Postoji ta škola mišljenja – dobro, ne baš mišljenja, svakako ne u smislu promišljanja, a nije baš ni škola, čak ni u onom značenju životna ili ulična – koja kaže da gde ima dima, ima i vatre. Ali, šta ćemo ako nema vatre? Gde ima dima, možda je dimna bomba? Da li je vlast blokirala institucije ili su porobljeni blokirali ulice?

Ova vlast je došla i opstala na puštanju magle i ubacivanju buva računajući da će „narod“ uzeti stvari zdravo za gotovo. Jer isti je to narod koji je, verujući da Politika i TV Dnevnik neće valjda da lažu, većinski prihvatio ono što mu je devedesetih Milošević zakuvao i servirao. Pa zašto bi sada bio sumnjičav prema medijima koji čak i nisu državni?

A i da je sumnjičav, kako može da proveri je li bilo 97 atentatora u Jajincima i da li su „žuti“ pretopili tenkove? Kako da sazna jesu li protesti najavljeni tamo nekima iz EU, kao što tvrdi predsednik Srbije ili su, kao što tvrdi premijerka, najavljeni iz ruskih službi?

No, nije ni važno da li gde ima dima ima i vatre, važno je ko tu vatru raspiruje. Da li je predsednik Srbije zaista pevao „Pada vlada“ dok je bio premijer (što nikada nismo videli!), kao što tvrdi sad, dok se ko bajagi izvinjava što je – uz nos opoziciji i onom skoro pa milionu koji je za nju glasao – pevao „4 godine tuge“? Ko zna, možda će nam se jednog dana poveriti i da je lično on doneo onaj genijalni „Mi smo sa omladine strane“ transparent na studentske proteste.

Ali, ne samo što ga očigledno raduje pomisao da bi mogao mnogo većem broju ljudi da zagorča i naredne četiri godine, nego se potrudio da im presedne i doček ove prve. U jednom od dva prednovogodišnja a postprotestna obraćanja pokušao je da dimnom zavesom prekrije „davanje“ kosovskih automobilskih tablica, istih onih zbog kojih je prošle godine započinjao rat sa celim svetom. Sada je priznavanje (tablica, ne Kosova, a tek ne poraza) mudra odluka vlade (ne njega, nego vlade, u tehničkom mandatu) kojom su „izbegnute velike zamke i opasnosti po zemlju“. Ali, gde je tu on? Pa, on je, nećete verovati, nagovarao Mariniku Tepić da odustane od štrajka glađu. On je još pre sedam dana zamolio i ona ga je, eto, poslušala. Svakako je bilo besmisleno – dodao je tek da svima zabiberi – jer oni „malo glume heroje, malo glume povređenost“. Opet da ne verujete – nije opisivao sebe, bar ne voljno i svesno.

Nismo mi toliko puni poverenja koliko ova vlast laže i maže, niti smo toliko trpeljivi koliko ova vlast krade na izborima. Ali je, brate, stvarno postalo nesnosno.

Peščanik.net, 01.01.2024.