– Zašto ovi što ubiju prvo ženu pa sebe ne ubiju samo sebe? Mislim, jednom kad se ubiješ mrtav si i sve ti je jedno kako izgleda svet posle tebe, zar ne?
– Eh, to bi moglo tako kada oni ne bi mislili da je život njihove partnerke njihov kao i njihov sopstveni život. Ona im pripada, recimo to tako, i u životu i u smrti.
– Hoćeš da kažeš da kada hoće da ubiju sebe, oni pod ubiti sebe podrazumevaju i ubiti nju. Pretpostavljam da si na to mislio, a ne na neki zagrobni život gde njih dvoje, kako on to vidi, i dalje moraju ostati zajedno.
– Da, da, nisam mislio na zagrobni život, mada mera nasilja i prisvajanja zaista jeste tolika da prelazi granice našeg sveta. Ne mislim pod tim ništa komplikovano, samo hoću da kažem da ubiti drugu osobu zato što si odlučio da ubiješ sebe praktično pokazuje da za ubicu ta druga osoba i ne postoji.
– To nema nikakve veze s ljubavlju, to hoćeš da kažeš. Reč je o ogoljenom posedovanju. Ljubav je nešto sasvim drugo. Volimo osobe koje nam se sviđaju takve kakve su, same po sebi. Da bi nekoga voleo, taj neko mora biti nešto drugo od tebe, a ne isto što i ti, zar ne?
– Ti koji ubijaju partnerku pa sebe, doslovno realizuju frazu – ne mogu da živim bez tebe, i teraju je do njenog logičnog kraja: ne mogu da umrem bez tebe. Neko naivan pomislio bi da su to izjave ljubavi. U stvari, to je polaganje prava na drugu osobu i istovremeno oduzimanje prava drugoj osobi da bude osoba.
– Nema ničeg romantičnog i nema ni traga od ljubavi u takvim ubistvima i samoubistvima. Drugo su Romeo i Julija, i to ne u smislu da su njih dvoje izmišljeni, za razliku od ovih stvarnih muškaraca koji ubijaju stvarne žene. Njih dvoje slobodno odlučuju o svojim životima, to jest smrtima, nezavisno jedno od drugog. Zato je ta priča potresna. Ovde, iz ugla ubice, druge osobe naprosto nema.
– Kako žene završe s takvim siledžijama?
– Kako smo svi mi završili s ovim siledžijama?
– Skrećeš s teme.
– Zapravo, ne skrećem. Videćeš, stići ćemo dotle. Ali, pre toga, da li se kod nas uopšte razgovara o tome šta su ravnopravni partnerski odnosi, šta to znači biti zaljubljen, i da li iko ikada ovde ikome objasni da to što si zaljubljen jeste samo tvoja stvar i da osoba u koju si zaljubljen u vezi s tim ne mora baš ništa, ali apsolutno ništa da uradi?
– Ovde ljudi kada se zaljube, a mislim uglavnom na muškarce, svoju zaljubljenost tretiraju kao medalju koju imaju pravo da okače oko bilo čijeg vrata. A srećna dobitnica treba samo da pogne glavu i srećno prihvati taj teret oko svog vrata.
– Što ne čudi previše, jer se ti muškarci i socijalizuju tako da ili prihvataju ili nameću. Oni odrastaju i formiraju se unutar hijerarhija moći, i imaju malo prilika da nauče kako se postupa kada su ljudi ili partneri, svejedno, ravnopravni. Pogledaj porodicu, školu, ulicu…
– Dobro, govorimo samo o muškarcima, a žene?
– S njima je još gore, jer unutar tih hijerarhijskih obrazaca, one malo kad zauzimaju višu poziciju u odnosu na bilo kog muškarca.
– Hm, pogledaj oko sebe, ima i moćnih žena, zar ne?
– Svakako, ali to nije kontraargument. Jer pored podele na muškarce i žene, ovde rade i drugi odnosi moći: nije isto ni za muškarca ni za ženu ako odrastaju u siromašnom ili bogatom miljeu. Ali je i tada muškarcu kompenzacija za siromaštvo moć koju mu tlačiteljsko društvo daje nad ženama u njegovoj okolini, koje s njim dele isto to siromaštvo.
– Na to se dalje nadovezuju obrazovanje i neobrazovanje, društveni status koji uvek radi za muškarce i ponekad za žene.
– Dobro, kuda vodi ovo sociologizovanje?
– Pravo u odnose zavisnosti. Pitali smo se kako žene završavaju u zajednicama s nasilnicima. Odgovor je – lako. Čitavo društvo sa svojim dominantnim obrascima ne samo što ih gura u takve odnose – jer u vezi s „jakim“ muškarcem one mogu videti izlazi iz svoje loše situacije – nego takve odnose i normalizuje, recimo kada kaže: tuče te zato što te voli ili zato što mu je stalo do tebe.
– Ali, kada dođemo do tuče, neki izlaz ipak postoji, žene to sad mogu da prijave, zar ne?
– Izgleda kao da mogu, a u stvari ne mogu i najčešće ni ne prijavljuju. Pa se onda u vesti o ubistvu i samoubistvu kaže da ubica nije bio poznat policiji ili socijalnim ustanovama kao nasilnik. Pa ispada da je ubio iz čista mira. A istina je da ga žena nije prijavila jer nije to videla kao izlaz ili spas za sebe.
– Zašto ga ne bi prijavila?
– Zato što bi umesto zaštite dobila stigmu. Zato što bi narušila ugled muškarca koji je zlostavlja. A ako je zavisna od njega, a jeste, u materijalnom smislu pogotovo, umanjila bi njegove izglede da sačuva svoj i njen materijalni status, pod uslovom da neko zaista reši da postupi po njenoj prijavi.
– Ali, svejedno, ne sme da trpi i mora nešto da uradi u vezi s tim.
– Slažem se, to izgleda tako kada se gleda sa strane, posebno s bezbedne strane, reklo bi se. Ali, u Srbiji nema bezbedne strane.
– Kako to misliš?
– Zaboravimo na trenutak, iako to nije moguće, te nesrećne žene. Gledaj Srbiju. Idemo na izbore, je l da? I ovi na vlasti, kao najjači, kažu – ako ne glasate za nas, ako izgubimo, biće pomor. Kao da najavljuju da će se osvetiti za mogući poraz. Za njih je silazak s vlasti ravan smrti. I oni šalju poruku: ako mi padamo, povući ćemo sve sa sobom. Oni razmišljaju kao i nasilnici nad ženama s početka teksta.
– Hoćeš da kažeš da oni nas ne vide kao samostalne osobe s garantovanim integritetom i dostojanstvom? Da nas oni vide kao neka polubića koja im po pravu sile pripadaju bez ostatka?
– Tako je, to hoću da kažem. I, kako se mi ponašamo, pristajemo li na to?
– Reklo bi se da ipak ne pristajemo, iako stvari zaista i dalje stoje tako kako si opisao.
– E sad, zamisli sve te nesrećne žene u ovom našem nesrećnom društvu – koji su to dominantni obrasci koje one vide oko sebe, i na nivou odnosa između pojedinaca i na nivou kolektiva? Dakle, uglavnom vide isto ono što i same žive. I – kome onda da se obrate, od koga da traže zaštitu?
– Hoćeš da kažeš da u ovim uslovima svaki poziv policiji, sudovima, socijalnim službama da rade drugačije i budu odgovorniji prema žena žrtvama nasilja neće imati nikakav učinak dok god je čitavo društvo hijerarhijski ustrojeno na pravu jačeg, to jest na goloj sili. I da zbog toga ne stradaju samo žene nego i mnogi muškarci. I ako hoćemo da nešto promenimo, moramo menjati takav nasilnički poredak i one koji su mu načelu.
– Da, to hoću da kažem: moramo ustati protiv nasilja.
Peščanik.net, 14.11.2023.
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Rami G Khouri
Nikkei Editorial
Ali Fathollah-Nejad
visit website
