Protekle nedelje Viši sud je odbio osam žalbi birača i jednu žalbu koalicije Srbija protiv nasilja. Svi oni su od suda zahtevali isto – da utvrdi obim falsifikovanih službenih isprava koje su dovele do proglašenja čak sedam (od 14) lista koje će se naći na glasačkom listiću na beogradskim izborima. Razlozi suda za odbijanje žalbi su pravno kontradiktorni, a sa stanovišta ljudskosti i integriteta – kukavički. Odjeknula je i vest da je sud utvrdio da u spisima Gradske izborne komisije nema izjave novinarke Jelene Zorić – u jednoj od ukupno dve sporne službene isprave. Krenimo redom u objašnjenja koja javnost zaslužuje.
Koalicija Srbija protiv nasilja je žalbom (hronološki gledano) prva ukazala na falsifikovanu izjavu birača Valentine Kuzmanović za podršku listi Da se vojska na Kosovo vrati – Miša Vacić. Koalicija je zahtevala od suda da ispita da li je opštinski overitelj koji je overio izjavu Kuzmanović (i uz to još oko 500 izjava birača u Novom Beogradu) uopšte pristupio overi u skladu sa zakonom. Koalicija je u žalbi navela da se i sama Valentina Kuzmanović obratila Gradskoj izbornoj komisiji prigovorom, ali da je njen prigovor odbijen kao neosnovan.
Koalicija je sudu skrenula pažnju da je Republička izborna komisija (RIK) jednostavnim upitom opštinskim upravama koje su overavale potpise, a koji je trebalo da uputi i beogradska izborna komisija, utvrdila da oko šest hiljada potpisa datih listama Ruski manjinski savez i Dosta! Evropski put nije uopšte overeno ili nije overeno na pravno valjan način u Vranju i u Novom Beogradu. RIK je zaključio da se takvi potpisi moraju izdvojiti iz izborne dokumentacije, što je sve vodilo i krajnjem rezultatu – odbijanju proglašenja te dve liste. (Simpatičan je odgovor suda da se o primeni prakse RIK ne mogu izjašnjavati na lokalnom nivou jer ova okolnost nije bila isticana u prigovorima GIK-u, pogotovo ako znamo da je RIK svoja prva rešenja u ovim predmetima objavio pošto su izjavljeni prigovori. Sledeći put sud biračima može da preporuči i korišćenje vremenske mašine kao pomoćnog žalbenog sredstva.)
Zahtev da se ispita obim zloupotreba ličnih podataka i falsifikovanja izjava birača sud u svojoj odluci isprva odbija uz konstataciju da im se nije obratio sam birač, već da je to učinila koalicija Srbija protiv nasilja. Ovo je potpuno irelevantno jer se predstavnici proglašenih izbornih lista, kao i birači, mogu obratiti sudu žalbom, čak i sa istim navodima. U nedostatku drugih izgovora, sudu ovo deluje kao razlog da odbije žalbe koji može da opstane ako ne pravno – onda u javnosti. Problem s tim razlogom nastaje onda kada u sud stiže još osam žalbi birača. Sud svoj izgovor tada koriguje i kaže – obratili ste nam se, ali vi ste samo jedan birač i to za nas nije dovoljno. U slučaju lista gde su žalbu podnele dve osobe čije su izjave falsifikovane na istoj listi sudije kažu – vi ste samo dva birača, to i dalje nije dovoljno. Tamo gde je žalbu izjavilo četiri birača, kao što je to slučaj sa listom Srbija na zapadu, sud i dalje ne primećuje pojačanu potrebu za bilo kakvim ispitivanjem datih izjava i tvrdi – vas je ipak samo četvoro.
Dakle, sud nije u stanju da se u sedam dana dogovori sa sobom šta smatra dovoljnim uslovom za preispitivanje validnosti overenih izjava birača. U konkretnom slučaju, nije bilo dovoljno da se sudu obrati proglašena lista, ali ni sam birač. Nije bilo dovoljno ni da to učini više birača (dva ili više po proglašenoj listi). To nas vodi zaključku da bi sudu, da bi na bilo koji način reagovao u izbornom postupku, morala da se obrati većina ili svi birači koji su navodno podržali liste koje su sporne, svi s tvrdnjom da su njihovi podaci i potpisi zloupotrebljeni. Tako nešto ni teorijski ni praktično nije moguće, pre svega jer građani nemaju efikasan način da provere da li su njihova imena među navodnim podržavaocima proglašenih izbornih lista. (Poređenja radi, u građanskom pravu, ugovor zaključen pod nemogućim uslovom smatra se ništavim, odnosno nepostojećim. Upravo takav nemoguć uslov sud je svojim odlukama postavio pred građane.) Čak i da je moguće da se sudu obrate svi oštećeni građani, ne bi bilo pravično prevaljivati zaštitu izbornog postupka na svaku pojedinačnu osobu čiji su podaci i svojeručni potpisi zloupotrebljeni. Za takvu zaštitu je u Republici Srbiji i dalje – makar zvanično – zadužen sud.
Druga linija odbrane suda od ispitivanja izbornih zloupotreba je tvrdnja „da navodi birača da je neko nezakonito pribavio i upotrebio njegove/njene lične podatke i naveo ih u izjavi podrške predmetnoj izbornoj listi, sami po sebi, ne predstavljaju zakonski osnov za odbačaj odnosno odbijanje proglašenja izborne liste“.
Sud se ovde koristi klasičnom zamenom teza koja se graniči s uvredom zdravog razuma. Naime, Koalicija Srbija protiv nasilja, kao ni birači koji su izjavili žalbu nisu tvrdili da je jedna falsifikovana izjava birača sama po sebi osnov za neproglašenje izborne liste. U žalbama se jasno citira obaveza Gradske izborne komisije da se stara o zakonitosti sprovođenja izbornog postupka, što podrazumeva obavezu ispitivanja zakonitosti podnete izborne dokumentacije, uključujući tu i zahtev za pružanje pomoći od strane drugih državnih organa, ako je ona potrebna. Članom 78 Zakona o izboru narodnih poslanika izbornim komisijama je ostavljena mogućnost da listama čija dokumentacija nije potpuna ili koja sadrži druge nedostatke za proglašenje naloži otklanjanje takvih nedostataka. To je ono što su žalbama tražili birači i koalicija Srbija protiv nasilja. Ali da bi takvo otklanjanje nedostataka bilo moguće, bilo je neophodno poništiti rešenja o proglašenju koja su već bila na snazi. Sud kao da se pravi da ovo ne razume, iako je sasvim izvesno da mu je ovaj proceduralni (među)korak jasan.
Međutim, u slučaju proglašenih sedam beogradskih lista Gradska izborna komisija, a zatim i sud, nisu naložili otklanjanje nedostataka koji se tiču validnosti potpisa jer su oba ova organa kategorično odbila da sprovedu radnje kojima se utvrđuje obim nedostataka. Kako je taj obim namerno ostao nepoznat, sudu je bilo lako da se sakrije iza konstatacije o „samo nekoliko nezakonito overenih potpisa“ koji, ako se izdvoje iz mase drugih, nisu dovoljni da bi doveli u pitanje proglašenje liste.
Ipak, sud i ovde sam sebi skače u stomak. S jedne strane tvrdi da validnost potpisa nije tema za sud u izbornom sporu (već samo u nekom drugom postupku – krivičnom ili parničnom), dok sa druge strane konstatuje da izdvajanje falsifikovanih isprava iz ukupnog broja potpisa nije od uticaja na proglašenje liste jer ta lista ima dovoljno drugih validnih potpisa. Takvim – nazovimo to tako – mentalnim izdvajanjem falsifikovanih potpisa birača koji su izjavili žalbu sud je tim biračima suštinski dao za pravo, iako je njihove žalbe odbio kao neosnovane. Drugim rečima, sud je priznao da se falsifikovani potpisi moraju izdvojiti kao neprihvatljivi u izbornom postupku, ali je izborne liste „spasio“ odbijanjem ispitivanja obima zloupotreba.
Kao požar planuli su u medijima navodi da jedna od dve lažno overene izjave novinarke Jelene Zorić nije pronađena u spisima Gradske izborne komisije. Zorić je u momentu objavljivanja presude još uvek bila u studiju emisije Utisak nedelje, verovatno zbunjena (što je jedan od sasvim realnih ciljeva takve sudske odluke).
Izgleda da je čak i Višem sudu bilo previše da konstatuje da dve falsifikovane službene isprave date od strane iste osobe nisu od naročite važnosti za izborni postupak. Tako je sud došao do stava da je Jelena Zorić (novinarka) „pronađena“ među podržavaocima liste Ćale ovo je za tebe, dok njena zloupotrebljena izjava nije pronađena u spisima liste Srbija na Zapadu, već se radi o nekoj drugoj Jeleni Zorić.
Odavno je u narodu rečeno – ako lažeš, laži makar okruglo, da se kotrlja, a ne na ćoše. Izgleda da je Višem sudu u formiranju konstrukcije iz presude izmakla činjenica da je Gradska izborna komisija prvo pristupila pregledu liste Srbija na Zapadu, a tek onda pregledu liste Ćale ovo je za tebe. Autorka ovog teksta, ujedno i članica Gradske izborne komisije, 26. novembra u 18:49 pozvala je Jelenu Zorić čitajući joj podatke sa njene (sada navodno nedostajuće) izjave, jer joj druga (navodno postojeća) izjava Jelene Zorić u tom trenutku i nije mogla biti poznata, kao ni podaci iz te druge izjave. To može da potvrdi još najmanje jedan svedok tog događaja, kao i sama Jelena Zorić.
Pored toga, za javnost treba naglasiti da su članovi GIK-a svoje uvide u izborni materijal izvršili po predaji izbornih lista, dok je sud taj uvid imao posle više dana u kojima je izborni materijal u prostorijama GIK-a smešten, u svojevrsnom golubarniku kome pristup ima neodređen broj lica koji rade u upravi Grada Beograda. Dokumentacija izbornih lista nije obezbeđena na način na koji to propisuje Zakonik o krivičnom postupku, iako je GIK na potrebu za tim bio na vreme upozoren. Drugim rečima, ako je izjava novinarke Jelene Zorić u međuvremenu postala izjava neke druge Jelene Zorić – ni to nimalo ne iznenađuje. Stvarnu sadržinu izborne dokumentacije niko više kredibilno ne može da proveri, bar ne tako da može da tvrdi da ona nije naknadno kontaminirana.
Kod slučaja Jelene Zorić treba skrenuti pažnju i da sudsko veće koje odlučuje po njenoj žalbi 3. decembra konstatuje da njene izjave nema u spisima GIK-a, dok 5. decembra u presudi donetoj po žalbi Sofije Todorović (čija se falsifikovana overena izjava takođe nalazi u spisima liste Srbija na Zapadu) sudkonstatuje da za ovu listu četiri od ukupno prihvaćenih 3609 birača sa spiska osporava validnost datog potpisa. Dakle, kasnije donetom presudom od strane drugog veća saznajemo da je Jelena Zorić – novinarka – ipak primećena kao četvrta osoba koja se nalazi na spisku podržavalaca ove liste i čiji je dati potpis sporan. Ali koga to briga nakon što bombastična vest obiđe internet?
***
Tužan je i zabrinjavajući ton kojim se institucije – GIK i sud – obraćaju građanima zbog čije zaštite su osnovani i postoje u pravnom sistemu. GIK se u odgovoru na žalbu podsmeva biračima konstatacijom da proglašenjem spornih sedam izbornih lista prava birača nisu bila ugrožena, odnosno da im nije naneta nikakva šteta! Kako mi je rekla jedna od podnositeljki žalbe – i nije neka šteta, ako se ne računa oduzeti identitet. GIK čak tvrdi i da bi usvajanjem žalbi birača ceo izborni sistem bio sumnjiv. Možda je Gradska izborna komisija u ovoj svojoj izjavi propustila jednu reč. Ispravno se kaže – kriminalni izborni sistem.
Sud se u svih devet odluka poneo kao šalter za besplatnu pravnu pomoć, pa umesto da nešto preduzme i ispita izborne zloupotrebe, biračima pruža savet „da mogu iskoristiti druge pravne mehanizme zaštite ukoliko smatraju da su njihovi lični podaci zloupotrebljeni“. Zaista cinično i otužno jer – birači su pomoć krivičnog suda već potražili, jer znaju da je to jedini način utvrđivanja individualne odgovornosti za učinjeno krivično delo (u ovom slučaju – više krivičnih dela).
Ali odluka izbornog suda je trebalo da bude drugačija od odluke krivičnog suda. Ona je morala da zaštiti ne samog birača, kome sud tako patronizirajuće daje besplatne pravne savete, već da zaštiti izborni postupak. Birači – njih osmoro u ovoj fazi – odgovorno su i solidarno ponudili sebe i svoj primer kako bi dali šansu sudu i svojoj zemlji da obezbedi elementarno demokratske izbore. Sud za to nije bio zainteresovan, a da li će biti građani, videćemo u nedelju.
Kako god da građani glasaju, bilo bi dobro da zaobiđu sedam spornih lista koje će se naći na glasačkom listiću, a koje je tako velikodušno i sramno zaštitio Viši sud u Beogradu.1 Te liste se same nisu založile za ispitivanje zloupotreba potpisa već su ili ćutale ili su građane optužile za podmukli i organizovani napad na njihove lokalne liste i političke karijere.
Peščanik.net, 11.12.2023.
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Nikkei Editorial
Ali Fathollah-Nejad
Rami G Khouri
visit website
