Najambiciozniji a najneuspešniji predsednik Srbije (pogledajte samo Kosovo) je pokvario i onu izreku o naknadnoj pameti – uveo je naknadno zaglupljivanje. Po njemu, rezultati decembarskih izbora nisu posledica izborne mehanizacije koju je izveo na teren da preore sve zakone pa i onaj da jedno telo ne može biti istovremeno na više mesta niti sedamdeset tela može biti na jednom mestu od dvadeset kvadrata. I sada je premijerki/predsednici skupštine zapovedio: ako kaniš pobijediti, moraš da se kaniš na primenu preporuka kao gladan na nošu. Pusti opoziciju da svi budu generali ali pre bitke i bace koplje u trnje, takođe pre bitke.

Ne samo da nam ova alanfordovska vlast uživo ilustruje sve poslovice iz stripa, nego je uspela i da nam izvitoperi one naše stare. Možda je jedina neokrnjena ostala izreka da, kakvi su, oni bi i kamen pokvarili. Pokvarili su čak i kamene kocke koje se ni iz trećeg prevrtanja nisu dale popraviti pa su morali da ih zamene asfaltom.

Dojahali su u sumrak (civilizacije) na priči o borbi protiv korupcije i kriminala da bi se ispostavilo da su jahači apokalipse koji kao Superhikovi otimaju od siromašnih da bi davali bogatunima a pred našim očima demonstriraju kako je bolje živjeti sto godina kao milijunaš nego sedam dana u bijedi.

Jedino se nisu pridržavali onoga da prvo treba skočiti pa reći hop jer – vremena su uvek predizborna i valja se naobećavati. Karte za metro prodali su još pre nekoliko godina pa kupce karata provozali autobusom a glasače izvozali. U Titovo doba, sa kojim se stalno porede a nikako da ga dostignu, parola je bila „Voz kreće sedamdeset treće“. I zaista je krenuo dve-tri godine kasnije od Beograda do Bara i nazad, za razliku od metroa koji kreće li kreće, baš kao što kreće li kreće i brzi voz do Budimpešte, Niša, Atine (čitajte onim monotonim glasom sa staničnih razglasa ili razigrano kao onaj voditelj kad najavljuje izbacivanje učesnika: dalje ide, dalje ide…).

Da su pametni kao što nisu, za beogradske izbore bi im bolji slogan od „Beograd sutra“ bio „Beograd, samo što nije“. Em to „samo što nije“ više obećava kao vremenska odrednica, em preciznije opisuje budućnost: Beograd, samo što nije Beograd nego neki srpski grad koji mora da vodi „srpski“ gradonačelnik koji organizuje skaredne dvomesečne dane „srpske“ porodice samo da bi napakostio Paradi ponosa.

Onaj stari, „Srbija/Beograd ne sme da stane“, svakako ne mogu više da koriste jer se lepo vidi da je sve stalo. Pitanje je samo – da li je i nama stalo, dovoljno stalo? I koju opoziciju da sledimo pa da nam najzad krene.

Peščanik.net, 22.04.2024.