Sa jedne strane, nemam razumevanja za ljude koji ispod prodajnih oglasa napišu „cena“. Baš tako, najčešće malim početnim slovom i uglavnom bez znaka pitanja. Zašto uopšte i pitaju kad je cena obično već napisana ili je samo jedan klik daleko (osim kad je naglašeno „u inbox“)? Ili uopšte ni ne pitaju nego samo osorno stavljaju do znanja da znaju oni te prevarante sa interneta? Pa se zato i ne bakću pravopisom i pisanjem cele proste ili ne daj bože prostoproširene upitne rečenice. Osim toga, nemaju oni vremena da se zadržavaju, neće se to njihovo „cena“ samo ispisivati u komentarima ispod svakog bogovetnog oglasa.

Sa druge strane, šteta što takvih ljudi nema više (mada ih ima prilično) i šteta što se ne angažuju i na drugim poljima. Zamislite da sa takvom ažurnošću zahtevaju da im i vlast kaže cenu. Mani se, bajo, ti te političke priče, nemoj da me maješ tim leporečivim bajalicama, nego cenu na sunce. Pošto spomenik? Pošto ti tajni ugovori, kol’ko u parama nas dođe to turanje pa vađenje granitnih kocki, kol’ko su dobri, isto u parama, ti tvoji pajtosi, kamo je onolika novogodišnja rasveta i najskuplja jelka na svetu, kamo su otete penzije, gde se dedoše pare za projekte i kol’ko, aman, pokradoste na izborima?

I svi počnemo isto tako. Kako koji predstavnik vlasti kaže nešto – mi samo: „cena“. Koja je cena za „Ne dam Gazivode!“, za „GIM, šta je to GIM?“, za „Hoćete da ponovim – nema predaje“? Koliko nas u parama, slobodama, institucijama košta koketiranje sa takozvanim evropskim putem i takozvanim srpskim svetom? Sa koliko još života, što iseljenih, što upropašćenih, što ugašenih treba da platimo ostanak ove vlasti na vlasti?

I počnemo da ne pristajemo na ono: ćuti, dobro je, još niko nije glavom platio. Jer mnogi jesu, među njima deca i sasvim mladi ljudi. Ceh su platili svi koji su se, ne pobunili, nego samo potrudili da obavljaju svoj posao. I ne, Bing, cijena nije prava sitnica kad platiš svojim radnim mestom. Kao što ni umanjenje plate nije sitnica, suspenzija, udaljenje sa posla, prebacivanje na drugo radno mesto, degradiranje i javno opanjkavanje, praćenje i privođenje. Pa ipak su neki ljudi tu cenu ukalkulisali u svoje delovanje. Baš kao što su cenu u svoje delovanje ukalkulisali i plaćeni podržavaoci vlasti, ovde nameštenje, tamo nabačeni poslovi, tri hiljade za gospođu, autobusi za gospodina koji čak i nije kandidat na izborima. Zato im krilatica i nije bila Prodaja nije opcija (jer jeste) nego Predaja nije opcija. Videćemo da li će tako i ostati u ovoj postizbornoj operaciji. Cenkanje sa evropskim komisijama je uveliko u toku. Aukcijski čekić je u vazduhu. Prvi put… Drugi put… Prodato?

Peščanik.net, 15.01.2024.