Drugi po redu dugometražni igrani film režisera Vladimira Perišića Lost Country započeo je svoj pobednički put prikazivanjem na Kanskom filmskom festivalu, u okviru programa Nedelja kritike. Naturščik Jovan Ginić, dečak koji glumi glavnog junaka Stefana, dobio je za tu ulogu priznanje Otkrovenje. Slično je prošao i na Sarajevo film festivalu. Dečak je pokazao sposobnost da, usled drastično redukovanog govora, ponudi oku kamere ekspresiju potisnutog događanja. Inače, publika je lik ovog dečaka (nešto mlađe dobi) mogla da sretne i u Perišićevom debitantskom kratkometražnom filmu Dremano oko (2003), gde se prvi put pojavljuje i režiserov omiljeni hronotop – prostor izvan Beograda: vikendica, očigledno u Čortanovcima, gde on provodi vreme sa babom i dedom, sve dok roditelji (igraju ih Jasna Đuričić i Boris Isaković) ne dođu po njega. Na tom mestu, sa nešto izmenjenim rasporedom uloga, počinje i najnoviji Perišićev film Lost Country. Dečak je na drvetu u čijem podnožju deda zvižduće prepoznatljivu melodiju Internacionale. Otvara se slika Dunava u jesenjoj izmaglici – kadar obećava isto ono što i naslov kritike u francuskom listu Bande a part: Pažnja, veliki film je u pitanju!
Međutim, visoko podignuta lestvica počinje da pada sa svakim sledećim kadrom. Ovog puta po dečaka (koji sada ima 15 ili 16 godina) dolazi samo prezaposlena samohrana majka Marklena (Jasna Đuričić) za koju ćemo vrlo brzo saznati da obavlja visoku političku funkciju u vladajućoj partiji čije ime, kao i ime njenog predsednika u filmu saznajemo tek posredno, preko plakata ili vesti koje idu sa radija (u jednom momentu čuje se i ime Zorana Đinđića kao lidera opozicione koalicije Zajedno). Stefanova majka je portparolka vladajuće stranke koja se na plakatima legitimiše kao SPS Slobodana Miloševića. U toku su postizborne demonstracije u zimu 1996/97. zbog nepriznavanja rezultata lokalnih izbora, na kojima je opozicija odnela pobedu u Beogradu i još 50 gradova u Srbiji. U to vreme, stvarni portparol SPS-a bio je Ivica Dačić, glasnogovornik svih laži tadašnjeg režima, da bi nakon 2000. godine preuzeo lidersko mesto u SPS-u, konsolidovao partiju i preko neprincipijelnih koalicija nastavio da participira u vlasti, najpre sa demokratama, a od 2012. sa naprednjacima. Kako sam kaže, nikada se nije odrekao Slobodana Miloševića niti političkog nasleđa SPS-a. Na aktuelnim izborima 2023. on nastupa kao kandidat za premijera; njegov sin uživa na Palminim morskim ekskurzijama i sprema se za političku karijeru.
Sve ovo, naravno, za stranog gledaoca ne predstavlja ništa bitno, jer on gleda film u kome se mladi Stefan postepeno suočava sa nečasnim poslom svoje majke Marklene – manipulacijom javnošću usled izborne krađe. Međutim, za gledaoca koji je na svojoj koži osetio sve miloševićevske toksine toga doba, a kome je režiser Perišić, kako kaže u jednom intervjuu – poslao ljubavno pismo u vidu filma – ova činjenica postaje kamen spoticanja u recepciji. Bilo bi mnogo iskrenije i bolje da je Perišić bio dosledno iskren u svom filmskom narativu i Markleni podario ulogu ministarke, ako ne kulture, ono bar obrazovanja (gde je moć političke manipulacije takođe visoka), budući da je gotovo nemoguće razlučiti biografiju filmskih junaka od autobiografije samog režisera, čija je majka Nada Popović Perišić (članica SPS-a od 1990) bila ministarka kulture u periodu od 1994. do 1998, da bi potom nastavila svoju političku karijeru kao ambasadorka SRJ pri UNESKO-u u Parizu, gde je njen sin završio prestižnu filmsku školu Le Femis. Zapravo, njegovo školovanje se odvijalo u skladu sa majčinom karijerom, najpre na beogradskom FDU, potom u Francuskoj, za koju on voli da kaže kako ju je izabrao za „zemlju svog egzila“.
Filmska stvarnost života majke i sina odvija se u tamnim, pohabanim enterijerima, u skučenoj kuhinji gde dečak sa majkom sprema punjenu papriku, na olinjalim sofama u stanu koji odiše ranim osamdesetim. Izgleda kao većina stanova u Jugoslaviji, koja se od početka devedesetih ubrzano raspadala ali su enterijeri ostajali konzervirani zbog rata i hroničnog siromaštva. Ovako situirani životi glavnih junaka utiču da se gledalac ili emotivno veže za njih (kao stranac koji ne operiše iskustvenim činjenicama) ili da oseti nelagodu kao domaći gledalac (kome se kiselina davno pojedene punjene paprike vraća nakon četvrt veka). Klasna razlika u svetu Perišićeve filmske fikcije izražena je u vrednosti jedne viršle u hot dogu, koji dečak Stefan sebi može da priušti na velikom odmoru u školi, dok njegov drug nema ni za zemičku sa senfom. Takođe, Stefan je izuzetan i po tome jer on za razliku od dece funkcionera SPS-a ne pohađa poznate beogradske škole, koje je Miloševićeva elita izdvojila za edukaciju svog podmlatka (kao što je to bio slučaj sa Gimnazijom Sveti Sava), već školu u susedstvu, gde se druži sa „običnom“ decom i „običnim“ ljudima. Reklo bi se da je Stefan klasno osvešćena individua, kao što će se do kraja filma pokazati da ima i nerealno visoka etička merila koja će ga, zbog suočavanja sa majčinim učestvovanjem u prikrivanju rezultata izbora, dovesti do samoubistva. Nažalost, nijedna od ovih pretpostavki naracije nije u skladu sa mogućim i verovatnim, tako da razvoj čitave priče izgleda kao neka bajkovita priča sa neočekivano nesrećnim krajem, koji će većina gledalaca prihvatiti kao nemotivisanu etičku intervenciju režisera u nepostojeće događaje. Naime, niti su se deca visokih funkcionera partije Slobodana Miloševića ubijala zbog pokradenih izbora, niti su bila uronjena u običan život, niti su živela u tako skromnim uslovima kao Stefan i Marklena. Njih dvoje su po svemu izuzetni, jer oni nemaju čak ni svog vozača, već „love“ taksi na ulici, a onda dožive da ih opoziciono nastrojeni taksista izbaci na ulicu, jer u Markleni prepozna funkcionerku SPS-a.
Dosledna usmerenost kamere na unutrašnji život majke i sina, ukida nam društveno-političku stvarnost, pa tako i povremeni karnevalski kadrovi studentskih protesta deluju neuverljivo jer je jednom velikom filmskom elipsom prećutano sve što se zaista dogodilo u recentnoj političkoj prošlosti zemlje, pa je tako i odgovornost Marklene svedena tek na učestvovanje u izbornoj krađi, a trebalo bi reći da je njena, kao i odgovornost njenih bliskih partijskih drugova, tako duboka da bi se trebalo govoriti o krađi ljudskih života, rušenju gradova, progonu ljudi druge nacionalnosti. Zapravo, jedino što režisera Perišića zanima je da stvori filmski ambijent za razvoj priče o dilemi mladog bića usled dvostruke lojalnosti: prema majci i prema svojim drugovima, što ga dovodi u vezu sa istinom o društveno-političkoj stvarnosti. Nevolja je u tome što režiser nije postigao uverljivost takvog ambijenta, u kome bi mogla da se razvije ozbiljna drama. S jedne strane, nije uverljivo prikazan život portparolke SPS-a čije ponašanje podseća na osobu koja je izgubila posao u državnoj firmi, pa sad konobariše u prigradskoj kafani, dok je s druge strane potpuno neuverljivo da jedno mlado biće uopšte može da apstraktnu ideju o odbrani demokratije na lokalnim izborima, u čijoj je krađi učestvovala njegova majka, doživi kao kobni razlog da sebi oduzme život.
Da vidimo sada kako su prikazani siromašni i potlačeni (kako Pazolini zove radničku klasu) u filmu? Stefan je, naravno, okružen njima. Njihov diskurs je parolaški pojednostavljen, ispunjen resantimanom, koji povremeno sa govora prelazi na delo odmazde, kao što se to može videti u sceni kada drugovi sa plivanja šibaju majicama mladog Stefana po golim leđima u svlačionici. Isto tako, tokom vaterpolo utakmice ga izopštavaju iz igre. Ne prihvataju njegov novac kada želi da im pomogne da kupe doručak. Naposletku, potresena majka njegovog prijatelja iz razreda izbaci ga iz kuće kada čuje vest da je njen stariji sin uhapšen na protestu. Stefan sluša otvoreno političko negodovanje medicinske sestre na sistematskom pregledu, dok lekar ima razumevanja za režim. Pritom, ne vide se lica ovih svedoka političkih događanja. Važan je samo govor koji Stefana gura ka rubu. U jednom trenutku, gledalac stiče utisak da su Stefan i Marklena žrtve jednog pobesnelog društva, i da ta igri brutalne ekskomunikacije dečaka iz društva, s jedne strane, i otkrivene majčine laži, s druge, ostavlja Stefana bez tla pod nogama. On luta gradom, dolazi na protest, pristaje da mu Hana (koja ima moć predviđanja zločina, ali zato niko ne zna ništa o silnim zločinima i jednom genocidu koji su se već dogodili) nacrta Džokerov osmeh na usnama (još jedna neuspela režiserska intervencija) i otisne se prema kraju svog mladog života.
Međutim, vraćanje Dunavu na kraju filma ne korespondira sa slikom te reke s početka. Isto tako, usled nedostatka elementarne autorske iskrenosti, izostaje i katarza. Ostaje glasno pitanje: o kojoj je to izgubljenoj zemlji reč? Jugoslavija to svakako nije jer je pogrešno markiran nosilac nostosa. Mladi Stefan te 1996/97. godine to svakako nije mogao da oseti jer se njegovo političko buđenje dogodilo tek u zemlji koju je oblikovala njegova majka Marklena. Deda je mogao da bude nosilac takvog osećanja, ali njemu je delegirano da u filmu izgovori tek nekoliko fraza koje su ostale na nivou jugoslovenskih suvenira. Među njima je i podsećanje na poslednje zlato jugoslovenske vaterpolo reprezentacije u Seulu 1988. Ovaj momenat predstavljao je ozbiljnu motivacionu kopču za razvijanje priče o izgubljenoj zemlji, koja bi se mogla razviti zajedno sa ozbiljnijim radom na Stefanovom liku i treniranju vaterpola u Miloševićevoj Srbiji, čime bi se moglo doći do zaista velikog filma i ozbiljne drame, ali bez majke političarke, čija je politika naposletku ostala potpuno nebitna kako po samu filmsku naraciju, tako i po stvarnost u postmiloševićevskoj Srbiji.
Film Lost Country stoga nije nikakvo ljubavno pismo gledaocu, već nevešto napisano pismo ljubavi i zahvalnosti majci, bez koje ne bi bilo ni filma, ni karijere, ni „francuskog egzila“. Naime, u vreme kada je Nada Popović Perišić bila na čelu Upravnog odbora Filmskog centra Srbije (2014-2018), film njenog sina Vladimira Perišića dobio je dvaput finansijsku potporu na konkursima za sufinansiranje razvoja i proizvodnje domaćih igranih dugometražnih filmova. Kada su joj postavljali pitanje u vezi sa sukobom interesa, Popović Perišić se pravdala da je ona dobila jasan odgovor od Agencije za borbu protiv korupcije, tj. da sve dok ona ne odlučuje o raspodeli novca, tu sukoba interesa nema. A komisije su, kao što je poznato, radile nezavisno i bez protežiranja, pa su tako režiseri poput Gorana Markovića i Želimira Žilnika ostajali bez podrške, dok je generacija sinova (od kojih su neki sedeli u „nezavisnim“ komisijama FSC-a) konačno pronašla svoj dom u zemlji koja je u krvi i ubrzanoj akumulaciji kapitala stvarana tokom devedesetih godina.
Peščanik.net, 12.12.2023.
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Nikkei Editorial
Rami G Khouri
Ali Fathollah-Nejad
visit website
