Između Vučića i „Ubice“, biram „Ubicu“. Elaborirati sad zašto je očajno glupa njegova izjava o Šolaku, na čiji je nagovor, kaže Vučić, slovenačka administracija odbila da prihvati predlog Srbije za svog novog ambasadora u Ljubljani, pomalo je dosadno.1 Zapravo, skroz je dosadno. Vučić Sloveniju vidi kao Srbiju. Neko bi u stvari Vučiću mogao da kaže koga Srbija da prihvati ili ne prihvati, neki „šolak“ na primer („šolak“ malim slovom i pod navodnicima jer ni sam Vučić kada ga pominje ne misli na Šolaka; „šolak“ je više lutka, izmišljena osoba za ispunjavanje raznih Vučićevih prljavih interesa), i on bi to poslušao, dogovorio bi se, naš „pregovarač“. Za razliku od Srbije, Slovenija je država.
Reći još i da Vučić danas koristi Šolaka kao što je onomad koristio Miškovića, pa smo videli kako se to završilo – puštanjem iz zatvora, oslobađanjem od optužbi i potencijalnim plaćanjem odštete – takođe nije previše zanimljivo, jer je očigledno. Dakle, nije zanimljivo uopšte. I zato ćemo se, ipak, okrenuti „Ubici“.
***
Ako je čitalac sad pomislio da je novi film Davida Finchera „Ubica“ („The Killer“) s izvrsnim Michaelom Fassbenderom u glavnoj ulozi ludo uzbudljiv i zanimljiv, te da ćemo zato o njemu, prevario se. Početkom 2023. nagađali smo kakav bi film mogao biti. Sad znamo. On u jednom smislu nije čak ni dobar, ali – recimo to odmah – pruža, paradoksalno, dva sata čistog filmskog užitka. Zato ne čudi što je taj film već par nedelja na vrhu Netflixove liste gledanosti. Fincher je uspeo nešto za šta sam mislio da nije moguće. Bez solidne priče, bez uverljivih karaktera, napravio je zapravo ozbiljan film. Kao da je hteo da demonstrira da postoji nešto što važi isključivo za formu filma samu po sebi, bez obzira na priču i karaktere, i ako se to dobro izvede, naprosto prestaje da bude bitno to što nedostaju i koherentna priča i dobro motivisani junaci.
Kritičari su film uglavnom nahvalili, ali su se u pohvalama poslužili terminima koji se ne koriste često u kritici – to što su rekli moglo bi se otprilike prepričati ovako: od prvog kadra gledalac uranja u film i kao omađijan ostaje u njemu do samog kraja. I ovi će kritičari reći da je priča u filmu siromašna, da nema fokusa na drugim karakterima pošto do pred sam kraj filmom dominira isključivo glavni junak, o kome opet malo šta znamo i ostaje nam sve vreme dalek – niti ga razumemo niti smo u stanju da se identifikujemo i saosećamo s njim.
Drugo je recimo izuzetni John Week. Kroz sva četiri dela istoimenog filmskog niza, koji će se prema najavama produžiti, ne prestajemo da volimo i navijamo za Keanua Reevesa u naslovnoj ulozi. Kreator „Johna Weeka“ Derek Kolstad namerno je sklopio jednostavnu priču o ubici mekog srca s jakim moralnim principima, koga iz nastavka u nastavak provlači kroz iste narativne obrasce da bi samo potvrdio njegovu dobrotu i izvanrednu veštinu preživljavanja (ubijanjem). Svet „Johna Weeka“ jeste naš svet dat u obrnutom ogledalu. U tom svetu takođe važe pravila, kao u našem, i to naša pravila samo izvrnuta naglavce. Zato nije teško identifikovati se s Kolstadovim junakom iako je taj junak okoreli ubica.
I Fincher je, zajedno sa scenaristom Andrewom Kevinom Walkerom, do kraja pojednostavio svoju priču o okorelom ubici, ali iz sasvim drugih razloga. Reklo bi se, što više narativnih elemenata njih dvojica izostave, to važnije postaju njihove slike. Gledalac se seća, nije oduvek bilo tako u Fincherovim filmovima. Rani „Seven“ i „The Game“ imaju složene zaplete i umnogome se njihov učinak oslanja na naraciju. „Panic Room“ bi se mogao videti kao pokušaj oslobođenja od (pre)zahtevnog pripovedanja (kakvo je recimo u dekadentnom „Fight Club“), ali i u tom filmu ostaju važni dobro postavljeni karakteri. „The Killer“ je nešto sasvim drugo.
To se može pokazati poređenjem sa stripovskim predloškom za film. Izvanredni strip „Ubica“ scenariste Matza i crtača Luca Jacamona ima malo zajedničkog s Fincherovim filmom. Na prvi pogled, glavni junaci iz stripa i filma liče jedan na drugog. Čak je i početak strip serijala pomalo nalik na prvi deo filma. I jedan i drugi ubica čekaju da urade posao i kontempliraju. I jedan i drugi će posle dugačkog uvoda pucati i promašiti metu, što će biti okidač da se odvrti priča. Ali, tu već svaka (prividna) sličnost prestaje. Fincherov Ubica neće obaviti posao, promašiće i ubiti drugu osobu. Matzov Ubica će takođe promašiti, ali će sledećim metkom završiti posao. Nadalje, dve priče nemaju ništa jedna s drugom.
Ali, ni do tad nisu delile mnogo toga. Matz je svog junaka postavio nasuprot svetu. Istina je da će se i Ubica (njemu ćemo na kraju drugog dela trodelne serije ipak saznati ime – Christian: ironija je očigledna) u stripu kao i u filmu dosađivati dok čeka. Ali će to vreme „dosade“ Matz iskoristiti da kroz svog junaka progovori o niskom moralu ljudi uopšte (u poznom kapitalizmu) s namerom da pokaže kako u stvari nema nikakve razlike između njegovog Christiana i drugih takozvanih običnih ljudi. Da su i obični ljudi potencijalne ubice, Matz će argumentovati i pomalo neočekivanim referencama na čuvenu knjigu Christophera Browninga Obični ljudi. Jeste, Matz je ambiciozan pripovedač nameran da svetu prospe istinu u lice. U drugom delu trilogije o ubici, on će hteti da pokaže da su države, odnosno njihove administracije daleko nemoralnije od bilo kog profesionalnog ubice ili od okorelih kriminalaca uopšte. Njegova priča se drži, pa bi se reklo da je uspeo. Čitalac naprosto ne može a da ne navija za Matzovog ubicu. Iako će mu zbog toga sve vreme biti nelagodno. Matz – recimo to tako – draška naše moralno čulo kao da nas pita da li je ono još živo.
Fincher nema takve ambicije. Otuda baš i nije jasno zašto se svuda u prikazima filma naglašava da je napravljen prema stripu, kada sa stripom ima malo veze. (Slično se serija „Watchmen“ odnosila prema istoimenom stripu, za koji je autor serije Damon Lindelof lažno tvrdio da je poslužio kao njen predložak, a da serija i strip nisu imali ništa zajedničko.) Mogao se film nazvati i nekako drugačije, pa ostaviti gledaocima da otkrivaju (površne) veze s drugim delima, što crtanim što muzičkim. Naime, nema kritičara koji nije oduševljeno napisao kako hitovi The Smithsa prožimaju film od početka do kraja. The Smiths je omiljena grupa Fincherovog Ubice – i to je sve. Nema dublje veze. Samo je divno slušati ih i gledati film. Tu je Fincher napravio odličan posao: boja The Smithsa, ako se tako može reći za muziku, savršeno odgovara bojama njegovog filma.
Pa ako ne razmišlja o svetu i ne pokušava sebe da pokaže kao nimalo goreg od bilo kog drugog običnog čoveka na planeti, o čemu razmišlja Fincherov Ubica? Uglavnom o sebi, o tome kako mora biti savršeno spreman i disciplinovan da bi dobro radio svoj posao. To je sve. I ako je to sve, onda je zaista čudno da posao krene po zlu. Uz sva ta ponavljanja (po čemu film izdaleka priziva „Ghost Dog: The Way of Samurai“, film Jima Jarmuscha iz 1999, takođe o plaćenom ubici)2 kako se dobro radi posao i svu disciplinu koju neumorno demonstrira, potpuno je nejasno zašto je Ubica pucao i ubio – po svemu sudeći – elitnu prostitutku (tužna verzija „Pretty Woman“) umesto da pogodi svoju metu. Jer, i nama, običnim gledaocima, bilo je jasno da nije smeo da puca u toj situaciji. Kod Matza je prvi promašaj bolje motivisan, a na kraju njegov Christian i dovrši posao. Kod Finchera je morao da pogreši da bismo dobili bilo kakvu priču. Samo je u tome stvar. Još jedan takav propust elitnih ubica dogodiće se u filmu, čime će Fincher pokazati da ga uverljivost priče nimalo nije zanimala. Izuzev ako nije hteo da kaže da i najbolji (ubice) mogu da pogreše. A verovatno nije.
Uverljivost priče, na kraju, da ponovimo, nije ni bitna za njegov film. Uverljive/upečatljive su njegove slike, nezavisno od priče. I u prvim dugačkim uvodnim minutima, kada uopšte nema priče, u filmu se uživa. Fassbender izgleda perfektno i njegov glas zvuči odlično. Toliko je bilo potrebno Fincheru. Pošto promaši, Ubica će morati, poput Johna Weeka, redom da ubija kako bi sačuvao svoju glavu (i život svoje devojke). Čisti poriv za preživljavanjem, realizovan do kraja. Samo će pred kraj filma, u sceni koja kao da je preneta iz „The Game“, Ubica zaista razgovarati, i to sa koleginicom, takođe profesionalnom ubicom, koju igra Tilda Swinton. Kao što je Fassbender bio perfektan izbor za glavnu ulogu, tako je i Swinton, sa svim ulogama koje vuče sa sobom kao svoj simbolični kapital, pored toga što je izvanredna glumica, savršen izbor za kulminaciju Fincherovog filma. Kad kažem kulminaciju, ne mislim da priča tu dolazi do vrhunca i otkriva nešto posebno. Ne, zapravo se ništa ne događa. Ali, dijalog dva karaktera zaista je omamljujući. Oboje blistaju.
I to je otprilike sve. Besprekorne slike, izuzetni glumci, savršeno kretanje u kadru, a bez priče i elaboriranih karaktera. Sasvim dovoljno da nijednog trenutka ne požalite što ste dali dva sata svog života „Ubici“.
Peščanik.net, 24.11.2023.
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Rami G Khouri
Nikkei Editorial
Ali Fathollah-Nejad
visit website
