Evo nama opet bojkota izbora. Za sad samo kao ideje ili pretnje vlastima. Kaže se: ako vlast ne stvori uslove za slobodne i fer izbore, nema više smisla izlaziti na njih, sve dok se jednog dana stvari ipak ne promene. Nije to samo predlog Proglasa da opozicija ne izađe na moguće nove/ponovljene izbore u Beogradu ako se ništa suštinski ne promeni. Sličan stav ima, recimo, i Novi DSS. Koalicija protiv nasilja, kako se čini, takođe, mada ne eksplicitno kao Proglas i NDSS.
Posebno je zanimljiv stav NDSS-a. Čitalac se naravno seća kako su izgledali pregovori opozicije i vlasti u leto 2019. Izgledali su bedno, naravno. Bilo je odmah jasno da ništa od zahteva opozicije vlast neće ispuniti iako je za to bilo dovoljno vremena do izbora zakazanih u 2020. Stranke (neke od njih) iz današnje koalicije protiv nasilja nisu htele da učestvuju u toj grotesci od dogovora i već tada su se spremale za bojkot. Današnji NDSS a ondašnji DSS, naprotiv, bio je protiv bojkota i na izbore je izašao.
I ondašnji i današnji predsednik NDSS-a odnosno DSS-a tada je objašnjavao da opozicija nema nikakvu podršku spolja za bojkot, ni s istoka ni sa zapada, te da u takvim okolnostima neizlazak na izbore vodi u sigurnu propast. Vreme je pokazalo da su svi akteri s ondašnje političke scene, bez obzira na to da li su 2020. na izbore izašli ili nisu izašli, i dalje tu, na sceni. Što će reći da se o bojkotu moglo odlučivati principijelno a ne kalkulantski, jer posledica, kako se pokazalo, nije bilo. Pa ipak, DSS je kalkulisao, i to ga, da ponovimo, ništa nije koštalo.
Kako god, predsednika NDSS-a ipak bi danas valjalo pitati šta se to promenilo od 2019/20. do danas, pa ove 2024. ima smisla bojkotovati izbore, dok je to bilo besmisleno 2020. Na osnovu izjava samog predsednika, reklo bi se da ove godine NDSS jasno vidi podršku spolja i uzda se u nju. Ali, zabavno je što ta podrška spolja ne stiže s NDSS-u dragog istoka nego baš s njima mrskog zapada, to jest pravo iz Evropske unije, gde NDSS nikako ne bi voleo da vidi Srbiju. I koliko god da NDSS i njegov predsednik osporavaju ispravnost politike EU i prema Rusiji i u vezi s Kosovom, ispada da nemaju ništa protiv kada taj isti EU radi u njihovu korist i može pritisnuti tekući režim da prestane da krade izbore.
Dobro, rekli smo, još te 2020. DSS se nije pokazao kao naročito principijelna stranka, ali bi bilo lepo da ove 2024. otvoreno izađu s kalkulacijom o bojkotu i makar se implicitno zahvale EU. Govorio je onda DSS kako „Srbi“ moraju sami da rešavaju unutrašnja pitanja Srbije, ali kalkulacija jasno pokazuje da to nije moguće kada su sve, ali apsolutno sve institucije u zemlji zarobljene, od službi bezbednosti, preko policije i medija, do pravosuđa. A u takvoj neslobodi ne može biti reči ne samo o slobodnim izborima nego i o tome da „Srbi“ sami rešavaju svoja unutrašnja pitanja. Sve su tačno izračunali u NDSS-u, samo je izostalo jedno hvala EU.
Drugačije stoje stvari s Proglasom i strankama u koaliciji protiv (pre svega državnog) nasilja. Njihov stav prema izborima i mogućem bojkotu, kao i oslanjanje na podršku spolja, to jest iz EU, jesu principijelni. Listi od šest zahteva za slobodne i fer izbore Proglasa apsolutno se nema šta ni dodati ni oduzeti. Sve je u tom nabrajanju na svom mestu. Uostalom, to su isti oni zahtevi na kojima je insistirala i opozicija 2019. i zbog kojih, pošto nisu bili ispunjeni, 2020. nije izašla na izbore.
E, ali smo onda imali i izbore 2022. i nedavne izbore na kraju 2023. na koje su te stranke izašle iako i dalje nijedan, ali baš nijedan njihov zahtev iz 2019/20. nije bio ispunjen. Objasnili su nam i 2022. i pogotovo prošle 2023. da bojkot nije dao očekivani rezultat (lepo im je govorio predsednik DSS-a), da se ne mogu bojkotovati izbori u nedogled, i da se i na izbore 2022. i na izbore 2023. naprosto mora izaći. Ruku na srce, bili su u pravu.
Reći sad da je opozicija nedosledna čak i kada je principijelna, nema mnogo smisla ako se to izgovara kao zamerka. Čitalac će se setiti da je opozicija jedno vreme bojkotovala i parlament, jer – kako se žalila – tamo nije mogla doći do reči i jer je bila izložena nepodnošljivim gnusnim uvredama. Sve je to bilo tačno. Ali se onda 2022. u taj isti parlament vratila, iako je sve ostalo isto: niti je imala prostora da više govori niti su uvrede prestale. Ali su se stvari ipak pomerile, i došli smo do izbora iz 2023. i boljeg rezultata opozicije nego na izborima 2022.
Sve to da bismo se sad, par meseci posle izbora koji se nisu smeli bojkotovati – naglasimo ovde da je upravo Proglas i nastao kao platforma sa koje su se građani pozivali da izađu na izbore bez obzira na to što oni neće biti ni slobodni ni fer – vratili na ideju bojkota i ponovnog postavljanja zahteva da se napravi političko, medijsko i zakonsko okruženje za slobodne i fer izbore kao uslova da se na njih izađe. Dakle, opet isto pitanje, zašto su Proglas i stranke iz koalicije protiv nasilja ponovo promenile mišljenje.
Odgovor je opet isti: zato što se oslanjaju na mogući pritisak EU pod kojim bi režim mogao popustiti i stvoriti uslove za poštenije izbore. Drugim rečima, EU se sada pokazuje kao izuzetno bitan faktor u domaćoj izbornoj jednačini. Šta god nam pričao NDSS o „našim“ problemima koje moramo sami da rešavamo, sasvim je očekivano da akteri spolja imaju veću ulogu od domaćih aktera. U zemlji u kojoj su svi resursi potrebni za ozbiljan politički rad i uspešnu izbornu kampanju pod šapom (šapa zvuči nekako blago, možda – kriminalnim kandžama) režima, pomoć se neminovno mora tražiti spolja. Nema ničeg izdajničkog u takvom političkom dovijanju u iznudici.
Samo, o svemu tome mora se razgovarati i sa čvrstim pristalicama opozicije i sa njenim potencijalnim novim biračima. Jer sada imamo zabunu. Bojkot se naizmenično odbacuje i vraća kao dobro političko rešenje za vršenje pritiska na režim. Treba odmah reći, bojkot sam po sebi kao instrument pritiska na ovaj konkretni režim, besmislen je. Naprosto, ovaj režim nije briga ni za šta, pa ni za to da li će opozicija izaći na izbore, a još manje mari za ocenu da li izbori jesu ili nisu bili legitimni.
Adresat pretnje bojkotom očigledno je izvan Srbije. Jeste, poruka je upućena EU i sad čekamo da vidimo reakciju. Teško je predvideti kakva će ona biti. Ali, baš u tome i jeste stvar, i to mora biti drugi deo objašnjenja. Kada naspram sebe kao političkog suparnika imate kriminalni režim koji ne preza ni od čega, vi naprosto ne možete unapred da izračunate i predvidite šta će biti rezultat vaših poteza. I zato morate da probate razne stvari. Iz jedne perspektive to zaista liči na lutanje i nekonzistentnost.
Ali, bacimo sad pogled unazad, na vreme od 2019. do danas. Te 2019. opozicija je bila sasvim razbijena, bez ikakvog oslonca i podrške i spolja i unutra. Izgledalo je da ne mogu čak ni da zagrebu monolitno lice vlasti. Ove 2024. na naše oči režim se raspada. Stigao je dotle da mu dojučerašnji najveći saveznik – jeste, ista ova EU – danas drži lekcije i preti ukidanjem pomoći iz pristupnih fondova. Možda je nekom zaličilo da je opozicija u decembru 2023. doživela poraz. Ali danas, sve što se dogodilo tog 17. decembra i kasnije liči na put ka pobedi.
Jednom davno, režim je zazivao makedonski scenario,1 e pa – biće da ga je dočekao.
Peščanik.net, 16.02.2024.
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Nikkei Editorial
Rami G Khouri
Ali Fathollah-Nejad
visit website
