Ako je neko (pogrešno) pomislio da je „Don’t Look Up“ iz 2021. loš film, neka samo pogleda novi, ovogodišnji Netflixov božićni i novogodišnji „poklon“ gledaocima/pretplatnicima „Leave the World Behind“ da vidi šta je zaista loš film. Jeste, da kažemo i završimo s tim odmah na početku, da bismo se nadalje pitali kako je uprkos svemu bilo moguće da taj film uopšte ne bude dobar.
„Uprkos svemu“ ovde podrazumeva baš sve – od izvanrednih glumaca, preko odličnog reditelja i scenariste, izvrsnog direktora fotografije, to jest snimatelja, do, to je naprosto nezaobilazno, intrigantnih producenata. Redom, dakle, u filmu glume Julija Roberts, Mahershala Ali, Ethan Hawke, Kevin Bacon… režirao ga je i napisao Sam Esmail, snimio Tod Campbell, a kao producenti se pored ostalih potpisuju, ni manje ni više, Michelle i Barack Obama.
I nije ovo prvi put da neki od njih rade zajedno. I kad god su radili zajedno, rezultati su bili gotovo pa perfektni. Julia Roberts je glumila u Esmailovoj seriji „Homecoming“. Campbell je pak snimao drugu čuvenu i nagrađivanu Esmailovu seriju „Mr. Robot“. Ja bih rekao da je „Homecoming“ i bolje zaokružena i preciznije izvedena serija od mnogo poznatijeg i hvaljenijeg „Mr. Robota“. Ali, to je sad manje bitno.
U „Leave the World Behind“ gledalac će prepoznati elemente i iz jedne i iz druge serije. Vizuelno, film kao da preslikava „Homecoming“. Po konspirativnoj atmosferi i naglasku na tehniku, pak, blizak je „Mr. Robotu“. Po kvalitetu, međutim, ne može se porediti ni sa jednom od ove dve serije, bez obzira na to što je i film vizuelno upečatljiv i što je atmosfera u njemu pažljivo izgrađena. Naprosto mu nedostaju likovi i priča. Gledati likove koji se od početka do kraja ne menjaju i ništa o sebi ne otkrivaju i priču koja praktično stoji u mestu čitavih dva i po sata, da bi se sve završilo jeftinim i dugo najavljivanim narativnim trikom, naprosto je premalo za u filmu pretenciozno postavljene narativne premise.
Jer, „Leave the World Behind“ ima ambiciju da ispriča priču o kraju sveta ili barem o početku kraja sveta. Žanr apokalipse, odakle naravno stiže i „Don’t Look Up“, ima svoja pravila i ona se mogu varirati, ali ne u nedogled. Takvi filmovi mogu imati ambiciju ili samo da zabave (poput blentavog „Armagedona“), ili, ako idu preko toga, da pokažu zašto je šteta što će svet koji poznajemo nestati („I Am Legend“ ili „Don’t Look Up“, na primer) ili da budu studije karaktera: kako se ljudi po svemu što znamo mogu ponašati kada se suoče s krajnjim egzistencijalnim izazovom (čitav serijal „The Walking Dead“ mogao bi se tako razumeti). Na kraju, mogu biti i zaoštrena kritika sveta u kome živimo koji takav kakav je neminovno srlja u propast (opet „Don’t Look Up“).
„Leave the World Behind“ je sve to pomalo i ništa od toga do kraja elaborirano i artikulisano. U seriji „Homecoming“ Esmail je eksterijerima dizajniranim prema obrascima iz sedamdesetih, s naglašenim geometrijski pravilnim oblicima težio da pokaže sukob između kalkulantski proračunatog racionalnog uma i neuhvatljive, za kalupe neprijemčive individualne svesti. Pristup ljudskim bićima kao mašinama, to jest pokušaj da se vojnici koji su doživeli traumu „resetuju“ i vrate na front kako bi se uštedelo na ljudskom materijalu pogon je koji pokreće priču. Reč je o svojevrsnoj kritici racionalnog (u smislu – kalkulantskog) prosvetiteljstva na tragu ideja izašlih iz Frankfurtske škole.
Sve i da ništa ne znamo o Frankfurtskoj školi, jasno bi nam bilo da je reč o nehumanom eksperimentu na živim i već povređenim ljudima. A da je eksperiment nehuman, znaju i oni koji su ga zamislili, pa to kriju od glavne junakinje (igra je Julija Roberts) koja kao terapeut neposredno radi s povratnicima s fronta: njima se briše sećanje da bi ponovo mogli da se vrate u rat, dok terapeutkinja pokušava da ih izleči od traume. Ironija je očigledna: potpuni zaborav bio bi takođe ravan izlečenju kao i obnovljeno sećanje. Geometrijski eksterijer onda nije nužno referenca na (prosvetiteljski/kalkulantski) razum, već jednostavna metafora za hladnu proračunatost autora eksperimenta.
Sličan eksterijer (i enterijer) imamo i u Esmailovom filmu, ali se teško može povući veza između njega i same priče. Izuzev banalnog zaključka da je razum nemoćan suočen s konačnim krajem koji ne može pojmiti. Samo što nije sasvim tako, jer se sve vreme stvara utisak u priči da jedan od glavnih junaka G.H. Scott (Mahershala Ali) ipak zna o čemu se radi, ali to krije od ostalih da ih ne bi uznemirio. Što je stvar s kojom gledalac naprosto ne zna šta da uradi.
Preko Scotta u priču ulazi i njen konspirativni rukavac. Ali, on ostaje nedorečen i opet neupotrebljiv za razumevanje filma.
Kao studija karaktera, film ponajviše insistira na razlici u boji kože između glavnih junaka te kako ta razlika utiče na njihove odnose. Beli bračni par s dvoje dece zakupljuje kuću na ostrvu (Long Island) prekoputa Njujorka, za neplanirani kratki odmor. Pošto stignu i smeste se, počnu da primećuju prve znake nadolazeće apokalipse. Usred noći, u kuću dolazi i njen pravi vlasnik. On je tu došao da se skloni s ćerkom, jer zna šta će se desiti, ali to ne kaže odmah. Njih dvoje su, naravno, crni. Ali, rasne tenzije između protagonista u stvari nisu uopšte tenzije. Više je reč o blagom nepoverenju koje oni brzo prevazilaze.
Za trenutak, učini se da će priča ići ka tome da postane moćna alegorija o odnosima crnih i belih ljudi u Sjedinjenim Državama. Iako vlasnici kuće, otac i ćerka spavaju u podrumu, kako ne bi remetili komfor i narušili dogovor o zakupu koji su sklopili s belim ljudima. Bela porodica se pak baškari u prizemlju i na spratu. Da su Sjedinjene Države kuća crnih ljudi (ili ljudi tamnije boje kože uopšte), jer je na njihovom radu, to jest izrabljivanju izgrađena (bogata) država, teza je koja bi narativno možda i mogla da se brani. Ali, reditelja i scenaristu Esmaila to naprosto nije zanimalo, pa je i taj segment priče ostao da visi u vazduhu.
Ako bi se cela priča tumačila s njenog kraja, opet bismo se mogli vratiti na Frankfurtsku školu i njene premise o popularnoj kulturi. Poveden usputnim motivom iz istoimenog romana po kome je napisao scenario, Esmail je referencu na globalno popularnu seriju „Friends“ učinio glavnim motivom filma. Na prvi pogled, film je jedan ogromni dvoiposatni omaž „Prijateljima“. Ali, u stvari, ta serija se metonimijski koristi da označi čitavu popularnu kulturu, a sama popularna kultura se onda u filmu prokazuje kao fiktivni svet u koji se beži od realnih problema. Sasvim doslovno, film kaže – za junake u svetu filma važnije je kako će se završiti serija nego to što se njihov svet bliži kraju. (Roman se završava drugačije i barem malo koherentnije u odnosu na ostatak priče.)
Negde na sredini filma, pronicljiva ćerka vlasnika kuće reći će da su „Prijatelji“ serija koja budi nostalgiju ka prošlosti koja nikada nije bila. Ali se to dalje ne elaborira, jer se zapravo ne vidi kako bi ta elaboracija uopšte mogla da izgleda. (Za domaćeg gledaoca ovaj komentar bi ipak mogao imati smisla: ta serija se emitovala dok je Jugoslavija gorela u ratu.) Lako je izvrgnuti ruglu popularnu kulturu ako se (pogrešno) uzme da je ona oličena (samo) u „Prijateljima“. Zabavno je pomisliti šta bi se desilo u Esmailovoj priči da na mestu „Prijatelja“ stoji jedna druga serija, svojevrsno mračno naličje „Prijatelja“ – „Stranger Things“ (na kojoj je opet radio Campbell). Po mnogo čemu, „Stranger Things“ radi s istim motivima kao i „Leave the World Behind“, samo što braća Duffer ne ispuštaju ni jednu nit svoje priče da visi izvan celine.
Sve u svemu, Esmailu se priča istrgla i on na kraju nije znao šta bi s njom. Vukao ju je malo u jednu, pa malo u drugu stranu, i na kraju je dovukao do jeftinog vica. Kritičari su već rekli da film nije dobar. Zamerili su mu mnogo šta, a pre svega to što nije ispunio neke od osnovnih zahteva žanra. Prespor je, čudnim rediteljskim rešenjima ubio je napetost i u scenama koje su mogle biti dramatične, a i sama apokalipsa posle dva i po sata gledanja više ne izgleda tako uverljivo kakvom se nagoveštavala u prvom delu filma. Pomalo je i smešno kada jedan kritičar kaže da se ne može napraviti verodostojan film o apokalipsi a da nijedan od važnijih protagonista u njemu ne strada.
S druge strane, svi s dobrim razlozima hvale glumce, ponajviše Mahershala Alija. Matematički precizno, film postavlja scene u kojima svako od glumaca ponaosob treba da zablista. I oni blistaju. Recimo, kada u ulozi belog oca, Ethan Hawke očajnički moli suseda (Kevin Bacon) da mu spasi sina od sigurne smrti. (Ali, čak i ta scena se završava kontraklimaksom, u stilu – ljudi smo, dogovorićemo se.)
Ima kritičara koji veruju da je Esmail pomešao dva žanra, apokalipsu i komediju, što ne zvuči nezanimljivo. Ali, ako komičnih elemenata i ima u filmu, onda su oni tu ili slučajno ili bez ikakvog opravdanja. Ni Obame, kao producenti i čak savetnici na filmu, nisu uspeli da izvuku rukavac u kome se govori o ulozi države i njenim vezama s bogatim korporacijama i pojedincima, posebno trgovcima oružjem. I taj motiv u filmu se pojavi pa nestane bez ikakvih posledica po dalji tok priče. Zato „Leave the World Behind“ ponajviše liči na album (možda pre – spomenar) tema i narativnih obrazaca svojstvenih žanru apokalipse. Oni se u filmu ređaju bez nekog reda i smisla. Svaka pojedinačna scena se drži, ali kada se gleda sve zajedno, naprosto nema smisla.
Peščanik.net, 12.12.2023.
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Nikkei Editorial
Rami G Khouri
Ali Fathollah-Nejad
visit website
