Sve nepravedno koje se ovih postizbornih dana pominje – prvo se desilo predsedniku Srbije i njegovima. Pod „njegovima“ ne mislim na „njegovu Srbiju“ i „njegov narod“ koje toliko svojata, odnosno mojata kad kaže: „ne čekam nikoga iz inostranstva da mi donosi presudu o volji mog naroda“; ili: „za mene je sud mog naroda presudan a ne sud velikih sila koje bi da ruše moju zemlju“. (Zanimljivo da nikad ne kaže: „niko ne sme da napada moju opoziciju“ ili „nismo izgradili moju kanalizaciju na levoj obali mog Dunava“).

Ne, pod „njegovima“ mislim na njegovu familiju u užem i prenosnom smislu. A pod nepravdom mislim na zloupotrebe ličnih podataka koje su se dešavale bratu, sinu, prijatelju predsednika Srbije i kada on, za razliku od nas, nije tražio da međunarodne komisije utvrđuju ko je, šta i sa kojim ciljem muvao. Naprotiv.

Dakle, ako ćemo pravo, prva zloupotreba ličnih podataka za koju je javnost saznala bila je krađa lične karte brata predsednika Srbije. Nije korišćena da se njome falsifikuje podrška izbornim listama niti da se na adresu upiše stotinak glasača, ali je poslužila da se otvori firma Assomacum. Kradljivci identiteta su bili tako drski da su oštećenom čak i uplaćivali profit. Srećom, slučaj je stigao do suda i – tamo ostao godinama. Što je druga nepravda jer se tim odugovlačenjem onemogućava stizanje ovog predmeta do Strazbura (kojem teži i opozicija kad zahteva blagovremeno odlučivanje Ustavnog suda).

Prvo falsifikovanje potpisa takođe nije utvrđeno tek na ovim izborima već mnogo ranije kad je tadašnjem kandidatu za gradonačelnika Beograda (i za člana „kompletnih idiota iz gradske vlasti“ koji su nezakonito rušili u Savamali) a današnjem ministru finansija – utvrđeno da je vlasnik ofšor kompanije i 24 stana u Bugarskoj. Taj slučaj tek nije imao razloga da stigne do Strazbura jer je bugarski grafolog rekao da je potpis čist falsifikat. Doduše, ozbiljni stručnjaci su utvrdili i da je doktorat istog autora čist plagijat ali to nije imalo težinu za poništavanje.

Treće, ali ne i najmanje važno – prvo ofiranje i objavljivanje privatnih snimaka nije se desilo opozicionaru nego sinu predsednika Srbije. I on je uhvaćen, što bi rekli pravnici: in flagranti u zagrljaju, ali – sa pripadnicima kriminalnog klana. Ni za taj slučaj nije bilo volje da se tera do Strazbura, ponajpre zato što nije ni stigao do suda. Otac je tvrdio da su fotografije montaža, njegovi mediji da je to flagrantno kršenje prava deteta (ne po godinama), njegovi flagrantni analitičari da svako može da se uslika sa poznatom osobom… i slučaj nije ni postao slučaj.

Ako svemu tome dodamo i da je prva snimljena i prikazana policijska brutalnost bila ona prema predsednikovom bratu kad je pokušao da probije policijski kordon na Paradi ponosa, onda je možda nepravedno što ne verujemo kad nam predsednik Srbije kaže da njega sve rane njegovog naroda bole. Dobro, ne kaže baš tim rečima nego: „nisam srećan što je gorelo, ali sam srećan što su ljudi mogli da vide čime smo gasili“, na šta valjda treba da odgovorimo sa: „nismo srećni što su izbori izmanipulisani od početka do kraja, ali smo srećni što su ljudi najzad videli dokaze“?

Peščanik.net, 29.01.2024.