A taman sam se bio ponadao da će HBO ostati gluv na primedbe ukrajinskog ministarstva spoljnih poslova. Ništa od toga: ode Biković, iz serije.
Što je možda i dobro, jer sad publika HBO-a, s naročito izraženim moralnim čuvstvom, može da odahne. „Zlikovac“ Miloš Biković ipak neće igrati u trećoj sezoni popularne serije „Beli lotos“. Mnogi od gledalaca te (po mom mišljenju loše) HBO-ove serije već su stali u red za brisanje iz sećanja prethodne dve sezone – da je Biković zaigrao u trećoj, griža savesti za njih bi bila neizdržljiva, bolje je sve zaboraviti u vezi sa serijom nego da mučnina od moralne ukaljanosti traje do kraja života. Sve to pod uslovom da veliki deo te publike uopšte zna gde je Ukrajina, da je čuo da je tamo rat, da zna da je Rusija napala Ukrajinu, da je Putin predsednik/diktator Rusije i da je Biković tobože njegov prvi i najlojalniji kolaborant. E da, i pod uslovom da su ikada čuli za Bikovića. Znamo da nisu. A treba sumnjati i u sve ostalo.
Da je publika HBO-a u toj meri svesna i angažovana i da joj Ukrajina u toj meri leži na srcu, pa valjda bi već odavno bila na ulicama gradova i mesta širom Sjedinjenih Država i ne bi se vraćala kući sve dok republikanci u kongresu ne odobre novi paket pomoći Ukrajini. Ako je tako moralna, valjda bi i zbog serije zločina u Gazi, iza kojih stoji i njihova država, bila na tim istim ulicama. Ali, umesto na ulicama, ta publika je ispred ekrana, prati serije. Pa je odluka HBO-a iz tog ugla potpuno neshvatljiva, jer nije jasno ko joj je adresat. Gledaoci HBO-a u Sjedinjenom Državama svakako nisu, barem ne u velikom broju. Gledaoci širom sveta, još manje. Možda tek gledaoci u nesrećnoj Ukrajini, ako nisu na liniji fronta i ako im kuće nisu srušene.
Kakva je veza između HBO-a i ukrajinskog ministarstva za spoljne poslove možemo samo da nagađamo. Ali je idiotska i sama pomisao da HBO ugađa nekolicini ukrajinskih predstavnika iz tog ministarstva. I to da im ugađa u vezi s kampanjom protiv jedne jedine osobe, dakle protiv Bikovića, iako je jasno da tom kampanjom to ministarstvo samo pravi štetu svojoj zemlji i nipodaštava njeno uništavanje i stradanje njenih žitelja. Biković sasvim sigurno nije tražio od Putina da sravni sa zemljom Ukrajinu, a teško je zamisliti i da mu je drago što masovno ginu žitelji Ukrajine, kao što uostalom s druge strane stradaju i žitelji Rusije u jednom gadnom, prljavom, bespotrebnom ratu.
Ako su producenti i kreatori serije „Beli lotos“ hteli baš Bikovića, valjda su za to imali dobre razloge. I valjda nisu sasvim neobavešteni – sumnjam da glumce biraju prelistavajući spiskove ratnih zločinaca. Uostalom, protiv Bikovića nije podignuta optužnica za ratno huškanje i podsticanje na genocid, kao što, recimo, jeste protiv Izraela i njegovih visokih predstavnika. Čak i pošto se ukrajinsko ministarstvo požalilo HBO-u na Bikovića, niko nije izašao s dokazima i pokazao šta je sve to gnusno rekao Biković i onda javno zatražio da se protiv njega povede postupak. Na kraju, zar ne bi i za Bikovića i za Ukrajinu bilo dobro da on provede par nedelja u drugačijem okruženju i možda promeni svoje stavove prema Putinu?
Tako bi na dobitku bili i Biković i Ukrajina, jer bi onda on s istim poletom klicao Ukrajini, kao što danas, možda, kliče Putinu. Samo što to i nije neki polet i Ukrajina od toga ne bi imala ništa, kao što ni Putin nema ništa od Bikovića. Biković je tek lutka za Putina, s kojom se on poigra kad poželi da se šepuri ili barem kad pomisli da bi ponekad trebalo da ostavi utisak normalne osobe. Kako Putin koristi Bikovića, tako ga je iskoristilo i ukrajinsko ministarstvo, da preko njega – zloupotrebivši pogone popularne kulture – pošalje svoje reklamne poruke. Ali, koristiti optužbe za genocid u propagandne svrhe nemoralno je kao što bi bilo nemoralno da je HBO unajmio ratnog zločinca za glavnu ulogu. A nije, barem kada govorimo o Bikoviću.
U prethodnom tekstu o Bikoviću i HBO-u i Ukrajini (i Srbiji) pozvao sam se na odličan roman Ildiko Lovaš „Kamenčić“ o Leni Riefenstahl. Sve što treba reći o ovoj temi – kolaboracije s kriminalnim režimom ili diktatorom – Ildiko Lovaš je rekla. Možemo sad priču i da proširimo. Jedan od nekoliko najboljih „srpskih“ pisaca Borislav Pekić napisao je pre pola veka trilogiju o kolaboraciji. To su redom izvanredni romani/novele (kako hoćete) „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana“, „Odbrana i poslednji dani“ i „Kako upokojiti vampira“. Pekić ja za osnovu priče uzimao naizgled nesumnjive primere kolaboracije i onda ih elaborirao da pokaže kako nema mesta za isključivost i preki sud i kako su naša, dakle ljudska ponašanja, mnogo komplikovanija od onoga što se vidi na prvi pogled. Reč je, naravno, o junacima koji svakako nisu zločinci, a sve drugo ostaje u sivoj zoni zamršenih moralnih izvoda.
Isto važi i za Bikovića: nije na nama da mu sudimo, ni na Ukrajincima, ni na HBO-u. Ali je on na svojevrsni sud ipak izveden i neku kaznu je platio, a da niko nije ponudio nijedan čvrst dokaz. A kada govorimo o genocidu, kao što je to uradilo ukrajinsko ministarstvo, ne može se bez jasnih dokaza.
Dobro, možda Ukrajinci i rukovodstvo HBO-a ne čitaju Ildiko Lovaš ili Pekića, ali, barem neko od njih je morao čitati latinoameričke klasike, poput Marija Vargasa Llose na primer, odnosno njegov perfektni i podjednako mučan roman „Jarčeva fešta“, takođe o kolaboraciji s diktatorom. Glavni junak Llosine priče učiniće stvar mnogo gnusniju nego što je to na početku priče bilo zamislivo (oko sredine već sve postaje jasno), a pisac ga ne osuđuje u prvom koraku nego pokušava da razume kako je do toga uopšte moglo da dođe. Taj Llosin junak tako je moralno pokvaren, da je neprimereno što ga ovde uopšte pominjemo, ali to ipak radimo zato što Llosi nije prva meta osude njegov junak, nego diktator i režim pod njim koji ljude kvari tako što ih dovodi u nepodnošljive situacije.
I da ovaj književni niz primera završimo s Peterom Handkeom. Ali ne s nekim njegovim junakom, nego sa samim piscem. Notorna je stvar da je Handke bio i ostao vatreni pristalica lika i zločinačkog dela Slobodana Miloševića. Da li je zbog toga manje dobar pisac? Naravno da nije. Ako je dobar pisac, da li mu treba uskratiti nagrade. Naravno da ne, ako su nagrade književne. Konačno, da li je Handke odgovoran za srpske ratne zločine, čak i kada ih nevešto, odnosno pritupo poriče ili umanjuje? Ne, nije. S njim se treba sporiti kada priča gluposti o ratovima iz devedesetih, ali se njegovo književno umeće ne može osporiti. Kada hoćemo to da mu oduzmemo, ne pravimo štetu njemu, nego ugrožavamo svoju sopstvenu ideju slobode u čije ime bismo tobože da nastupamo.
Da li ja sad to tražim razumevanje i za Bikovića i njegova politička zastranjenja? Naravno. Jer, i ako je (politički) zastranio, on nije zločinac. I to je dovoljno da ga se ne izlaže bilo kakvim kaznenim merama. To što su ukrajinsko ministarstvo i HBO uradili Bikoviću ravno je onome što se radi u režimima pod diktatorima. Istina, Bikovićeva glava je i dalje čvrsto na njegovim ramenima, što je odlična vest, ali sve ostalo je loše. Jer, mi koji bismo da stanemo nasuprot – upotrebimo sinegdohu – Putinu, te ratu u Ukrajinu ili u Izraelu/Palestini, valjda to radimo zato što smo u stanju da zamislimo i vidimo svetove bolje od toga, a ne da bismo jednu arbitrarnu prisilu zamenili drugom.
Peščanik.net, 06.02.2024.
Srodni link: Dejan Ilić – Biković je naša Leni Riefenstahl
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Rami G Khouri
Nikkei Editorial
Ali Fathollah-Nejad
visit website
