Zamislimo, ako opozicija pobedi na izborima, šta će se dogoditi? Možemo to pitati i ovako: šta očekujemo od sadašnje opozicije ako sutra (a izbori zaista jesu praktično sutra) postane vlast? Hoćemo li ovoj opoziciji prirediti isto što i pobednicima iz 2000: da upadnu u procep između naših želja i njihovih (realnih) mogućnosti? Kada kažem (realne) mogućnosti, ne mislim uopšte na individualne i kolektivne kapacitete aktera u izborima ponaosob. Mislim na okolnosti u kojima će (možda) stupiti na vlast.
Niz ograda se mora odmah podići: prvo, izbori su raspisani na tri nivoa – lokalnom, pokrajinskom i republičkom. Opozicija nema jednake šanse na svakom od tih nivoa ponaosob. Republika i pokrajina mogu lako ostati izvan dosega opozicije posle izbora. Beograd bi trebalo da postane opozicioni. Očekivanja se po prirodi stvari moraju bitno razlikovati u vezi s ova tri nivoa vlasti.
Drugo, opozicija nije jedan homogeni blok. Očekivati nešto od opozicije znači očekivati nešto od osoba i grupa koji se među sobom bitno razlikuju.
Treće, osvojiti vlast u Beogradu, i još negde na lokalu, ako je to moguće, a bez moći na republičkom nivou, bitno ograničava mogućnosti opozicije da napravi nešto veliko, barem u Beogradu, i još ponegde, ako sve ispadne kako treba.
S tim u vezi, oprezno s očekivanjima. I, kao odraz u ogledalu tog izvoda, opozicija bi morala biti oprezna s obećanjima. Pošto smo podigli ograde, prepustimo se zamišljanju.
1. Opozicija pobeđuje na svim nivoima.
Novoradikali ostaju na vlasti samo u džepovima gde nisu raspisani izbori. Ali, to ne mogu biti jaka uporišta iz kojih bi oni mogli ugroziti novu vlast. Oni će ostati mnogo opasniji na onim mestima/busijama unutar čitavog sistema gde su postavili svoje ljude da rovare, kao što su neki drugi ili isti ti njihovi ljudi rovarili i posle 2000. Svako ko se nada nekom novom pokušaju da se sprovede/zadovolji tranziciona pravda mora se setiti 2000. i potisnuti tu nadu. Tek ova opozicija ako dođe na vlast neće imati institucionalne kapacitete da sprovede bilo šta slično.
Što ne znači da je priželjkivanje tranzicione pravde izvoljevanje. Naprotiv, sve što smo gledali posle 2000, a pogotovo od 2012. naovamo, pokazuje da su mere tranzicione pravde bile očajnički potrebne Srbiji. Ali, ove 2023/24. poricateljski narativi o devedesetima i iz devedesetih još su jači i još su dublje uvreženi u ideološke aparate države. Obračunati se s novoradikalima, pozvati ih da polože račun, a držati se samo perioda posle 2012. neće ništa promeniti i samo će nakratko odložiti novu obnovu starog režima.
Nije stvar samo u tome da su ljudi starog režima (i onog iz devedesetih i ovog novoradikalskog) svuda u institucijama bez kojih su mere tranzicione pravde nesprovodive. Nije stvar ni u tome da proevropska opozicija nije previše zainteresovana za (svima poznatu) istinu o devedesetima. Stvar je u tome da proevropska opozicija ne može na vlast bez takozvane državotvorne opozicije. Jeste, to je nova verzija priče o Đinđiću i Koštunici. Ako se stvari tako poređaju, gledaćemo ponovo sve ono što smo već videli u prvih deset godina posle 2000. Takozvana državotvorna opozicija cela je uvijena u nacionalističke narative iz devedesetih.
Zaključak: zaboravimo na tranzicionu pravdu i (simbolično, jer tranziciona pravda je najčešće tek simbolična pravda) kažnjavanje starog režima. Obećanja da će se nova vlast obračunati s korupcijom i zaustaviti dalje razaranje ustanova stoji na klimavim nogama: koreni korupcije idu do devedesetih. Ako se odatle ne seku, malo šta će se postići. Pitanje je da l bi se ova današnja desnica (teško ih je zvati državotvornima jer se već decenijama pokazuje da ljudi s njihovim idejama samo razaraju države) složila i s najblažom merom tranzicione pravde – lustracijom. Makar i samo zbog koruptivnih dela posle 2012.
Možda bi sprovodivo bilo samo obećanje da nova vlast neće više krasti koliko je krala prethodna. I s tim bismo morali da se zadovoljimo.
2. Opozicija pobeđuje na lokalnom nivou, recimo u Beogradu i još ponegde, neka bude i u pokrajini, kad već maštamo.
U ovom slučaju važi sve isto kao i u prethodnom, samo što su okolnosti po opoziciju još gore. Srbija je strogo centralizovana država. Malo šta se može suštinski promeniti na lokalnim nivoima, bez saglasnosti republičkih vlasti. Što ne znači da se ne može promeniti ništa. Lokalne vlasti ipak raspolažu relativno samostalno nekim novcem. Na novim lokalnim vlastima biće odluka kako taj novac da se rasporedi. Zdravstvo, obrazovanje, socijalne politike – tu bi sadašnja opozicija mogla mnogo toga da uradi. Ali, praktično samo tu. Ovde uz to još važi i zaključak o krađi iz prethodnog odeljka. Više se od toga ne može.
***
Da li s ovim skromnim željama uopšte imamo jak motiv da 17. decembra glasamo? Pogledajmo recimo Poljsku. Posle osam godina vlasti radikalno nacionalističke stranke Pravo i pravda, opozicija je nedavno uspela da je pobedi na izborima i formira koaliciju koja ima većinu u novom sastavu poljskog parlamenta. Kada se sve procedure odvrte do kraja, ta koalicija će dati vladu. Od te vlade se u Poljskoj očekuje da zemlju pročisti od zaostavštine osmogodišnje vlasti Prava i pravde. Očekivanja se konkretno vezuju za medije, pravosuđe, kulturne ustanove i nacionalnu istoriju. Manje-više, sve isto kao i kod nas.
Ali, u Poljskoj imamo koaliciju čiji su članovi ipak bliži jedni drugima od domaće potencijalne koalicije između desnice i centra (jer proevropska koalicija je ipak centar, gotovo bez zanošenja ulevo) kod nas, koja je neophodna da bi se s vlasti sklonili novoradikali. Stoga poljski postizborni scenario nije od velike koristi za shvatanje situacije u Srbiji.
Jeste, mi bismo voleli da se ovde promene utemeljujući nacionalni narativi, da počnemo da se ponašamo u skladu s istinom koju smo prihvatili (recimo skupštinskom Deklaracijom o Srebrenici), da mediji, škole i ustanove prestanu da tu istinu negiraju… Ali, neće se desiti. Ono što možemo i moramo da tražimo i očekujemo, ako opozicija dobije izbore na bilo kom nivou, zbog svega što smo rekli može se ticati samo materijalne sfere života u Srbiji – da ljudi žive bolje, da škole i bolnice izgledaju pristojno, da ljudi na vlasti ne kradu koliko kradu ovi sad. I tome slične stvari. Zanositi se promenama u pravosuđu nema smisla. Za to je potreban konsenzus od koga smo mi trenutno daleko. Ali ako oslabi pritisak vlasti na tužioce i sudije, već smo nešto napravili. Isto važi i za medije.
Da li je to malo? Posle trideset godina propadanja, uz jednu kratku pauzu s početka dvehiljaditih, zar zaista verujemo da se stvari mogu promeniti preko noći? Šesti oktobar bio je iluzija i posle 5. oktobra. A pogotovo je iluzija ako ga neko očekuje posle 17. decembra. Ali, svaka pobeda opozicije na ovim izborima je korak ka uspostavljanju normalnosti u Srbiji. Sve što opozicija može da obeća pred ove izbore jeste odmor od ludila novoradikala, nešto pristojniji život u Srbiji, nešto pristojnije ustanove, manji pritisak na pravosuđe i medije. Do nekih skorih novih izbora. A jednom možda stignemo i do ustavotvorne skupštine – s kojom kasnimo trideset godina.
Peščanik.net, 17.11.2023.
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Nikkei Editorial
Ali Fathollah-Nejad
Rami G Khouri
visit website
