Kako sindikati moraju nastupiti prema političarima u predizbornoj kampanji, tako da obezbede sebi i svima nama širok front borbe za ekonomska i socijalna prava? Zašto političke partije ne istupe otvoreno tražeći podršku sindikata? Nije neka tajna da se sindikati drže podalje od politike, osim retkih izuzetaka – sindikata koji su se otvoreno svrstali uz određene političke partije. Potpuno je očekivano i normalno u zemljama Evrope na koje se (navodno) ugledamo, da sindikat podržava određenu političku partiju. On svakako nije njen deo ali kroz svoje aktivnosti ostaje blizak politici koju ta partija zastupa. Imajući u vidu svrhu postojanja sindikata, po pravilu su to partije koje su orijentisane levo i koje zastupaju razne radničke interese, između ostalih i one koje artikulišu sindikati koji ih podržavaju.
U Srbiji je odavno tako nešto gotovo nezamislivo. Imajući u vidu predstojeće izbore, hajde da razmislimo koji bi to bio najmanji zajednički interes sindikata i političkih partija u opoziciji, da se međusobno podrže? Da li je moguće pronaći tačke spajanja koje će biti dovoljno važne da privuku pažnju birača, a da istovremeno političkim partijama koje pretenduju da osvoje vlast budu osnova za izgradnju predloga novih politika, dok sindikate približavaju ispunjenju njihovih specifičnih ciljeva zaštite i unapređenja položaja radnika u Srbiji?
Odgovor je da takvi interesi mogu relativno lako da se identifikuju. Nažalost, zbog činjenice da su oni bazični – tako smo daleko otišli u uništavanju prava radnika, da su interesi koji potencijalno spajaju sindikalne i političke snage zapravo uglavnom oni za koje su se radnici borili pre 100 ili 150 godina. Ali i to je neka vrsta prednosti, jer su oni opšti i međunarodno uobličeni i priznati. Nisu apstraktni i obe strane ih mogu veoma lako prihvatiti i razvijati u pravcu koji će se svakako svideti potencijalnim političkim simpatizerima (i potencijalnim članovima sindikata).
Evo nekih od najvažnijih.
1) Obavezati se na dosledno poštovanje svih međunarodnih instrumenata koje je Srbija prihvatila u oblasti ljudskog prava na rad. Ovaj zadatak je jednostavan: Srbija je nasledila niz međunarodnih konvencija, paktova, povelja od prethodnih jugoslovenskih država, a poneki instrument dodatno i sama prihvatila, tako da sada postoji impresivan pravni okvir u kojem mogu da se definišu prava radnika. Jedini problem je što se taj okvir ne poštuje, u velikom broju slučajeva su prisutna teška kršenja osnovnih međunarodnih instrumenata – kao što je Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, ili Revidirana evropska socijalna povelja. Da ne pominjem niz konvencija Međunarodne organizacije rada. Obavezivanje na poštovanje ovih konvencija i njihovu doslednu primenu kako kroz zakone tako i u praksi implementacije tih zakona, zvuči kao nešto što je potpuno normalno u bilo kojoj demokratskoj zemlji – ali u Srbiji bi dovelo do drastičnog poboljšanja položaja gotovo svih radnika, jer se međunarodni standardi rada trenutno masovno krše.
2) Obavezati se na dovršavanje harmonizacije sa pravnim tekovinama Evropske unije i uspešnog zatvaranja pregovora u okviru pregovaračkog poglavlja 19. Kao i prethodna tačka, ovo bi trebalo da bude jedna od osnovnih pozicija države koja (formalno) stremi ka članstvu u EU – ali nije. Reforme koje su nužne u okviru sistema radnog prava, praktično se ne odvijaju. Zakoni koji se donose uglavnom su direktno suprotni pravnim tekovinama EU i krše osnovne principe na kojima počiva ljudsko pravo na rad i pravo na dostojanstven rad koje jeste u fokusu većeg broja pravnih instrumenata EU sa kojima nismo uspeli do sada da se uskladimo. Nakon 2014. godine, kada je izvršeno „usklađivanje“ sa većim brojem propisa EU, a i to samo delimično i uglavnom u onim delovima koji su išli protivno interesima radnika i dostignutim standardima uslova rada, doneta su samo dva propisa koja se odnose na harmonizaciju iz domena poglavlja 19. Prvi je zakon kojim je uređen takozvani „lizing radnika“, odnosno privremeno zapošljavanje ili agencijsko zapošljavanje. Ovo je propis koji u ogromnoj meri ide naruku poslodavcima, pa je nekako logično da je postojala politička volja da se on usvoji. Drugi akt kojim se potencijalno usklađujemo sa pravnim tekovinama EU je novi zakon kojim se reguliše bezbednost i zaštita zdravlja radnika. U ovoj oblasti, međutim, postoji i dalje niz propisa koji tek treba da postanu deo našeg zakonodavstva, da bi se moglo govoriti o potpunoj usklađenosti. Nijedna direktiva koja se odnosi na poboljšanje prava radnika, a o kojima sam pisao mnogo puta u prethodnim tekstovima, nije našla svoj put do Narodne skupštine, niti postala deo obavezujućih propisa. Akcioni plan za poglavlje 19 koji je sa velikim zakašnjenjem Vlade usvojila 2020. godine istekao je, a da nije realizovana gotovo nijedna od njegovih više stotina tačaka na putu ka harmonizaciji u oblasti rada i socijalne politike. Potpuno ignorisanje svega što se u prethodnih deset godina dešava u razvoju propisa EU i i vezi sa zaštitom prava radnika upućuje na to da je vlast odustala od ove harmonizacije i od zatvaranja poglavlja 19. Ili ako do zatvaranja nekada dođe, nada se vlast da će to biti politička a ne stručna odluka, da će poglavlje 19 biti samo kusur u nekom većem dogovoru koji obuhvata „važnije“ političke teme. Zbog toga bi političke partije koje se iskreno zalažu za radnička pitanja morale da stave ovu stavku u svoj predizborni program, a sindikati da tako nešto pozdrave.
3) Staviti radnika i radni odnos u Zakon o radu kao centralne tačke oko kojih se gradi sistem radnog prava. Čini se da i ovde postoji makar načelna spremnost političkih partija opozicije da uđu u preispitivanje nasleđa prethodnih vlasti (celih 25 godina unazad, ne samo ovih poslednjih štetočina), ali da nisu svi sasvim svesni šta to podrazumeva. Međutim, ako se primene standardi koji su opisani u tačkama 1) i 2), stvari će praktično prirodno doći na svoje mesto. Nakon toga ostaje samo da se (nova) vlast odredi prema rešenjima koja ni u samoj EU nisu sasvim definisana do kraja, kao što je položaj digitalnih radnika i stvaranje kvalitativno novog odnosa koji uzima u obzir specifičnosti upotrebe savremenih tehnologija, odnosno proširenje domašaja radnog odnosa i na ove radnike ali kroz definisanje novih granica i elemenata radnog odnosa, uz poštovanje osnovnih i tradicionalnih prava koja čine ljudsko pravo na rad. To takođe podrazumeva oštar obračun s neustavnim radom van radnog odnosa iz domaćeg Zakona o radu i njegovo izopštavanje iz radnog zakonodavstva, ili postavljanje u one granice u kojima bi trebalo da se nalazi, opet uz garantovanje osnovnih prava svim radnicima bez obzira na pravni osnov njihovog rada. Ovo je normativno gledano možda najzahtevniji deo, ali samo tako će opozicija ubediti birače da je zaista drugačija od štetočina na vlasti.
4) Unaprediti nadzor nad poštovanjem prava radnika. Ovde se naravno misli na potpuno redefinisanje uloge, ovlašćenja i položaja inspektora rada u sistemu zaštite prava radnika, i to tako da se njihova služba osavremeni, da inspektora bude dovoljno, da dobiju izuzetne uslove rada, nova ovlašćenja, ali i striktan sistem odgovornosti za posao koji obavljaju. Drugim rečima, da se od inspektora rada može očekivati da kršenja prava radnika sankcionišu efikasno i oštro, a da u drugim slučajevima potencijalnog kršenja pre svega služe kao organ koji će preduprediti rešavanje sporova na sudu kroz autoritativno delovanje i omogućiti hitnu zaštitu radnicima u situacijama kada je to potrebno.
5) Unaprediti zaštitu prava radnika, a naročito sudsku zaštitu. Pre svega se misli na uvođenje radnih sudova i konačno svođenje rešavanja radnih sporova u okvirima od jedne godine, što je sada samo daleka i neispunjiva želja. Uz preventivne mere, od kojih su neke pomenute u prethodnoj tački, smanjenje broja radnih sporova i efikasno rešavanje od strane specijalizovanih sudova prema posebnim procesnim pravilima, dovelo bi do znatnog porasta preventivne funkcije sudske zaštite. I kada smo već kod preventivne zaštite, u okviru reforme sudske zaštite moralo bi se obezbediti daleko efikasnije postupanje prekršajnih sudova, kao i ozbiljno preispitivanje kaznene politike prema odgovornim licima kod poslodavaca u krivičnim postupcima. Iako sindikati često ukazuju na to da država pušta izvršioce krivičnih dela prema radnicima da prođu nekažnjeno, nismo do sada imali ozbiljan osvrt na ovu temu od strane bilo koje političke stranke.
Da li ćemo videti sindikate koji od političkih partija traže da se izjasne o ovim pitanjima? Ili ćemo videti da sindikati podržavaju političke aktere koji su već javno zauzeli stav (u svojim programima, nastupima, proglasima) da su ova pitanja važna i da su u tom smislu na istoj liniji političkog delovanja sa sindikatima? Da li će neka politička partija ili koalicija javno pozvati sindikate da ih podrži, naglašavajući upravo ova ili druga slična opredeljenja u njenom političkom predizbornom programu? Ostaje da se vidi, ali je činjenica da bi sindikati mogli da doprinesu borbi za izmene štetnih politika partija na vlasti, i promeni vlasti u celini, a da pri tome ostanu verni svojim osnovnim principima delovanja u korist radnika – to je čini se prilika koju ne bi trebalo da propusti nijedna od ove dve strane.
Peščanik.net, 13.11.2023.
Najmanji zajednički interes
8
15
13.11.2023
Kako sindikati moraju nastupiti prema političarima u predizbornoj kampanji, tako da obezbede sebi i svima nama širok front borbe za ekonomska i socijalna prava? Zašto političke partije ne istupe otvoreno tražeći podršku sindikata? Nije neka tajna da se sindikati drže podalje od politike, osim retkih izuzetaka – sindikata koji su se otvoreno svrstali uz određene političke partije. Potpuno je očekivano i normalno u zemljama Evrope na koje se (navodno) ugledamo, da sindikat podržava određenu političku partiju. On svakako nije njen deo ali kroz svoje aktivnosti ostaje blizak politici koju ta partija zastupa. Imajući u vidu svrhu postojanja sindikata, po pravilu su to partije koje su orijentisane levo i koje zastupaju razne radničke interese, između ostalih i one koje artikulišu sindikati koji ih podržavaju.
U Srbiji je odavno tako nešto gotovo nezamislivo. Imajući u vidu predstojeće izbore, hajde da razmislimo koji bi to bio najmanji zajednički interes sindikata i političkih partija u opoziciji, da se međusobno podrže? Da li je moguće pronaći tačke spajanja koje će biti dovoljno važne da privuku pažnju birača, a da istovremeno političkim partijama koje pretenduju da osvoje vlast budu osnova za izgradnju predloga novih politika, dok sindikate približavaju ispunjenju njihovih specifičnih ciljeva zaštite i unapređenja položaja radnika u Srbiji?
Odgovor je da takvi interesi mogu relativno lako da se identifikuju. Nažalost, zbog činjenice da su oni bazični – tako smo daleko otišli u uništavanju prava radnika, da su interesi koji potencijalno spajaju sindikalne i političke snage zapravo uglavnom oni za koje su se radnici borili pre 100 ili 150 godina. Ali i to je neka vrsta prednosti, jer su oni opšti i međunarodno uobličeni i priznati. Nisu apstraktni i obe strane ih mogu veoma lako prihvatiti i razvijati u pravcu koji će se svakako svideti potencijalnim političkim simpatizerima (i potencijalnim članovima sindikata).
Evo nekih od najvažnijih.
1) Obavezati se na dosledno poštovanje svih međunarodnih instrumenata koje je Srbija prihvatila u oblasti ljudskog prava na rad. Ovaj zadatak je jednostavan: Srbija je nasledila niz međunarodnih konvencija, paktova, povelja od prethodnih jugoslovenskih država, a poneki instrument dodatno i sama prihvatila, tako da sada postoji impresivan pravni okvir u........
© Peščanik
visit website
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Rami G Khouri
Ali Fathollah-Nejad
Nikkei Editorial
