Čovek koji je skoro ceo život proveo na osami, čuvajući stoku po planini, bio je zapanjen kad mu je pod stare dane lekar objasnio da ne povraćaju svi ljudi svakog dana. Čak i da je u to doba postojao internet i čak i da mu je bio dostupan tamo gde je boravio, verovatno mu ne bi ni palo na pamet da istražuje pojavu za koju je mislio da je uobičajena i rasprostranjena. (Kao što ne pada ni drugima pa prihvataju zdravo za gotovo da je normalno kad se vlast ovako ponaša.) A tek bi bio uveren da je stalno povraćanje potpuno prirodna stvar da je gledao današnje televizije sa nacionalnom frekvencijom. Povraćaš po drugima kad si u TV studiju, povraćaš po sebi dok to gledaš i slušaš.

Tim više je podlo što po tim medijima prozivaju opoziciju da nije predstavila svoje programe. Gde da ih predstavi kad joj ne dozvoljavaju ni privatne kafane da iznajmi za gostovanja? Da organizuje kružoke po stanovima, pa da ih BIA hapsi zbog urote?

Eto, čak ni taj podatak da je odlazeći direktor Bezbednosno-informativne agencije oformio neku novu Jedinicu za specijalne operacije (znamo svi kakve operacije) ne bismo saznali da nemamo bar ove dve kablovske televizije. Gledajući one druge ne bismo znali ni da su poljoprivrednici uopšte protestovali niti da su pristali da pregovoraju sa vlašću samo ukoliko prisustvuju baš te televizije, ali je premijerka dozvolila ulazak jedino izveštačima dva uskostručna portala „zato što nemaju rubriku o politici“. Jer razgovor o agrarnoj politici nema veze sa politikom, zar ne?

I ne samo da ne bismo bili informisani o protestima građana i seljaka, o proglasu poštene inteligencije, porobljenoj radničkoj klasi, o čobanima koji upropašćavaju javna preduzeća, razbojnicima koji kroz izmišljene organizacije pljačkaju budžet, kao i o tome koliko je ljudi kojima se više povraća od ove vlasti – nego ne bismo znali da se za tri nedelje održavaju izbori. Ako bismo i znali, verovatno bismo mislili da su u pitanju predsednički izbori na kojima su kandidati A. Vučić i D. Šolak.

Ne vredi, nema nam druge nego da stegnemo stomak i zajednički povratimo. Povratimo veru u sopstvenu snagu za početak, a posle da povratimo i poverenje u institucije, u javni servis, u sistem kao takav i državu kao aparat koji služi nama a ne vlastodršcima. I čekamo na povratno dejstvo – u vidu normalnog okruženja za pristojan život.

Ili to ili ćemo nastavati da povraćamo pa ko pretekne.

Peščanik.net, 27.11.2023.