One dolaze sa Velikog ratnog ostrva. S vremena na vreme, preplivaju reku i nahrupe u grad. Čine to pojedinačno, u manjim grupama, retko kada u krdu. Zapamćene su tri invazije divljih svinja na Beograd: prva početkom januara 1990, druga u septembru 2008, treća i konačna u maju 2012. Nakon tog datuma, bilo je teško beležiti sva preplivavanja, jer su u užem gradskom jezgru već napravile toliki svinjac da više niko nije obraćao pažnju na enormni porast svinjske populacije u beogradskim opštinama.
Njihova prva i omiljena destinacija bio je Zemun. Neretko su odlazile do Magistrata. U ranim jutarnjim satima, mogle su se videti kako njuškaju po zemunskoj pijaci, prevrću tezge i kontejnere, riju po smeću. Omiljena hrana u to vreme bile su im trule jabuke, buđav hleb, splačine koje su vlasnici birtija, ne mareći za komunalne standarde, izlivali pored trotoara.
Divlje svinje imaju svoju hijerarhiju. Masivni čekinjasti vepar, čija donja vilica škljoca kao makaze za sečenje žice desetke, ima titulu nadvepra ili arhivepra, zavisi od dela države u kom su se divlje svinje odomaćile. On ponekad pokušava da govori, ali to liči na nekakvu buku i frfljanje, sa razlomljenim slovom „r“ koje se kotrlja kao orah niz svinjski jezik. No svinjama je to dovoljno, jer one ne hvataju poruke duže od nekoliko reči, pre svega toponime ili etnonime ili hidronime, što je u jednom svinjskom životu najbitnije: odakle dolaze, gde su dospele i kuda idu.
Nakon prve invazije divljih svinja, kojoj su svedočili samo lokalni pijanci sa zemunske pijace, bilo je neobično videti te stvorove pred vratima zemunske opštine ili u hodnicima Kulturno sportskog centra Pinki. Tih dana su viđene kako se penju na Gardoš odakle bi posmatrale grad koji treba pokoriti. Do toga svakako nikada ne bi ni došlo da mediji nisu učestvovali u normalizaciji divljih svinja u svakodnevnom političkom životu Beograda. Tako se u magazinu Duga, kao spektakl svoje vrste, pojavio veliki intervju sa arhiveprom u kome je on objavio glavne teze svog programa s kojima su se mnogi sprdali: osvajanje vlasti u Zemunu, pokoravanje Beograda, a kasnije i Srbije, da bi se konačni smisao dosegao tek na udaljenim zapadnim granicama bivše domovine. Pun legitimitet svinjama u beogradskom životu dali su pojedini akademici i slikari. Jedni su o njima ispevali pesme i zalagali se za njihova svinjska prava, dok su drugi slikali svinje i balvane kako lete oko Bogorodičine crkve u Zemunu.
Onda je nastupilo vreme kad su divlje svinje počele da ulaze u stanove ljudi. Nije porodica Barbalić iz Zemuna bila prva a ni poslednja. Obično bi se okupilo nekoliko čekinjastih namrgođenih svinja, stajale bi dugo pred zgradom a kada bi utvrdile da nekih stanara već dugo nema unutra, provaljivale bi uz groktanje i coktanje, demolirale bi stan i pojele sve iz zamrzivača, čak i zaleđene pakete sa mesom, boranijom i očišćenim šljivama. Tu bi nastanile neku svinjsku familiju i odlazile dalje u osvajanje životnog prostora. Da je neko mogao tada da pogleda Zemun iz ptičje perspektive, kako se to danas čini dronom da bi se izbrojao svaki učesnik protesta, mogao bi da izbroji u glavu sve one svinje koje su ušle u tuđe stanove i nastanile se tu zauvek. I niko nikada više nije uspeo da ih iseli odatle. Naprotiv, one su se širile na stanove u susedstvu, što smradom što kidisanjem i ujedanjem, zbog čega su ljudi pakovali svoje torbe i napuštali grad.
Nisu samo Duga i Politika normalizovale prisustvo divljih svinja u političkom životu Srbije – mnogo više je učinila tadašnja partija na vlasti, koja je pomislila da bi se destruktivna energija divljači mogla iskoristiti na daleko efikasniji način. Zato su ih tovarili u kamione i vozali diljem frontova ili po Vojvodini, kada bi odabrali neko selo sa većinskim hrvatskim stanovništvom. Pošto bi ih prethodno dobro izgladneli, puštali bi divlje svinje na unezverene seljane, koji su grabili decu i torbe i bežali glavom bez obzira. Svinje bi ih gonile sve do granice atara, a kada bi se vratile u selo, prvo bi ga preimenovale u Svinjce. Arhiverprova letnja rezidencija i danas se nalazi tamo – u Svinjcima. Ima svinjoliku arhitekturu, gipsane replike jonskih stubova na ulazu i neonski natpis koji skuplja komarce za letnjih noći a zagovornike svinjstva po danu.
Divlje svinje veruju da su dobri graditelji. Kada su nakon treće invazije osvojile Beograd, pri čemu je nastradala samo jedna svinja koja se strmeknula sa šestog nivoa garaže na Obilićevom vencu, divlje svinje su se ustremile na njihov omiljeni deo grada – blatne ritove pored Save gde su počele da grade. U svinjskom svetu nema pravila niti reda, pa su slično kao u onom vojvođanskom selu davnih dana, na prepad porušile celu Hercegovačku ulicu, okupirale prostor i proglasile ga svojim torom. Pritom je stradao jedan čovek. Nedaleko odatle nikla je kula nalik na izvrnutu rakijsku flašu – podsetnik da za dobru svinju nema loše pomije – bez dorskih i jonskih stubova, ali zato svetli kao božićna jelka, i predstavlja novi oblik komunikacije u svinjskom svetu. Odatle se emituju važne poruke. I dok je nadvepar bučao i frfljao, novi predvodnik krda, koji nosi armanijeva odela i uživa u marendi od seckanih jabuka, obraća se preko Rakijske flaše. Kada neko od svinjskih uglednika postigne nešto, biva pohvaljen na Rakijskoj flaši, tako što se preko nje ispiše neka etiketa radosti, dok za Novu godinu, obično, nebo iznad Kule preplavi milion boja prazničnog vatrometa, što starije svinje svakako podseti na nebo iznad Vukovara pod opsadom. Mlađe svinje se ne sećaju ničega, slušaju trep u svom meklarenu, snimaju se dok voze u kontrasmeru autoputem i poručuju da im niko ništa ne može.
Jedino čega se divlje svinje boje je otpor. Ta reč je obeležila sumornu i tragičnu 2023. godinu u kojoj su samo svinje bile srećne, što su naposletku obznanile snimanjem spota u automobilu. U ovoj godini BDP je i dalje padao, deca i odrasli su ubijani u školama, u dvorištima, na ulicama. Zgrade su rušene, Slavija je sravnjena. Tokom poslednjih izbora, svinje su po ko zna koji put ponizile ljude. Dok njihovi dobro utovljeni čekinjasti eksponenti u Savetu fakulteta navijaju za pobedu smrti nad životom, svinjoliki tabloidi su u histeriji jer se boje svakog oblika protesta. Najviše se plaše studenata jer znaju da su nepotkupljivi. Ovog decembra u Beogradu nema novogodišnjeg hajpa, ali se na ulicama oseća prisustvo duha slobode, dok su institucije ispražnjene od ljudi i ispunjene divljim svinjama i blindiranim kornjačama. Uljuljkane podrškom koja im je stigla iz Vašingtona i Moskve, divlje svinje mirno čekaju najluđu noć. Ono što je dobro za ljude u ovom gradu je buđenje otpora. Srbija je divna, šteta što ne postoji!, uzvikivao je jedan pisac pre nego što će ga rastrgnuti svinje na Vračaru. Svetina je tada aplaudirala svinjama. No bio je to nečujni poziv na otpor. Pisac je verovao da će ga neko nekada čuti. Neka u tom znaku otpočne Nova godina.
Peščanik.net, 30.12.2023.
Kuda idu divlje svinje
8
1
30.12.2023
One dolaze sa Velikog ratnog ostrva. S vremena na vreme, preplivaju reku i nahrupe u grad. Čine to pojedinačno, u manjim grupama, retko kada u krdu. Zapamćene su tri invazije divljih svinja na Beograd: prva početkom januara 1990, druga u septembru 2008, treća i konačna u maju 2012. Nakon tog datuma, bilo je teško beležiti sva preplivavanja, jer su u užem gradskom jezgru već napravile toliki svinjac da više niko nije obraćao pažnju na enormni porast svinjske populacije u beogradskim opštinama.
Njihova prva i omiljena destinacija bio je Zemun. Neretko su odlazile do Magistrata. U ranim jutarnjim satima, mogle su se videti kako njuškaju po zemunskoj pijaci, prevrću tezge i kontejnere, riju po smeću. Omiljena hrana u to vreme bile su im trule jabuke, buđav hleb, splačine koje su vlasnici birtija, ne mareći za komunalne standarde, izlivali pored trotoara.
Divlje svinje imaju svoju hijerarhiju. Masivni čekinjasti vepar, čija donja vilica škljoca kao makaze za sečenje žice desetke, ima titulu nadvepra ili arhivepra, zavisi od dela države u kom su se divlje svinje odomaćile. On ponekad pokušava da govori, ali to liči na nekakvu buku i frfljanje, sa razlomljenim slovom „r“ koje se kotrlja kao orah niz svinjski jezik. No svinjama je to dovoljno, jer one ne hvataju poruke duže od nekoliko reči, pre svega toponime ili etnonime ili hidronime, što je u jednom svinjskom životu najbitnije: odakle dolaze, gde su dospele i kuda idu.
Nakon prve invazije divljih svinja, kojoj su svedočili samo lokalni pijanci sa zemunske pijace, bilo je neobično videti te stvorove pred vratima zemunske opštine ili u hodnicima Kulturno sportskog centra Pinki. Tih dana su viđene kako se penju na Gardoš odakle bi posmatrale grad koji treba........
© Peščanik
visit website
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Nikkei Editorial
Rami G Khouri
Ali Fathollah-Nejad
