Pisao sam i ranije na ovu temu, prethodni put pre nekoliko meseci. Ovoga puta se neću vraćati na pitanje treba li nedelju1 „osloboditi“ od rada, već kako se to može učiniti. Može se reći da je direktna inspiracija za ovaj tekst svojevrsni fijasko u implementaciji ideje zabrane/ograničenja rada nedeljom kod komšija u Hrvatskoj. Ne treba suditi o neradnoj nedelji (samo) po tome kako je ona dosta traljavo rešena u pojedinim državama. Na ovom mestu ću izložiti najracionalnija normativna rešenja kada je reč o vraćanju nedelje ljudima, kao slobodnog dana lišenog svake radne obaveze.
Najpre treba odbaciti zablude kojima neoliberali plaše građane: nije moguće uvesti neradnu nedelju za sve i neradna nedelja neće (niti može) značiti da će ljudi tog dana ostati bez osnovnih proizvoda za život. To je sasvim jasno elaborirano u mojim prethodnim tekstovima. Zabrana rada nedeljom pre svega se odnosi na trgovine, a i u tom kontekstu ima izuzetaka i kompleksnih sistema uređenja radnog vremena, koji će biti opisani dalje u tekstu.
U onim sektorima u kojima je to moguće, u praksi se u drugim državama pristupilo na dva načina. Prvi način je eksplicitnom zabranom rada nedeljom koja se nalazi u radnopravnom propisu (zakonu o radu ili nekom sličnom zakonu) uz navođenje liste izuzetaka. Drugi pristup je sektorska zabrana rada nedeljom u pojedinim delatnostima u relevantnim posebnim zakonima (kao što je na primer zakon kojim se uređuje trgovina) ili u granskim kolektivnim ugovorima.
Apsolutna zabrana uz navođenje izuzetaka (u smislu pojedinih delatnosti) nije čini se prihvatljiva strategija za rešenje ovog pitanja. Pre svega, uvek postoji opasnost da ćete neku delatnost izostaviti sa liste onih kojima je dozvoljeno raditi nedeljom i staviti neku važnu službu (na primer, komunalnu) u veliki problem. Ili da nećete imati uvid u realne potrebe građana, pa će se dogoditi kao u Hrvatskoj da benzinske pumpe (koje mogu raditi nedeljom) prodaju hleb koji dobavljaju iz pekara (koje ne mogu raditi nedeljom). Dakle, to je uglavnom haos u najavi i nikako se ne preporučuje.
Drugi pristupi su, međutim, daleko efikasniji, a odgovaraju i tržišnim principima koje neoliberali tako glasno brane kada se govori o zabrani rada nedeljom. Nekoliko taktika koje su primenjene širom Evrope dalo je dobre rezultate.
1) Učiniti rad nedeljom skupim za poslodavca. Ovde je logika jednostavna – poslodavci uglavnom teraju svoje radnike na rad nedeljom zato što im to ne predstavlja neki veliki dodatni izdatak (ili nemaju nikakvih izdataka, kao u Srbiji). Zbog toga se dešava da je rad nedeljom obavezan za radnike čak i kada je obim posla relativno mali. Ali ako bi poslodavac morao da plati dvostruki ili trostruki iznos redovne dnevnice za rad nedeljom, ograničio bi svoje poslovanje samo na onaj obim posla (i one radnike) koji su mu nužno neophodni i čiji je takav rad isplativ (i u periodu kada je isplativ, ako su u pitanju sezonske privredne grane kao što je turizam). Severna Makedonija je ovaj sistem nedavno uvela u svoje zakonodavstvo, kao i Hrvatska, ali sa nešto nižim procentom uvećanja zarade.
2) Ograničiti broj radnih nedelja poslodavcu tokom kalendarske godine. Ovo rešenje je dosta efikasno na prvi pogled. Poslodavac može raditi (na primer) samo 26 nedelja tokom godine. Kojih – neka izabere sam. Na ovaj način se ne zadire u pravo poslodavaca da rade onda kada im je to isplativo. Ali u praksi ono može stvoriti niz problema. Ne može se unapred, na primer na početku godine, određivati kada će poslodavac raditi nedeljom. U pojedinim delatnostima neki budući neizvesni događaji mogu diktirati obim posla. Naročito u turizmu, ugostiteljstvu, trgovini. Ne može se uvek sa sigurnošću reći mesecima unapred kada će biti održan veliki koncert poznatog benda, ili da li će lokalni sportski klub napraviti veliki uspeh u nekom takmičenju i igrati važnu utakmicu, ili će se desiti neki drugi događaj koji će privući turiste/potrošače… Da ne govorim o drugim delatnostima, kao što je proizvodnja, gde se veliki ugovori koji pretpostavljaju kratke rokove izvršenja mogu dogoditi iznenada, a i u situacijama kada to nije iznenađenje pomenuti rokovi mogu do zadnjeg trenutka biti nepoznati. Nije dakle teško shvatiti zašto je tako nešto besmisleno i zašto se može desiti da se i „van sezone“ dogodi da poslodavac ima racionalan račun da radi. Takođe, poslodavac koji ne može uvek sa sigurnošću planirati obim posla, može doći u situaciju da je iskoristio svojih 26 (hipotetičkih) radnih nedelja a da mu pred kraj godine baš zatrebaju 27. i 28. Zbog toga bi ova mera mogla imati smisla samo ako pretpostavlja i niz izuzetaka i ako se dobro i pažljivo isplanira. Ona je inače normirana i u pomenutoj Hrvatskoj, što je već dovelo do raznih „pravnih gimnastika“ kako bi se zaobišla.
3) Ograničiti broj nedelja koje pojedinačni radnik može da radi tokom kalendarske godine. Ovo ograničenje ima mnogo više smisla od prethodnog. Poslodavac je dužan da vodi evidenciju radnih nedelja za svakog pojedinačnog radnika i da raspoređuje zakonsku kvotu radnih nedelja ravnomerno na sve radnike. Sa druge strane, radnici u kombinaciji sa nekom od drugih predloženih mera ostvaruju dovoljno koristi a imaju više slobodnih od radnih nedelja. Druga varijanta ove mere jeste da se radnici dobrovoljno prijavljuju za rad nedeljom nakon što ispune uobičajenu godišnju kvotu radnih nedelja koju im odredi poslodavac u skladu sa zakonom (i kolektivnim ugovorom). U ovim situacijama takva obavezna kvota bi trebalo da bude niska (na primer, 13 radnih nedelja godišnje), a trebalo bi da postoji i ograničenje ukupnog „dobrovoljnog“ rada nedeljom.
4) Ograničiti radno vreme nedeljom. Ova mera, koja je na primer prisutna u Francuskoj, može dati jako dobre rezultate na nivou pojedinačnih delatnosti (kao što je na primer trgovina). Ograničiti radno vreme nedeljom na šest časova (po radniku, odnosno tako da radnik ne sme da radi duže od šest časova nedeljom) i/ili na osam/deset časova (ukupno za poslodavca, tako da radno vreme poslodavca ne može da bude duže od osam časova u toku dana) moglo bi se razmotriti kao legitimna promena, a da se pri tome sačuva „kupoholičarski“ duh građana, za koji su mnogi neoliberalni dušebrižnici zabrinuti.
5) Onemogućiti zloupotrebe zakonskih mogućnosti kada je reč o rasporedu radnog vremena. Ovde se pre svega misli na zloupotrebu mogućnosti prekovremenog rada i preraspodele radnog vremena. Dakle, zakonom se mora urediti da poslodavac ne može uvesti radnu nedelju kao oblik „prekovremenog rada“ (kao što se sada redovno radi sa radnim subotama u Srbiji i regionu). Takođe, pravila o preraspodeli radnog vremena ne mogu se zloupotrebiti tako da se radnik nađe u situaciji da radi puno radno vreme nedeljom, i to još bez uvećanja zarade. Ovakva ograničenja u pojedinim evropskim zemljama su normalna, ali prema našem Zakonu o radu bilo bi moguće zloupotrebiti preraspodelu radnog vremena kao način za „zaobilaženje“ ograničenja rada nedeljom. Preraspodela radnog vremena u Srbiji inače nije u skladu sa međunarodnim standardima rada, tako da treba razmotriti da se najpre uskladi sa njima, a potom i dodatno ograniči (ili precizira) kada je reč o radu nedeljom.
6) Dati i druga prava radnicima koji rade nedeljom. Ova prava se pre svega odnose na trajanje radnog dana nedeljom (kao što je opisano u prethodnoj tački), ali i na mogućnost neradnog ponedeljka, ili mogućnost da se u toku naredne radne sedmice radniku da jedan dan plaćenog odsustva (a da nije nedelja). Postoje i druga rešenja, kao što je omogućavanje da se radnik odmara bar 48 sati tokom naredne radne sedmice. Ne treba naravno preterivati, ali rešenje prema kojem radnik dobija uvećanu zaradu nedeljom i „slobodan dan“ tokom naredne sedmice, svakako deluje racionalno. Važno je i da taj dodatni dan odmora, koji se koristi nezavisno od nedeljnog odmora na koji radnik inače ima pravo po zakonu, može da iskoristi odmah, odnosno u kratkom roku. Dužnost poslodavca je da mu saopšti raspored za narednu radnu sedmicu ranije – i u tom rasporedu mora postojati slobodan dan, kada radnik nije dužan da dođe na posao iako bi u redovnim okolnostima došao. U pitanju je dan plaćenog odsustva, a „hitnost“ u njegovom korišćenju uslovljavaju dva faktora. Prvi je da neko ko radi nedeljom ima pravo da se dodatno odmori od takvog rada, neposredno po njegovom završetku. Drugi je da poslodavci često veoma nonšalantno dele slobodne dane radnicima kada treba raditi prekovremeno, ali su veoma škrti i restriktivni kada radnici žele da neki od tih dana zapravo iskoriste. Tako se dolazi u situaciju da ti dani „zastare“ (iako najčešće tako nešto ne postoji u zakonu) i da se nikada ne iskoriste, ili da čak poslodavac posle izvesnog vremena negira da je radnik ostvario pravo na slobodan dan. Sa ovim rešenjem se predupređuju takvi negativni ishodi – već u trenutku kada radi u nedelju, radnik ima (pisanu) reč poslodavca kada će iskoristiti svoj slobodan dan tokom naredne radne sedmice (to može biti već ponedeljak).
Svakako nije preporučljivo kombinovati sva ova rešenja, jer će se stvoriti mešavina u kojoj će se teško snaći i poslodavci i radnici. Verovatno neka rešenja neće dati dobre rezultate u praksi: poslodavci kojima se zaista isplati i pored svih dodatnih troškova da nedelju održe radnom, trebalo bi da imaju mogućnost da to i učine; dovoljno je ograničenje da njihovi radnici ne mogu raditi svaku nedelju u godini već samo određen broj nedelja i da tim povodom ostvare razna druga opisana prava. Ali neke kombinacije ovih mera su sasvim racionalne.
Na primer, povećanje dnevnice i skraćenje radnog vremena nedeljom, za početak. Možda i u kombinaciji sa dodatnim pravima radnika koji rade nedeljom, i eto načina da se poslodavci prilagode a da radnici dobiju neku satisfakciju i znatno ograničenje radnih obaveza nedeljom.
Kako će se prilagoditi kupci, odnosno korisnici drugih usluga? Čini se jednostavno, kao i u drugim zemljama koje su uvele neke od predloženih mera. A takvih zemalja u Evropi ima mnogo. Prema nekim istraživanjima rad u trgovini nedeljom zabranjen je ili ograničen u dvadesetak zemalja. I one zemlje koje ne poznaju direktna ograničenja, rad nedeljom vrednuju više nego drugim danima. Režimi takvog rada se razlikuju od zemlje do zemlje ali im je zajedničko to da prepoznaju rad nedeljom kao specifičan i posebno ga nagrađuju, odnosno posebno ograničavaju kako bi omogućili da što veći broj radnika ovaj dan provede sa porodicom.
Čarobnog štapića kojim bi se udovoljilo svima svakako nema – trebalo bi razmisliti prilikom uvođenja izmena i o turističkim i ugostiteljskim objektima, kao i o malim preduzećima i preduzetnicima i mogućnostima da im se pomogne u tranziciji ka novom režimu rada nedeljom. Ali svakako bi trebalo da prestanemo da gledamo na ovaj problem jednostrano, isključivo iz ugla poslodavaca koji se štite od zabrane rada nedeljom kao da će svi redom propasti, iako ne postoji nijedan ekonomski ili logički pokazatelj da će se to zaista desiti.
Dobra stvar ovih ograničenja jeste i to što se neka svakako mogu primeniti univerzalno – povećanje dnevnice za rad nedeljom podjednako može važiti za svaku delatnost, kao i dodatna prava radnika koji rade nedeljom, i tu ne bi trebalo da bude dileme da li ih predvideti u budućem Zakonu o radu. Kroz posebne zakone i kolektivne ugovore se dalje može razrađivati korpus ograničenja za koja bi Zakon o radu dao samo okvir u kojem će se dalje postupati.
Ne treba se plašiti zabrane/ograničenja rada nedeljom. Jasni su pokušaji koji se plasiraju javnosti da bi se tako nešto napravilo baukom. Smešan je na primer argument da se radnim danima kupuje manje jer ljudi nisu navikli na to. Ovo je zamka koju kapitalisti sami postave i onda veselo uskoče u nju. Kako je to subota radni dan? Da li je normalizacija rada subotom – normalna? Ne baš, kada se zna da smo petodnevnu radnu nedelju kao pravilo izborili pre više od sto godina. Umesto da idete u nabavku nedeljom, idite subotom. Ako radite subotom vaš problem nije neradna nedelja, nego predatorski kapitalizam koji vas eksploatiše.
Dalje, nešto ozbiljniji ali opet slab jeste i argument da će poslodavci morati da otpuste mnogo ljudi jer će im promet pasti, a i svakako će imati manje radnih sati da ponude svojim zaposlenima. Prvo, hajde da banalizujemo problem manje potrošnje: ako neko koristi jednu rolnu toalet papira nedeljno kada radnje rade nedeljom, koliko će toalet papira koristiti nedeljno kada su radnje zatvorene nedeljom? Meni se čini da je odgovor i dalje – jednu. Isto tako će morati i da se obuče, obuje, jede, pere veš, troši sve one iste namirnice i proizvode koje bi inače trošio. Uz malu razliku da ih je kupio nekog dana pre nedelje i razmišljao unapred o tome. Drugo, broj radnih sati će biti smanjen, to je tačno i tu nema neke posebne matematike, ali ako potrošnja ostane ista onda će obim posla drugim danima (koji nisu nedelja) biti veći. Drugim rečima, jedan deo „manjka“ radnog vremena zbog neradne nedelje može da se pokrije većim angažovanjem radnika od ponedeljka do subote.
U vezi s tim, evo još jedne „lude“ ideje (koja je inače normalna praksa u najvećem broju uređenih zemalja): hajde da prodavci imaju petodnevnu radnu nedelju (a ne šestodnevnu kako je sada skoro pa pravilo) i da im puno radno vreme iznosi 36 radnih sati (na primer) a ne 40 kako je sada! Ovo bi značilo da je potreban veći broj radnika da se pokrije šestodnevna radna sedmica, jer svaki od njih može da radi samo pet dana, i uz to ima radno vreme koje je u proseku kraće od osam sati dnevno. Svi trgovinski lanci u Srbiji ostvaruju solidne profite koji se mere u milionima evra i ne bi nikako propali kada bi sproveli ovakvu reformu radnog vremena. Ali bi svakako morali na kraju dana da se odreknu dela svog profita, što je očigledno za njih politika nulte tolerancije – u zaštiti prava na ekstra profit, nastavićemo da gazimo prava radnika.
U divljačkoj tranziciji u prethodnih 20-25 godina uspostavili su takvi poslodavci standarde radne eksploatacije kojih jednostavno ne žele da se odreknu, čak i kada takvo malo odricanje donosi mnogo radnicima koji im stvaraju profit u kojem predatori uživaju (i tako predano ga brane). I u tome se krije cela istina agresivnog odbijanja ideje o neradnoj nedelji. Naravno, pored velikih lanaca treba razmišljati i o malim preduzećima, preduzetnicima, i njima ostaviti mogućnosti fleksibilnijeg uređenja radnog vremena nedeljom, ali uvek imati u vidu osnovnu svrhu takve intervencije: omogućiti što većem broju radnika da nedelju provedu kako žele, bez obaveza i briga na poslu.
Kada je reč o Srbiji, pred nama je očigledno još mnogo posla pre nego što rad nedeljom dođe na red. Uostalom mi moramo rešiti neke osnovne stvari, kao što je činjenica da moramo iznova naučiti poslodavce i inspekciju rada da radna nedelja od 48 radnih sati nije zakonita i može se propisati samo izuzetno. Toliko smo daleko regresirali sa radnim pravima, da se moramo vratiti samim počecima, onim parolama „3×8“ i „40 sati nedeljnog rada“. Ali kao što sam već pisao, neradna nedelja je tema oko koje je politička opozicija ujedinjena na jednoj strani, dok je vlast uslužna kapitalu izričito protiv. Lepa je to prilika da se neko seti ove činjenice u predizbornoj trci i da je dodatno naznači kao argument zašto bi radnici trebalo da glasaju za promene.
Peščanik.net, 23.11.2023.
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Rami G Khouri
Ali Fathollah-Nejad
Nikkei Editorial
visit website
