Kada je Minuš Šafik, predsednica univerziteta Kolumbija, svedočila pred poslanicima u Predstavničkom domu 17. aprila, izbegla je zamke koje su nekoliko meseci ranije postavljene za predsednice univerziteta Pensilvanije, MIT-a i Harvarda, od kojih su dve u međuvremenu ostale bez funkcije. Poslanici su ih tada pitali da li će dozvoliti rečnik zagovaranja genocida protiv Jevreja na svojim kampusima – mračni diskurs koji se, prema poslanicima, krije u izrazima kao što su „od reke do mora“ i „intifada“. Sve tri predsednice univerziteta su prošlog decembra dale legalističke odgovore, pozivajući se na kontekst. Ali Šafik prošle nedelje nije. Ona se predstavila kao nemilosrdna protivnica antisemitizma. Njena glava neće pasti – bar ne kao rezultat nezadovoljstva u Kongresu.
Međutim, pitanje njene budućnosti na Kolumbiji ipak je pokrenuto. Najpre zbog njenog kukavičkog i sramotnog pokoravanja republikancima u Predstavničkom domu. A zatim i zato što je sledećeg dana dovela policiju da sruši studentski šatorski kamp podignut u znak protesta protiv izraelskog pokolja u Gazi. Kamp se nalazio na travnjaku kampusa koji je univerzitet odredio za demonstracije. Uhapšeno je više od stotinu studenata koji su učestvovali u protestu. Šafik je možda izbegla viralne meme svojih sramnih trenutaka u Kongresu, ali video snimci njujorške policije u akciji protiv mirnih demonstranata 18. aprila, koji sada kruže širom sveta, jasno ilustruju nasilje koje je Šafik bila voljna da pusti na studente Kolumbije i Barnarda, a sve u ime bezbednosti studenata. Ovo je prvi put da je policija pozvana na kampus Kolumbije posle 1968. godine. Kao i ta, ovo bi mogla biti vrlo loša godina za univerzitetsku upravu koja pokušava da brani neodbranjivo.
Republikanci u Predstavničkom domu koji su tvrdili da se na studentskim demonstracijama navodno „poziva na genocid nad Jevrejima“, dosad nisu pokazivali naročitu brigu za dobrobit američkih Jevreja. Donald Tramp, koji će uskoro ponovo biti njihov predsednički kandidat, opisao je učesnike bakljade u Šarlotsvilu 2017. koji su uzvikivali „Jevreji nas neće zameniti“ – kao „vrlo fine ljude“. Ne morate da kopate duboko da biste članovima kongresnog komiteta otkrili prijateljske veze sa belim supremacistima. (Spreman sam da dokumentujem ovu tvrdnju.) Poslanici svakako nisu bili dosadni. Jedan se pozivao na Knjigu postanja da potkrepi svoje uverenje da Kolumbija mora da podrži Izrael šta god da Izrael radi. Da li Šafik hoće da prizove Božje prokletstvo na Kolumbiju? Molim, odgovorite sa da ili ne. Druga je pokrenula pitanje pretnje genocidom sadržanu u reči „infantada“ – i dvaput ponovila pogrešnu reč.
Mnogi nastavnici na Kolumbiji nezadovoljni pragmatičnim svedočenjem Minuš Šafik, uključujući i mene, nisu bili iznenađeni kada je sebe proglasila revnom i proaktivnom protivnicom antisemitizma na kampusu. Nije nas iznenadilo što je propustila da uvidi razliku između stvarne pretnje antisemitizma i kritike ubijanja Palestinaca u Gazi u industrijskim razmerama, kritike koja ne targetira Jevreje kao Jevreje. I nije nas iznenadilo što ne razlikuje stvarni antisemitski čin, kakvih je bilo veoma malo, i anksioznosti ili nelagode jevrejskih studenata prinuđenih, možda prvi put, da se suoče sa činjenicom da veliki deo sveta ne odobrava ono što Izrael radi.
Kao reakciju na napade od 7. oktobra, Šafik je osnovala Radnu grupu za antisemitizam. Radna grupa nije imala utvrđenu definiciju antisemitizma, već je antisemitizam povezala sa kritikom države Izrael, a ponekad se činilo da je zainteresovana isključivo za osećanja nelagode Jevreja, čak i ako se činilo da su ta osećanja izazvana samo reakcijama na bombardovanje Gaze. Jedan član fakulteta je predložio da se preimenuje u Radnu grupu za vajb na kampusu.
U međuvremenu, Šafik je izricala suspenzije i izbacivala iz studentskog smeštaja muslimanske i jevrejske studente koji su protestovali protiv bombardovanja Gaze. Takođe je suspendovala ogranke organizacija „Studenti za pravdu u Palestini“ i „Jevrejski glas za mir“. Sigurno nisam jedini Jevrejin na kampusu kome se cele zime vrtelo u glavi od ideje da se, kao i vlada Nemačke, Šafik osećala pozvanom da mi drži lekcije o tome šta jeste i šta nije antisemitizam. Kada su ljudi prigovorili što članovi radne grupe znaju vrlo malo o antisemitizmu, uprava je uzvratila da će obezbediti stotine hiljada dolara kako bi radna grupa angažovala odgovarajuće istraživače. Ništa onda nije preostalo što bi nas moglo iznenaditi tokom nastupa Šafik pred komitetom Predstavničkog doma.
Pa ipak, profesori su bili zatečeni, najblaže rečeno, time što se Šafik nije založila za osnovne principe univerziteta koji vodi, kao što su akademska sloboda, zajedničko upravljanje, transparentnost i redovna procedura. Univerzitetskom senatu je već rekla 23. februara da je „zaprepašćena niskim nivoom poverenja na Kolumbiji“ – što je prilično umeren opis stvarnih prilika – ali nedostatak poverenja u upravu nije teško razumeti. Prošlog oktobra, dve nedelje posle napada Hamasa, uprava je promenila politike univerziteta o demonstracijama bez konsultacija sa senatom, iako su konsultacije obavezna procedura za sve takve promene. Od sada će uprava imati „isključivo diskreciono pravo“ da studentskim grupama odredi „konačne sankcije, nepodložne žalbi“. Kampusom je zavladalo opšte zgražanje. Studentski upravni odbor, koji predstavlja više od stotinu studentskih organizacija, ogromnom većinom se izjasnio za odbijanje saradnje sa univerzitetskom upravom u vezi sa ovom promenom. Odbor je osnovan posle protesta na Kolumbiji 1968. godine. Ovo je prvi put za pedeset godina da odbija saradnju.
Što se tiče akademske slobode, Šafik je u svojoj pisanoj uvodnoj izjavi navela da „verujemo da možemo da se suprotstavimo antisemitizmu i da obezbedimo sigurno okruženje za našu zajednicu, dok istovremeno podržavamo rigorozno akademsko istraživanje i slobodu“. Ali kada je upitana za profesora Muhameda Abdua, autora knjige „Islam i anarhizam“, kome je oduzeta katedra, ona je odgovorila, pred kamerom, da on „nikada više neće predavati na Kolumbiji“. Republikanska poslanica u Kongresu Eliza Stefanik navela je da je Abdu napisao sledeće: „Da, ja sam uz Hamas i Hezbolah i Islamski džihad.“ (Ono što je on zapravo napisao, kao deo mnogo dužeg teksta, glasi: „Ja sam uz muqawamah [otpor] bilo da se radi o Hamasu, Hezbolahu ili Islamskom džihadu, ali do određene tačke – s obzirom na temeljne razlike u našim etičkim političkim opredeljenjima.“)
Stefanik je optužila profesora Džozefa Masada – koji je na meti nekoliko peticija za razrešenje – da je „izjavio da je masakr izraelskih civila bio ‘impresivan’“. Šafik na to nije odgovorila, kao što je mogla, pozivanjem na ono što je profesor Masad zaista napisao („Ništa manje impresivne bile su scene kojima su svedočili milioni oduševljenih Arapa koji su proveli dan gledajući vesti, u kojima su palestinski borci iz Gaze probijali izraelsku zatvorsku ogradu ili leteli preko nje“; takođe je pisao o „stravičnim ljudskim žrtvama na svim stranama“). Umesto toga, Šafik je rekla da je „zaprepašćena njegovim rečima“ i da je s njim „vođen razgovor“. Ali čak i da je rekao ono što kažu da jeste, zar nije imao pravo to da kaže? Ne otpuštamo nastavnike koji odobravaju bacanje atomske bombe.
Jedan istaknuti proizraelski nastavnik optužen je da je maltretirao studente na društvenim mrežama, pa je pokrenut zahtev da se on izbaci. Da za trenutak ostavimo po strani studentske strepnje. Izraelska vojska čini zločine masovnih razmera, dok Međunarodni sud pravde razmatra mogućnost stvarnog genocida u Gazi, za razliku od izmišljenih poziva na genocid koje republikanci iz Predstavničkog doma lažno pripisuju propalestinskim demonstrantima. To je ono što brane branitelji Izraela. Kada se prošle nedelje mala grupa nas jevrejskih profesora spremala za sastanak sa prorektorom kako bismo izneli svoje nezadovoljstvo, pitali smo se šta osećamo prema tom proizraelskom profesoru i jednoglasno smo rekli da branimo njegovo pravo na mišljenje, koliko god ono bilo odvratno. Ne brinem da će biti oteran sa Kolumbije. Ali brinem se što je naša predsednica besramno žrtvovala princip akademske slobode od kojeg svi mi zavisimo, uključujući cioniste, da sačuvamo projekat slobodnog mišljenja živim.
Ovako je sigurno doživljava sve veći deo nastavnog osoblja Kolumbije. Hitan sastanak lokalnog ogranka Američkog udruženja univerzitetskih profesora 19. aprila, za samo nekoliko minuta je popunjen do granice onlajn platforme od tri stotine ljudi, dok su mnogi ostali da čekaju da se uključe. Ogorčeni razgovor nije se vodio o Palestini, već o očiglednom nedostatku poštovanja fakultetske uprave za bezbednost svojih studenata i principe visokog obrazovanja.
Studentski protest u ime Palestinaca veoma je vitalan, bar zasad. Kada je policija očistila kamp i odvukla studente u zatvor, drugi su preskočili ogradu i podigli novi kamp preko puta, samo bez šatora. Upravo su to studenti koji imaju najubedljiviji osnov za strepnju. Oni rizikuju hapšenje i zatvor. Neki su već suspendovani sa nastave i izbačeni iz studentskog smeštaja, što znači da su ostali bez krova nad glavom na ulicama Njujorka. Oni koji su samo suspendovani rizikuju da izgube školarinu za čitav semestar. Uprava univerziteta je, izgleda, odlučila da se kamp bez šatora može ostaviti na miru. Možda Šafik shvata da je napravila niz krupnih grešaka i da, ako napravi još jednu, njena administracija možda neće preživeti javnu sramotu.
Bruce Robbins, London Review of Books, 22.04.2024.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 24.04.2024.
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Rami G Khouri
Ali Fathollah-Nejad
Nikkei Editorial
visit website
