Posle (neformalnog?) sastanka sa predstavnicima zemalja Kvinte (nešto kao zemlje BRIKS-a, ali sa potpuno drugačijim predznakom, ne samo zbog NATO saveza), iz zvanične državne institucije (kabinet predsednika Srbije) stiglo je saopštenje da bi svaka formalna reč (o tom sastanku!) bila suvišna.

Čovek koji previše javno govori (skoro svakog dana u godini) i koji najčešće priča suvišne stvari (od nabrajanja svakog zaseoka pored buduće saobraćajnice do ličnih podataka čak i iz zdravstvenih kartona), čovek koji dobija logoreju čim vidi mikrofon i povremeno ima salatu od reči pokušavajući da isprati baš svaku svoju suvišnu misao – najednom smatra da bi njegova reč bila suvišna?

Ono jes’, mnogo je reči koje je mogao da uskrati javosti. Mogao je da ne kaže: osvetiću se Ćuruviji kad-tad za ono što o meni piše, kao što je desetak godina kasnije na istu temu mogao da ne izgovori kako će se povući sa funkcije ako ubice ne budu osuđene. (Možda bi sada mogao da preuzme odgovornost za makar jednu od te dve tvrdnje?)

Sa druge strane, zašto se saopštenje predsedništva ograđuje samo od formalnih reči? Predsednik Srbije je poznat po neformalnom obraćanju. Od: tišina tamo, neću reč da čujem! (predstavnicima vlade, vojske, policije!); do: eto, i vladika Pahomije (optužen ali zbog zastarelosti neosuđen za pedofiliju) brine što nemamo dece (mada je po titraju u krajičku usana delovalo kao da zna koliko je nakaradno to što je izgovorio, ali namerno hoće da nas najedi).

Osim toga, ionako je dan ili dva kasnije sam rekao, doduše neformalno, da je razgovor sa Kvintom bio težak. Mada ne toliko težak kao „događaji“ u Banjskoj (zbog kojih nije spavao, kako nas je, opet neformalno i nepotrebno, obavestio) ali su oni („događaji“) bili izraz otpora potlačenog naroda (takoreći „narodni odisaj“ a ne teroristički akt). Pa ipak ovaj komentar formalni predsednik Srbije ne smatra suvišnim nego suvislim.

No, dobro, ako predsednik Srbije formalne reči smatra suvišnim, naročito neke krucijalne reči, možda da nam nacrta kako stvari stoje? Tačnije kako mi (na našu, ne nužno i njegovu nesreću) stojimo i, suvišno je reći – stojimo u mestu.

Dakle, pregovaramo sa Kosovom na koje se ne vraćamo i sa Evropskom unijom u koju ne idemo. Sa Rusijom i Kinom ne pregovaramo, jer se sa njima i ne pregovara nego ih se sluša, a obe su uveliko ovde i neće otići. Kao ni Rio Tinto na koji je stavljena tačka, a zatim i tačka, tačka, tačkica i gotova pričica. Još samo crta, crta, crtica, na njima potpisćić i završena stvar.

Peščanik.net, 05.02.2024.