto radnje novog britanskog sf filma „The Kitchen“. Film je ušao u mali broj bioskopa u Britaniji 12. januara, a već od 19. januara može se pogledati na Netflixovoj platformi. Radoznali gledalac, pre nego što ga pogleda, možda će poželeti da vidi kako su film ocenili kritičari i publika. A ocene su u velikom raskoraku: publici se film nije dopao, a kritika ga uglavnom hvali. Ovaj put, treba verovati publici.
Što je naravno šteta. Jer, zamislite da su se Neill Blomkamp („District 9“, „Elysium“ i potpuno luda sf serija „Oats Studios“) i Ken Loach (dovoljno je za poentu ovde pomenuti dva njegova filma – „I, Daniel Blake“ i „Sorry We Missed You“) dogovorili da zajedno naprave film: rezultat bi verovatno bilo nešto veoma slično filmu „The Kitchen“ – politički izrazito angažovana sf priča s teškim socijalnim temama u svom središtu. Znamo da je „District 9“ priča o rasizmu na koji nisu imune ni same žrtve rasizma (kao što preživele žrtve genocida ili njihovi potomci neće nužno odoleti iskušenju da učine genocid): Blomkamp je film napravio tako što je elaborirao svoj kratki film o netrpeljivosti s kojom su crni žitelji Južne Afrike sredinom osamdesetih godina prošlog veka dočekali crne izbeglice iz Zimbabvea.
Blomkamp zna kako da bolne teme iz svakodnevice prebaci u žanr sf-a, elaborira ih i razgradi do mere da svakome bude jasno zašto recimo rasizam nema nikakvog smisla. S druge strane, Loach uranja u materijalnu svakodnevicu i traži njena najosetljivija, najbolnija mesta uvek u vezi s egzistencijalnom ugroženošću zbog krajnje bede. On ih razotkriva za nas i pita – da li je to u redu, možemo li da živimo sa svešću da tako stoje stvari, da neki ljudi pate i stradaju iako je razloge za njihovu patnju manje-više lako identifikovati i otkloniti.
„The Kitchen“, dakle, u svom središtu ima jednu takvu socijalnu temu – život u bedi usred ekstremno bogatog grada kao što je London, a da bi sliku do kraja izoštrio, film vreme radnje premešta iz sadašnjosti u blisku budućnost. Samo, stvar je u tome što Blomkamp i Loach nisu radili „The Kitchen“. I kritičari mahom nisu film povezivali s Blomkampom i Loachom. Naprotiv, oni su ga poredili s prvom verzijom „Blade Runnera“ i prvom verzijom „Total Recalla“. Hajde, neka im bude za „Blade Runnera“, mada je i to krajnje nategnuto, ali – „Total Recall“, sve i ako uzmemo u obzir i noviju verziju tog filma, zaista nema nikakve veze s „The Kitchen“. Bez obzira što i tu postoji jak klasni sloj priče. Jednostavno, „The Kitchen“ se ne bavi sofisticiranim manipulacijama i iznudom pristanka pod pritiskom izmišljene stvarnosti, kao što to radi „Total Recall“. U „The Kitchen“ gledamo brutalnu silu. Što se „Blade Runnera“ tiče, recimo da oba filma imaju, u ponekim sekvencama, sličnu atmosferu ulične vreve uz obavezne tezge s brzom hranom. I to je sve.
„The Kitchen“ su režirali reditelj Kibwe Tavares i Oscarom nagrađeni glumac Daniel Kaluuya. Kaluuya je pisao i scenario za film. Priča ima dve ravni. U jednoj gledamo kako vlasti na svaki način iz jednog stambenog bloka žele da izbace njegove žitelje i sruše zgrade da bi na njihovom mestu bili podignuti luksuzni skupi stanovi. Kritičari redom ističu da film kritikuje džentrifikaciju, po kojoj je London zaista zloglasan. Ali, u priči imamo više od toga. Žitelji Kuhinje nemaju gde da odu. Kuhinja je jedan veliki squatting: ljudi proterani iz drugih delova grada, pod pritiskom džentrifikacije, na kraju su završili u Kuhinji. Te zgrade su bile napuštene, sa njih su skinuti prozori i vrata, zemljište je već prodato takozvanim investitorima, ali su ljudi zaposeli ceo blok i vide ga kao svoju tvrđavu, poslednje uporište.
Iz Kuhinje se dakle ne može u neki drugi napušteni blok koji čeka rušenje. Jedini put iz Kuhinje je da se kupi stan u nekoj od novih skupih, „pametnih“ zgrada. Ali za to su potrebni stalan posao i novac. Žitelji Kuhinje nisu samo beskućnici, oni su i nezaposleni, i ni na jedan način se država ne stara o njima niti im nudi bilo kakav izlaz. Ako je bio neki razlog da se inače realna priča pomeri u blisku budućnost, onda ga treba tražiti u potrebi autora da do kraja zaoštre neoliberalnu logiku koja dominira britanskom politikom u proteklih par decenija. Država više nema nikakve skrupule, sa siromašnima se obračunava golom silom u želji da ih doslovno satre, izbriše s lica zemlje. Socijalni darvinizam na delu.
Da bi kontrast između države bogatih i izopštenih siromašnih još naglasili, autori su na svaki način u gotovo svakom kadru insistirali na solidarnim prisnim odnosima između žitelja Kuhinje. Reklo bi se, u poređenju s hladnim, otuđenim okruženjem, Kuhinja izgleda kao izgubljeni raj (ili raj sticajem nesrećnih okolnosti ponovo stečen), preko koga gazi i uništava ga bezdušna država vođena željom da izađe u susret željama bogatih i zaštiti njihove privilegije. Ali, mi zapravo ne znamo kako izgledaju životi izvan Kuhinje (to vidimo samo na kratko: i tada se pokaže da nema neke velike razlike između bogatih i siromašnih kada je reč o emocijama i privrženosti porodici, na primer). I to je jedan od ozbiljnijih problema u priči. Da bi ona funkcionisala u ovoj ravni, moralo se nešto reći i o svetu izvan Kuhinje. Samo što to nismo dobili.
Vreme koji bi otišlo na to, pojeo je drugi narativni tok u filmu: priča o zbližavanju dečaka i mladog čoveka koji po svaku cenu hoće da ode iz Kuhinje. Dečaku je umrla majka, ali pre smrti je uspela da mu kaže za jednog od svojih partnera koji živi u Kuhinji i za koga ona pretpostavlja da će želeti da se stara o dečaku. U ovoj ravni priče gledamo kako dečak i čovek grade svoj odnos i uče da razumeju jedan drugog kroz niz nesporazuma i sitnih konflikata. Sve je to bleda kopija priče iz „About a Boy“. Ako u prvoj ravni reditelji ponegde i briljiraju, u ovoj sve škripi. Da ovaj sloj priče ne sruši ceo film, zaslužni su epizodni karakteri iz prvog sloja.
Pre svih, Lord Kitchener, koga izvanredno glumi bivši fudbaler i engleski reprezentativac Ian Wright. Da je dobio još malo vremena u filmu, Wright bi ga možda i sasvim spasio i s dobrim razlozima postao njegov glavni junak. Sve je dobro u vezi sa njim u ulozi voditelja i muzičkog urednika ilegalne radio stanice za stanovnike Kuhinje: od onoga što govori i kako govori, pa do muzike koju pušta. On je pravi pogon priče i nosi njen smisao, kao što i otelovljuje duh Kuhinje.
Odličan je u glavnoj ulozi i Kane Robinson. Njegovo lice u brojnim krupnim planovima ne može da dosadi. Lepo je gledati ga. Ali je nevolja što to lice uglavnom ćuti i kada mora nešto da kaže. Do polovine filma gledalac veruje da je to u funkciji karakterizacije lika, ali onda postaje očigledno da autori nisu umeli da progovore kroz svog potencijalno dobro postavljenog junaka.
Krupne socijalne teme i potencijalno dirljiva, uslovno rečeno porodična priča neće u filmu dobiti svoje razrešenje. Što je verovatno jedna od najvećih slabosti filma i razlog što mu publika nije naklonjena. Sva je prilika da je Kaluuya u stvari imao potrebu da ispriča svoju životnu priču. On je odrastao s majkom u bloku socijalnih stanova u londonskom Kamdenu. Ako se čitalac seća solitera u Londonu izgorelih u požaru pre par godina, solitera dakle sa socijalnim stanovima gde su bili smešteni imigranti – vest je bila potresna pored ostalog i zato što su zgrade planule kao šibice jer su graditelji mimo propisa štedeli na materijalu – e baš tako izgleda i blok sa socijalnim stanovima u Kamdenu. Dakle isto kao i Kuhinja.
U tim zgradama rastao je Kaluuya, naravno bez oca. Kad se film gleda kao rekonstrukcija ili fikcionalizacija autobiografske priče, onda stvari nekako dolaze na svoje mesto. Oca koga nije imao u detinjstvu, Kaluuya pronalazi u vlastitom filmu. Što bi ličilo na bajku, ali bajka bi srušila željeni kritički potencijal filma, pa se kraj morao dogoditi pre srećnog kraja. Drugim rečima, scenaristi i reditelji filma nisu bili u stanju da izaberu koju bi priču da ispričaju, pa smo ih dobili više u jednom filmu, i nijednu završenu. Što ne mora da bude razlog da se film ne pogleda. Vizuelno je ubedljiv, muzika u filmu je odlična, a bivši fudbalski reprezentativac Engleske – blista. Ozbiljnu kritiku britanskog višedecenijskog tačerizma pak treba potražiti negde drugde.
Peščanik.net, 02.02.2024.
Kuhinja
9
19
02.02.2024
Kuhinja iz naslova je zapravo ime jednog izdvojenog stambenog bloka u Londonu u bliskoj budućnosti: taj blok je mesto radnje novog britanskog sf filma „The Kitchen“. Film je ušao u mali broj bioskopa u Britaniji 12. januara, a već od 19. januara može se pogledati na Netflixovoj platformi. Radoznali gledalac, pre nego što ga pogleda, možda će poželeti da vidi kako su film ocenili kritičari i publika. A ocene su u velikom raskoraku: publici se film nije dopao, a kritika ga uglavnom hvali. Ovaj put, treba verovati publici.
Što je naravno šteta. Jer, zamislite da su se Neill Blomkamp („District 9“, „Elysium“ i potpuno luda sf serija „Oats Studios“) i Ken Loach (dovoljno je za poentu ovde pomenuti dva njegova filma – „I, Daniel Blake“ i „Sorry We Missed You“) dogovorili da zajedno naprave film: rezultat bi verovatno bilo nešto veoma slično filmu „The Kitchen“ – politički izrazito angažovana sf priča s teškim socijalnim temama u svom središtu. Znamo da je „District 9“ priča o rasizmu na koji nisu imune ni same žrtve rasizma (kao što preživele žrtve genocida ili njihovi potomci neće nužno odoleti iskušenju da učine genocid): Blomkamp je film napravio tako što je elaborirao svoj kratki film o netrpeljivosti s kojom su crni žitelji Južne Afrike sredinom osamdesetih godina prošlog veka dočekali crne izbeglice iz Zimbabvea.
Blomkamp zna kako da bolne teme iz svakodnevice prebaci u žanr sf-a, elaborira ih i razgradi do mere da svakome bude jasno zašto recimo rasizam nema nikakvog smisla. S druge strane, Loach uranja u materijalnu svakodnevicu i traži njena najosetljivija, najbolnija mesta uvek u vezi s egzistencijalnom ugroženošću zbog krajnje bede. On ih razotkriva za nas i pita – da li je to u redu, možemo li da živimo sa svešću da tako stoje stvari, da neki ljudi pate i stradaju iako je razloge za njihovu patnju manje-više lako identifikovati i otkloniti.
„The Kitchen“, dakle, u svom središtu ima jednu takvu socijalnu temu – život u bedi usred ekstremno bogatog grada kao što je London, a da bi sliku do kraja izoštrio, film vreme........
© Peščanik
visit website
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Nikkei Editorial
Ali Fathollah-Nejad
Rami G Khouri
