Na vest o tome da bi Ujedinjene nacije, na predlog Nemačke i Ruande, trebalo 11. jul da proglase Međunarodnim danom sećanja na genocid počinjen u Srebrenici 1995. godine, najviši predstavnici srpskog režima dali su niz izjava koje ne odgovaraju onome što se može pronaći u rečenom predlogu. Stiče se utisak da Predsednik republike i Ministar inostranih poslova nisu pred sobom imali Nacrt rezolucije koji se pojavio u javnosti (ili su pred sobom imali dokument koji javnosti nije poznat), jer u tom tekstu ne postoji nijedna sporna stavka za Srbiju.
Osuda poricanja genocida
Traži se u tom nacrtru bezrezervna osuda svakog poricanja genocida u Srebrenici. Ima li tu ičeg spornog? Nema, naravno. Ko god zna šta su patnja, bol, nasilna smrt, rat, stid, saosećanje, odgovornost, masovni zločin – a nemoguće je zamisliti da Predsednik jedne evropske države i Ministar spoljnih poslova iste te evropske zemlje ne znaju šta su patnja, bol, nasilna smrt, rat, stid, saosećanje, odgovornost, masovni zločin (uznemirujuće je tako nešto i pomisliti) – ko god, dakle, zna šta znače ove reči i ko njima barata u svakodnevnom životu, bez oklevanja će stati iza zahteva u kojem se osuđuju genocid i poricanje genocida. Da li je uopšte zamislivo da bilo ko podrži genocid?
Razume se, taj predlog može biti sporan onima koji su genocid organizovali i sproveli, ili u genocidu učestvovali kao pomogači, ali oni su ionako izvan civilizacijskih tokova. Da podsetimo, civilizacija je skup zabrana nužnih da bi ljudske zajednice opstale unutar sebe i u odnosu s drugim zajednicama.
Osuda veličanja ratnih zločina
Takođe, u Nacrtu koji su predložile Nemačka i Ruanda, bez rezerve se osuđuju akcije koje veličaju osuđene za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid, uključujući i odgovorne za genocid u Srebrenici, u čemu takođe nema ničeg spornog.
Da li se uopšte može zamisliti da neko može da podrži masovne ubice? Naravno da ne može. Ima li bilo koga prisebnog ko bi veličao organizatore i izvršioce genocida? Naravno da nema.
U nacrtu rezolucije naglašava se i važnost završetka procesa pronalaženja i identifikacije preostalih žrtava genocida u Srebrenici i njihova dostojanstvena sahrana, te se poziva na nastavak krivičnog gonjenja počinilaca genocida u Srebrenici.
Da li ovde ima ičeg spornog? Ponovo – nema. Postoji li uopšte prisebno ljudsko biće koje bi se usprotivilo naporima da se pronađu ostaci ubijenih ljudi? Nema, razume se.
Deklaracija Narodne skupštine o Srebrenici
Pri svemu tome, Skupština Srbije usvojila je 2010. godine Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici 1995. godine koja se po sadržini malo razlikuje od predloga o kome će se sada glasati u UN. U toj, srpskoj, deklaraciji stoji: „Narodna skupština Republike Srbije najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde, kao i sve društvene i političke procese i pojave koji su doveli do formiranja svesti da se ostvarenje sopstvenih nacionalnih ciljeva može postići upotrebom oružane sile i fizičkim nasiljem nad pripadnicima drugih naroda i religija, izražavajući pri tom saučešće i izvinjenje porodicama žrtava zbog toga što nije učinjeno sve da se spreči ova tragedija“.
Pa u čemu je problem? Čemu, uopšte, rezolucija ako niko priseban nema razumevanja za genocid u Srebrenici?
U čemu je problem
Problem je u tome što predstavnici vlasti u Srbiji deluju zbunjeno, a razlog zbunjenosti verovatno leži u tome što su inače nezamislive stvari u Srbiji ne samo zamislive, nego i stvarne. Nije li, uostalom, Aida Ćorović osuđena zbog toga što se suprotstavila onima koji veličaju osuđene ratne zločince i masovne ubice, te poriču genocid u Srebrenici, a poricatelji genocida i obožavaoci masovnih ubica su uživali zaštitu državnih organa? Ne pronalazimo li uzroke nervoze kod najviših predstavnika vlastu u tome što su propustili priliku da reaguju na javna očitovanja onih koji ne znaju šta su patnja, bol, nasilna smrt, rat, stid, saosećanje, odgovornost, masovni zločin?
Predsednik republike je, reagujući na predlog, govorio o kažnjavanju srpskog naroda, o ukidanju Republike Srpske, o plaćanju ratne odštete, o pritisku na Srbiju zbog stava o Kosovu i Metohiji i još koječemu, ali u dostupnom tekstu Nacrtu nema ni pomena o tako nečemu, čak se ne pominje ni presuda Međunarodnog suda pravde, u kojoj presudi se, eksplicitno, kaže da Srbija nije odgovorna za genocid, ali jeste što nije učinila sve što je mogla da do genocida ne dođe. Ova bi presuda – obrazložena na više stotina stranica – mogla, eventualno, biti sporna preživelim žrtvama genocida, ali ne i predstavnicima (bilo koje) srpske vlasti, jer presuda jasno individualizuje i odgovornost i krivicu, što znači da se ne barata pojmovima naroda, kolektivne krivice, pa čak ni kolektivne odgovornosti.
Utoliko bi predlog kojim bi se proglasio dan sećanja na genocid u Srebrenici aktuelna srpska vlast morala prva da pozdravi jer bi, time, pokazala jasan diskontinuitet s režimom Slobodana Miloševića, koji nije uradio ništa da bi genocid u Srebrenici sprečio, te svojim građanima pojasnila kako deluju mehanizmi Ujedinjenih nacija koji ne barataju kategorijama kolektivne krivice (krivica naroda), već se zalažu za princip individualizovanja krivice i, samim tim, kažnjavanja odgovornih pojedinaca.
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Rami G Khouri
Mort Laitner
Donald Low
Ali Fathollah-Nejad
Nikkei Editorial
visit website
